"Te godine je iznad sela, trajala dugo jesen stara, zemlja je žudno snega htela, a pao je tek januara. Noću, i rano novog dana, u prozoru je svom Tatjana, spazila plot i grane svele i krovove od snega bele…”

Ko zna zbog čega, iz srednjoškolske lektire sam zapamtio i dan danas mogu napamet da izdeklamujem samo početak pete glave romana u stihovima “Evgenije Onjegin”. O tome bih retko govorio, jer smatram da se treba čuvati ljudi čija je sva pamet iz jedne knjige. Sada bih tome dodao da se treba kloniti i političkih partija, čija je sva pamet u jednom čoveku.

Koga je Aleksandar Sergejevič Puškin (1799-1837) sjajno opisao već u uvodnoj rečenici: “Prožet taštinom imao je pored toga i onu naročitu oholost koja čini da se podjednakom ravnodušnošću priznaju dobri kao i rđavi postupci, što je posledica izvesnog osećanja nadmoćnosti, možda samo zamišljene”.

Da budem iskren, prethodne tri godine bilo mi je pomalo krivo što nisam mogao da se pohvalim višedecenijskim dobrim pamćenjem, jer su me mimoilazili ovdašnji snegovi. U takvom raspoloženju nisam odoleo da juče ujutru snimim snegom i raznobojnim sijalicama ukrašeno drvo u našem dvorištu i da sliku pošaljem Mirinim i mojim unučićima u Melburn i Dubai, koji već godinama nisu videli sneg.

Trampeći beogradske zime za australijska leta, upao sam u zamku da mi se sneg javljao u nekoj idiličnoj verziji, sasvim drukčijoj od garave bljuzgavice u koju se na našim ulicama pretvori već drugog dana.

Između te dve krajnosti, najave nekih boljih vremena i blata u koje su odmah požurili da ga srozaju, našao se sa ovim prvim snežnim danima i vladika Grigorije. Već sama najava da je moguće o našoj neveseloj stvarnosti razmišljati na nov način, okupljanjem novih ljudi i pokretanjem novih inicijativa, izazvala je orkestrirane reakcije svih kojima nije ni do kakvih promena.

Po onoj narodnoj “ne pada sneg da prekrije breg, već svaka zver da pokaže trag”, posebno je na vladikin božićni intervju bila žestoka reakcija njegove sabraće iz Srpske pravoslavne crkve. Zauzeti sopstvenim lobiranjima i intrigama, namireni državnim tantijemama i poklonima, što bi još lupali glavu sve težim uslovima u kojima sve više naroda živi. I bez korone…

Busali se svojevremeno u grudi neki sveštenici i nadvikivali ko je od njih “bolji čovek”, a episkop šumadijski Sava (Vuković, 1930-2001) im reče da je “pop čovek samo kad padne prvi sneg”. I objasnio: “Ostavi trag, a posle naiđe neko i pomisli kako je tuda već “prošao neki čovek’!”

S druge strane, rastužio sam se u snežno nedeljno jutro, kad sam prepoznao tragove malih stopa i dečjih kolica oko kontejnera po kraju. Poznajem tu sitnu ženu, često joj samo noge vire iz tih velikih kanti, jednom prilikom sam je pitao šta skuplja od sekundarnih sirovina, nameran da joj ustupim dva džaka praznih pivskih limenki i stotinak kilograma starih novina i kartona iz našeg podruma, ali sam ostao bez reči kad mi je tiho rekla: “Hvala, komšija, ja uglavnom tražim nešto za jelo!”

Pretprošle noći pao sneg i prekrio sve u kontejnerima, uglavnom bez poklopaca, pa me ista komšinica, sasvim uljudno, gotovo uz osmeh, pitala da joj dam dvadeset dinara: “Danas nema ničega u ovom mom zamrzivaču!”

A kafa na Zlatiboru 280 dinara! Samo na prvi pogled nema nikakve veze, osim snega of course, deo telefonskog razgovora jedne naše sugrađanke iz “sedmice” (sinoć oko 18.00, garažni broj 1507), koliko sam mogao da zaključim sa koleginicom sa posla: “Ja radila i danas, nije bila neka gužva kao pred Novu godinu. Tad smo padali na nos od posla, nikad veći pazari, prebacili smo sve targete, jebali ih targeti, a plata manja nego za novembar… Zvala knjigovođu, kaže možda je greška, videće posle dva’estog kad se gazda vrati sa skijanja!”