Piše Ivan Mrđen: Uzrok smrti ne pominjati

Društvo 07. dec. 202007:05
Podeli:
Ivan Mrđen Foto: privatna arhiva

Lozničanin Živan Gajić objavio je prekjuče na Tviteru da je “beskrajno tužan”, jer je njegov prijatelj, tihi čovek, takođe Lozničanin Dušan Pavlović umro u 61. godini, ali i da je “beskrajno besan, jer je Duki mesecima čekao na ugradnju stenta, što je trebalo biti obavljeno u Valjevu, a čekao je zbog korone”.

Dušan je bio zdrav čovek, nepušač, redovno je vozio bicikl, a prve srčane tegobe osetio je u februaru ove godine, ali je za ugradnju stenta u Valjevskoj bolnici odbijan od marta. “Mi iz Loznice prve upute dobijamo za Valjevo, daleko je Beograd”, objasnio je Živan, uz napomenu da je njegov prijatelj najbliži spasonosnoj intervenciji bio u junu, ali mu je i tada rečeno da sačeka “da prođe ova situacija”. On je to prihvatio i zbog bolesne sestre invalida o kojoj se jedini starao.

“Nažalost, mnogo je takvih slučajeva i niko neće odgovarati za to”; “ljudi ne mogu da se izbore da im se pruži pomoć u ovoj histeriji”; “činjenica je da virus postoji, ali je i činjenica da u ovih devet meseci ima previse tragičnih slučajeva zbog neadekvatnog tretmana drugih bolesti i oboljenja”; “samo se o covidu govori, a sve drugo se gazi”… najupečatljivija su reagovanja na ovaj Živanov tvit.

Uz komentare “to su prave žrtve korone, zajedno sa građanima koji su izloženi medijskom i svakom drugom teroru”; “nažalost, obistinjuje se da ko ne umre od korone, umreće zbog korone” ili “mnogi će da poumiru od NE-lečenja”, pomenuti su još neki slučajevi poput Dušanovog: “Mom bratu treba da urade dvostruki bajpas zbog uvećane aorte, ali mora da čeka, jer je korona opasnija. Koliko ljudi treba da umre da bi obratili pažnju na zaista teške bolesnike?!”

Sledeći nivo većine reagovanja je izražavanje sve većeg nepoverenja u državu i njene institucije, u struku i njihove kompetencije, u brojke kojima nas svakodnevno zasipaju… “Gledam RTS 1 i uvek je udarna vest korona, broj zaraženih i umrlih, niko da kaže koliko je ljudi umrlo zbog kancera, zbog neizvršenih operacija i zbog nelečenja uopšte, a sve zbog korone”; “Na sreću, lično ne znam nikog da je umro od korone. Nažalost, poznavao sam neke ljude, sad pokojne, umrli od raka a nisu ni stigli na red za lečenje”; “Čitam jutros ‘korona hara u Loznici, jedna osoba preminula’, a ta osoba baba od 88 godina”…

Pre više od pola veka u Srbiji je snimljen film o teškim vremenima, kad nije bilo dovoljno crnine za sve, pa je neki bojadžija hteo da pomogne narodu, nabavljajući platno od okupatora preko kuma crnoberzijanca (premijerno prikazan 1968. godine, režija Jovan Živanović, u glavnim ulogama Bekim Fehmiu, Olivera Katarina i Bata Živojinović), čiji naslov je više nego aktuelan – “Uzrok smrti ne pominjati”!

Sa vetrenjačom na kojoj baš to piše već osam meseci bore se Stana i Miloš Tofilović iz Ljubovije, roditelji mog prerano preminulog prijatelja Gorana (1979-2020), koji je doživeo moždani udar 16. decembra prošle godine, kad je i prebačen na Neurohirurgiju u Urgentnom centru u Beogradu. Pošto je sve vreme na snazi bio karantin, prvo zbog sezonskog gripa a potom zbog korona virusa, otac i majka više ga nisu živog videli.

Ali su zato sve vreme dobijali “izveštaje” o njegovom lečenju i oporavku, uredno je preuzimano sve što su donosili od preobuke, hrane i lekova, a vrhunac beščašća bilo je upućivanje na “banjsko lečenje” samo sedam dana pre “Tofove” smrti, 8. marta ove godine. Tada je, podsetimo se, već prestajala priča o “najsmešnijem virusu”, trebalo je osloboditi krevet u ustanovi koja je ubrzo postala jedna od prvih kovid bolnica, jedino je ostalo neobjašnjeno kako je to nesretni Goran “lečen” i “izlečen” do nivoa banjskog oporavka, kad je u tom trenutku uglavnom bio bez svesti, imao svega četrdeset kilograma i rane do dekubitusa po leđima, već uveliko zahvaćene sepsom.

Već osam meseci Miloš Tofilović se ne miri sa tim “uzrok smrti ne pominjati” i traži da se utvrdi ko je i koliko odgovoran zato što 41-godišnji Goran nije lečen kako je zahtevala priroda oboljenja, niti mu je pružena odgovarajuća briga i nega. Do sada se obratio Ministarstvu zdravlja, Zaštitniku građana, Lekarskoj komori i Unutrašnjoj kontroli Kliničkog centra Srbije, ali će se najverovatnije ovaj slučaj uskoro naći i pred nadležnim sudom.

“Sina ne mogu da vratim, ali mnoge mogu da spasim, ako se izborim da se ovakve stvari više nikome i nigde ne ponove”, rekao mi je pre dva meseca, kad mi je poklonio majicu sa Goranovim likom, koju su u avgustu ove godine nosili učesnici “Drinske regate” u Ljuboviji.

Na njoj je ispisana “Tofova” omiljena izreka “Juče za juče, danas za danas”, kao opomena da je došlo vreme kad svi mi koji preteknemo treba da se upitamo – a šta će biti sutra!

Komentari

Vaš komentar