Podeli:
Foto: TANJUG/ VLADIMIR DIMITRIJEVIC

„Najbolje bi bilo kada bih mogla da preskočim svaki avgust svih ovih godina a i ubuduće. Bilo bi mi mnogo lakše. Jedno vreme sam mislila da sam uspela to da prevaziđem ali nisam niti ću to moći dok sam živa. To je tako.“

Ovako govori Nataša Drakulić koja je na današnji dan 1995. godine, zajedno sa porodicom napustila rodnu kuću u (Titovoj) Korenici i stala u beskonačnu kolonu prognanih Srba koja je išla u nepoznato.
Ostao je pas o koji je ušao u legendu kao simbol vernosti i sudbine. Pojavio se na spaljenom kućnom pragu posle nekoliko godina kada se tamo vratila Natašina baka.
Detinjstvo, bezbrižnost i nadu da će se spokoj opet vratiti u njeno i dvorišta njenih sugrađana oduvala je vojna akcija „Oluja“ hrvatskih oružanih snaga čiji rezultat je bilo više od 200.000 prognanih i nekoliko hiljada pobijenih i nestalih Srba. Nataša je postala poznata scenaristkinja ( „Ubice mog oca“, „Zaspanka za vojnike“, „Dara iz Jasenovca“, „Larin izbor“, „Mansarda“…) ali scenario koji je njoj život ispisao tih dana ne stvara se za pisaćom mašinom. Ovo je Natašina priča.

Dani pakla i ništavnosti
„Nikad to nije prošlo niti će proći. Kad dođu taj 4. i 5. avgust utišam se i nestanem, kao da izbrišem samu sebe. To su dani pakla i tuge i ništavnosti života. E, tako se osećam svakog avgusta, samo gledam kako da ga preskočim. Nasmejem se kad slušam kako ljudi u ovo vreme korone žale za morem. Za mene more od tada ne postoji.”

KOLONA SRPSKIH IZBEGLICA 1995, Foto: TANJUG/ VLADIMIR DIMITRIJEVIC

Kao dete preživiš, posle te stigne
“Moj gradić se zvao Titova Korenica, od 91. samo Korenica. Divno mesto, divna kuća, divna porodica, divno detinjstvo. Htela sam da se bavim životinjama i maštala da budem veterinar, ali sve se okrenulo. I tek posle toga sam do kraja shvatila priče o užasima koje su ljudi preživeli u Drugom svetskom ratu, do tad to slušaš kao loše bajke koje su prošle i mimoišle te. Onda sam i sama ušla u tu groznu bajku, prvi put za dvanaesti rođendan 1991. kada su mi tatu uhapsili posle onog sukoba na Plitvicama. Nakon toga ću u Krajini provesti četiri godine bez struje, bez vode, bez prave slobode, ali dete si, živiš… Kao dete to nekako tada lakše preživiš i proživiš, ali kasnije te stigne. Kad sada iz moje neke pozicije pomislim da moram da ostavim sve što sam stekla, a stekla sam mnogo, bilo bi mi teško. Kako li je svima njima bilo u tom trenutku?“

Odlazak u nepoznato
„Otišli smo 4. avgusta ujutro kada je počelo intenzivno bombardovanje. Imali smo samo radio na baterije koje greješ da bi radile, na njemu Tuđman poziva ‘ostanite, ostanite’, a ovi bombarduju i granatiraju, ljudi prolaze i prolaze, a onda pođeš i ti. Krenuli smo majka, otac, ja i baka, ostao je pas. Mene će u Donjem Lapcu ubaciti u kola kod rođaka, oni su ostali da sačekaju ostale. Narednih petnaest dana ću provesti u koloni sa strinom, bratom i sestrom, bez roditelja i bake i neću znati šta je s njima. Osluškujemo abere, slušamo ko šta priča, raspitujemo se, iščekujemo…“

