Slučaj Ane Volš, za čije je ubistvo u Bostonu optužen muž Brajan Volš, iako policija još nije pronašla njeno telo, otvorio je pitanje kako postupati u slučajevima kada uprkos brojim tragovima, policija ne može da pronađe taj krucijalni dokaz. Ovom temom godinama se bavi Tomas Tad DiBiase, američki tužilač iz Vašingtona, trenutno penziji, koji se za list “Nova” osvrnuo i na slučaj Volš.
Tomas Tad DiBiase bio je duže od 12 godina tužilac u Vašingtonu i i uglavnom se bavio istragama ubistava, a nakon što je u januaru 2006. podigao optužnicu za drugo ubistvo „bez tela“ u Vašingtonu, počeo je bliže da istražuje takve slučajeve.
Napisao je i knjigu pod naslovom „Slučajevi ubistva bez tela“, („No-boduy murder cases“), a u svojoj dokumentaciji ima više od 540 takvih primera, koji su i statistički obrađeni. Ono što je iznenađujuće je da je procenat osuđujućih presuda u SAD, za krivično delo ubistvo, oko 70 odsto, dok je u slučajevima kada nije pronađeno telo, makar do trenutka presude, taj procenat viši – čak 86 odsto! Tako da, ispada da ona prihvaćena parola „nama tela-nema dela“ u Americi ne da ne važi, već je veća mogućnost da okrivljeni bude i osuđen ukoliko telo nije pronađeno.
Statistika je iznenađujuća, kako je objašnjavate?
Mislim da ima nekoliko objašnjenja za tu, naizgled, kontradikciju. Pod jedan, samo čvrste optužnice u slučajevima „ubistava bez tela“ završe na sudu, tužioci neće pokrenuti slabe slučajeve kada je odbrana u stanju da ospori da je žrtva uopšte mrtva. Osim toga, većina slučajeva „ubistava bez tela“ su posledica porodičnog nasilja, gde je očigledno ko je osumnjičeni. Kada žena nestane, muž je ločigan (a često i stvarni) osumnjičeni.
Na osnovu vašeg iskustva, koji su ključni dokazi za osuđujuću presudu u suđenjima kada nije pronađeno telo žrtve?
Slučajevi ubistva bez tela se najčešće dokazuju pomoću dokaza kao što su DNK, podaci iz mobilnih telefona, snimci kamera za video-nadzor, a zajedno sa tim tu su i iskazi prijatelja i porodice (uključujući i doušnike iz zatvora) i na kraju priznanje osumnjičenog policiji.
Da li je presudna DNK, tragovi krvi, iskazi očevidaca, oružje koje je korišćeno ili motiv za zločin?
Forenzički dokazi, naročito DNK i digitalni dokazi, uglavnom dobijeni iz mobilnih telefona se najčešće koriste. Većina slučajeva ubistva bez tela nemaju očevice, jer su najčešće umešane dve osobe – žrtva i optuženi. Iako motiv nije neophodan i ne zahteva se njegovo dokazivanje, ipak može prilično da pomogne kako bi zločin bio objašnjen. Pogotovo u slučajevima porodičnog nasilja, gde postoji prethodna istorija napada i nasilja između osumnjičenog i žrtve.
U knjizi ste naveli da je većina slučajeva ubistava kada nije pronađeno telo, rezultat porodičnog nasilja. Kako objašnjavate ovu pojavu?
Kada muž usmrti suprugu, on je najočigledniji osumnjičeni. Stoga on ima i najveći podsticaj da pokuša da zavara policiju i usmeri je na pogrešan trag, a za to nema boljeg načina nego da se oslobodi tela ili da makar pokuša to da uradi. Neko ko ubije stranca će mnogo ređe trošiti vreme i energiju da se oslobodi tela zato što ga vezuje za zločin. Takođe, u mnogim slučajevima porodičnog nasilja, veza je zasnovana na kontroli muškarca, a odlaganje tela žrtve je vrhunski čin kontrole: „Ubio sam je i sada niko ne zna gde je „.
Koji su najčešći motivi za ovakve zločine?
Mnoga ubistva bez tela, posebno kada je u pitanju porodično nasilje, su zločini iz strasti. Ljudi se svađaju i ta svađa se završi tako što muškarac ubije ženu. Optuženi takođe ubijaju zbog novca (nasleđa ili životnog osiguranja).
Možete li da prokomentarišene slučaj Ane Volš?
Optužnica za ubistvo Ane Volš je izuzetno jaka, zahvaljujući mnogim greškama koje je počnio osumnjičeni – rezultati pretrage na internetu, laži koje je ispričao policiji o svom kretanju, to što je viđen kako uklanja dokaze, prethodne pretnje koje je uputio žrtvi, čak i motiv (nasledstvo), takođe i DNK dokazi koji ga povezuju sa ubistvom. Mislim da je ovo jedan od najjačih slučajeva (za tužilaštvo) u slučajevima kada nije pronađeno telo žrtve.
Podsetimo, Ana Volš (39) poslednji put je viđena u svom domu u varošici Kohaset kraj Bostona, 1. januara. Nestanak je prijavljen tek 4. januara, a njen suprug Brajan Volš (46) prvo je uhapšen zbog ometanja istrage, a kasnije je optužen i za njeno ubistvo. Ispostavilo se da je lagao policiju o svom kretanju kritičnog dana, a potom su pronađeni i mnogi materijalni tragovi: krv i krvav nož u podrumu, testera na deponiji, krvava krpara, zaštitno odelo sa Aninom krvlju na spoljnoj strani i Brajanovim DNK tragovima na unutrašnjoj strani, kao i mnogi drugi.
***
BONUS VIDEO: Kuća u Somboru u kojoj je pomahintali nasilnik ubio suprugu i dve ćerke, a potom je zapalio
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar