Možemo li sad da igramo igrice? Ne može! Ali, igrali smo samo dva sata?! Baš zato! A juče smo igrali tri sata?! I zbog toga!

Tako je izgledao najčešći dijalog u našoj kući između dečurlije na raspustu i nas starijih, da baš ne kažem pametnijih. Kako popuniti veliku količinu slobodnog vremena najmlađih ukućana bila je tokom ovog dugog, toplog leta zajednička muka svih Mirinih i mojih ispisnika i roditelja mališana sa kojima smo bili u kontaktu.

Najčešće da bismo organizovali neko druženje i naterali „decu Dvadesetprvog veka“ da se malo zabavljaju nečim što nema ekran (telefon, tablet, televizor). „Dosadno mi je“, najčešći je njihov odgovor na predloge tipa „što malo ne pikate basket“ ili „mogli biste nešto i da pročitate“.

Sećate li se Dejana Gigića, učitelja naše Dunje, koji je na kraju prethodne školske godine svojim đacima podelio pismo u kome im je preporučio mali milion korisnih aktivnosti, uz napomenu: „Izbor je na tebi. Od tebe najviše zavisi kakav će život imati!“

Bojim se da pripadnici XXI generacije više nisu u stanju da zanimljive, primamljive i adrenalinske igrice zamene nečim što bismo nazvali „prava dečja igra“. Zbog toga su i više nego zabrinjavajući svi pokazatelji o njihovim fizičkim sposobnostima.

Tome nije kumovalo samo „drukčije vreme“, ne, ne, sorry matori, krivi smo mi koji smo svu tu tehniku kupovali, poklanjali za rođendane i podlegali pritisku da to „imaju sva druga deca“… I još nešto gore, trpali im u ruke svoje telefone da bismo na miru ručali ili razgovarali u kafani, dozvoljavali im da „nestanu“ kad bismo imali goste ili, jednostavno, hteli da se malo odmorimo.

A najgore je to što su nam iste te igrice postale poslednje sredstvo kad hoćemo da nateramo decu i na najobičnije stvari (da nameste krevet ili operu zube, na primer) i što su one već duže vreme u mnogim kućama jedina efikasna pretnja i kazna. A to, s druge strane, samo pojačava želju sa početka ovog teksta!