Ispovest Željka Hubača: Moja majka je na pitanje šta znači biti usvojen izgovorila objašnjenje koje pamtim ceo život

Život u umetničkoj porodici odredio je životni put mladog Hubača, koji je danas poznati dramaturg, a o usvojenju neretko i otvoreno govori.

“Imao sam tu sreću da sam odrastao u porodici u kojoj sam osećao ljubav i podršku. To što mi je majka bila glumica, a otac novinar, nesporno je uticalo i na moje profesionalno razvijanje. Ne sećam se da sam ikada razmišljao o tome ‘šta bi bilo, kad bi bilo’, odnosno da li bih imao priliku da studiram ono što volim i što je još važnije, da se bavim poslom koji volim, da nisam usvojen, sve dok nije počeo rat u Bosni i Hercegovini, gde sam rođen davne 1967. kao Željko Uzunović. Iako je to bilo nemoguće da se dogodi u realnom životu, često mi se tih godina u glavi javljala slika kako na nekom imaginarnom ratištu Željko Hubač i Željko Uzunović pucaju jedan na drugog!”, priča Hubač.

Iako se veruje da je za decu traumatično saznanje da su usvojeni i da je roditeljima često neophodna posebna, stručna priprema i pomoć kako bi im saopštiliistinu, u porodici Hubač ovaj proces bio je spontan i prirodan, a danas ga se sećaju sa osmehom na licu.

“Često sam u javnosti govorio o tom trenutku kada su mi roditelji saopštili da sam usvojen i sa ove distance od 50 godina, teško da mogu reći kako sam se zaista tada osećao. Ono što danas osećam kada se prisećam tog trenutka jeste ushićenje koje proizilazi iz jedne mamine mudre rečenice, koja mi se urezala u sećanje i koju razumem kao nešto najvažnije što mi je neko rekao u životu. Naime, ja sam u danu tog saznanja, a bio sam u šestoj godini života, dugo i uporno tražio od roditelja da mi pojasne šta to znači biti usvojen. Nakon svakog njihovog pokušaja da mi ponude prihvatljiv odgovor, nisam bio zadovoljan do trenutka kada mi je majka uzvratila kontrapitanjima – poznajem li ja nekoga u zgradi, u vrtiću u koji sam išao, ili u Leskovcu, gradu u kojem smo tada živeli, da je usvojen? Odgovorio sam odrečno, a onda je usledila ta njena magične rečenica: ‘Pa eto vidiš, ti si poseban!’ Objašnjenje dovoljno za čitav jedan život”, seća se Hubač.

Usvojena deca, kao i neusvojena, uče se kroz vaspitanje i ono je u mnogo čemu ispred genetike.

“Uveren sam da je za formiranje ličnosti vaspitanje najvažnije, ali ono mora biti plasirano na praktičnom primeru, dakle iskreno. Roditelji se u procesu vaspitanja moraju ponašati u skladu sa savetima koje daju deci. Verujem da su stečene osobine one koje suštinski određuju čoveka, a da genetika eventualno može da utiče na to kojom brzinom ćete razviti svoje potencijale. Sve ove tvrdnje potiču iz mog iskustva”, smatra naš poznati dramaturg.  

Činjenica da je usvojen nikada mu nije bila prepreka u životu, a i zašto bi?

“U mladosti nisam o tome često govorio sa društvom, ne zato što sam to krio, već zato što to nije bilo u fokusu ni mog, ni njihovog interesovanja. Koliko se sećam, retki razgovori na tu temu su bili na nivou prijatnog iskustva. Ali što sam stariji, sve češće pričam o tome sa željom da utičem pozitivno, da pokažem koliko mi znači ta odluka Žiže i Vilija Hubača da budu moji roditelji“.

Proteklih godina Hubač je često u javnosti govorio o svojoj porodici i iskustvu usvajanja, sa ciljem da što više ljudi odobrovolji da se odluče na ovaj čin.

“Mi smo, kao društvo, u priličnoj meri licemerni. O usvojenju se u javnosti govori kao o plemenitom činu, ali se izvan javnog diskursa, posebno u malim sredinama, mnogo više spekuliše o tome zašto se neki par odlučio na taj čin i neretko se to čini na vrlo neprijatan način. Ta nevidljiva ‘čaršija’ je nestvarno uporna, zatrpava usvojiteljske porodice predrasudama već jako dugo. Posebno se očitava u tome da se čak i najbanaliniji ispadi usvojene dece tokom odrastanja ne tumače na isti način kao slično ponašanje neusvojene dece. Time se aludira da je nemoguće uticati na nepoznate nasledne faktore vaspitanjem, što neretko dovodi i do društvene izolacije usvojiteljskih porodica”, naglašava on.

Nažalost, ljudi zbog predrasuda, ističe naš sagovornik, brzo odustanu.

“Pouzdano znam da je dovoljno da se dogodi samo jedan slučaj nekog oblika diskriminacije u nekoj sredini, pa da mnogi koji u tom okruženju razmišljaju o usvajanju odustanu. Mi danas prečesto čujemo, neretko iz najboljih namera, kako se za one koji se odluče da usvoje dete kažu da su ‘izuzetno hrabri’ čime se ustvari potvrđuje teza da usvajanje nije samo jedan od oblika ostvarenja želje nekog para da se realizuju kao roditelji, već da je to nekakav podvig koji se dešava uz velike napore, uprkos sasvim predvidljivim predrasudama”.

Usvajanje u Srbiji nije nemoguća, ali jeste - teška misija.

„Iz iskustva usvojenog deteta, ali i nekoga ko je sasvim konkretno pomagao parovima da usvoje decu, morao bih da pomenem sve ono što mislim da treba promeniti kad je ova tema u pitanju. Čini mi se da je najvažnije konstatovati da mi u Srbiji imamo vrlo komplikovane procedure za usvajanje dece, ali i neefikasne institucije. O tome svedoče prepuni domovi i veliki broj hraniteljskih porodica sa jedne strane, a sa druge strane mnogo parova bez dece, koji se na čin usvajanja odluče tek kada zađu u petu deceniju života, nakon brojnih pokušaja da dete dobiju takozvanim prirodnim putem. Oni se onda suoče sa činjenicom da ne mogu da usvoje bebu, već dete od deset i više godina. Ma koliko dobrih primera usvajanja dece u toj dobi znam da postoje, činjenica je da mnogo više znam primera odustajanja od ideje usvajanja kod tih, uslovno rečeno, starijih parova”, priča Hubač.

Bez sistemskog rešavanja neće biti napretka u proceduri usvajanja u Srbiji.

“Treba najpre sistemski rešiti taj paradoks, jer bez toga nikakva kampanja promovisanja dobrih primera, koju svakako podržavam i već dugi niz godina učestvujem u njoj, neće dati očekivani rezultat”, zaključuje Hubač.