Pas koji se vratio
„Kako sam podnela odlazak? Mama i tata su mi rekli, smiri se, vratićemo se sa činjenicom da smo ostavili psa ja sam u to i poverovala ili sam htela da verujem. Međutim, prvi put sam tamo došla 1999. godine. Prva se vratila baka 1997. godine. Sve je bilo uništeno. Od svega što smo ostavili pojavio se samo taj moj famozni pas o kome se danas ispredaju legende. Kucko, je to čuveno stvorenje. Držali smo ga još deset godina, uginuo je u dubokoj starosti, preživeo je horde idiota koji su pred sobom rušili, palili i ubijali. Kuću smo obnovili, ali ja je i dan danas vidim onakvu kakvu sam je ostavila tog 4. avgusta. Sredili smo je da bude kakva je i bila ali ona to nikad više biti neće niti u njoj ima ijedne stvari iz mog detinjstva i prošlosti. Kad je sanjam sanjam je onakvu kakva je bila. Nisam više mogla ni da spavam u mojoj sobi, preselila sam se u neku drugu.“

Proterani Srbi napuštaju Hrvatsku 1995, Foto:JOEL ROBINE / AFP / Profimedia

Baka iz kolone
„Petnaest dana u koloni, ideš kilometar dva, staneš, pa prespavaš, nastavljaš, onda čuješ za Petrovačku cestu, poginulo ovoliko, nestalo onoliko. Tek u Bijeljini zvala sam tetku u Beogradu i ona mi je rekl da se mama javila i da su dobro i tada mi je pao kamen sa srca. Ono što me je najviše nateralo da budem hrabra i izdržim bila je jedna baka koja je išla ispred nas. Nosila je samo jedan zavežljaj i od toga se nije odvajala. Stajali smo, odmarali i jednom smo je, u tim pauzama, upitali šta to nosi? Odgovorila je ‘Kosti!’ Kakve kosti? ‘Kosti mog sina’. Sin joj je poginuo na koridoru, ona je sa sobom ponela njegove zemne ostatke…“

Prizren, Prizren…
„Prelazak preko Rače je bio traumatičan, isključivanje sa auto-puta, preusmeravanje ka Kosovu i ostalo. Slušala sam Prizren, Prizren…
Kada sam pre nekoliko godina otišla tamo pomislila sam kako sam i sama mogla tu da završim. Neki su tamo i otišli i ponovo morali da beže. Imala sam sreće da su mene pokupili rođaci i odveli i zato smatram sebe priviligovanom, bez obzira šta sam sve prošla. Gledala sam raspade života drugih da se nikad više ne sastave. Dan danas u ovom životu i na ovim prostorima, imam samo jednu osobu koja je sa mnom išla u razred. Svi su tamo negde daleko po svetu. Naši životi su uništeni, razrušeni, mi ne postojimo u nekom normalnom i poželjnom smislu. Vuče nas taj neki grč, nostalgija, nešto neobjašnjivo. Sedim tako sa drugom u Sidneju, naizgled sve lepo i bajno, ostvario se, skućio se on, skućila se ja, a onda on kaže: ‘Šta bih dao da mogu opet da gledam u ono ličko nebo u sumrak’.

I zaista nigde nebo nije u zalasku sunca tako kakvo je u Lici, nije niti će biti. Ili se seti bakinih modlica za kolače. Sve ima ali fale mu bakine šaraljke. Ne žalimo više za kućama i imovinom, žalimo za ljudima, sitnicama i tim osećajem zavičaja. Meni fali pisaća mašina koju sam dobila za jedan rođendan, ona narandžasta ‘Unisova’ koju sam dobila za deveti rođendan. Nijedan kompjuter danas ne može da mi
je zameni. Gledala sam film o nekom piscu koji stalno negde ide, meni se dopalo što on stalno putuje i kad su me pitali šta ću za rođendan, ja kažem pisaću mašinu. I stvarno mi je kupe…
Eto, danas živim od pisanja a htela sam da budem veterinar i bavim se životinjama.“

O Srbima na proslavi Oluje
„Reći ću vrlo lično šta mislim o tome, pošto poznajem ljude koji tamo žive i nemaju drugog rešenja. Svako ko hoće da se pomiri sa tim treba mu dati šansu da se pomiri i da ide, ali samo onaj ko živi tamo i zna dubinu bezdana svakog svog dana. On može. Odavde iz Srbije niko ne može da kaže ništa na tu temu, oni nek rade šta moraju. Toliko!“

Komentari

Vaš komentar