"Uporno smo u svakom stanu ostavljali jednu praznu sobu": Priča Kristine Janjović Dževerdanović o usvajanju male Vike nikoga neće ostaviti ravnodušnim

Ovo je priča o hrabroj ženi i snažnom čoveku koji je bez imalo premišljanja podržao svoju suprugu u nameri da usvoje dete.

Kristina je kreator Instagram profila @usvojena_mama kroz koji deli njihovo iskustvo i otvoreno piše o svim strahovima sa kojima su se ona i suprug suočili u ovom procesu.

“Uvek sam zamišljala zajedničku igru, smeh, istraživanje, učenje, gledanje crtaća, putovanja… Interesantno je i da sam često znala da spomenem mami i najboljim prijateljicama kako nisam sigurna da li ću ja uopšte dojiti bebu pošto mi je čak i redovan godišnji ultrazvučni pregled izuzetno neprijatan jer su mi grudi oduvek osetljive. Nekako verujem da su sve to bili neki signali koje nam život šalje, a mi ih ne razumemo na pravi način”, ovim rečima ljupka Kristina priča za Nova.rs deo života koji je nju i njenog supruga u potpunosti promenio - promenio ih u roditelje.

“Mi smo još jedan u nizu parova koji je bio potpuno bezbrižan i siguran da će nam se trudnoća desiti već nakon nekoliko nezaštićenih odnosa. Znali smo da se dosta parova već tada bori za potomstvo na razne načine, ali nekako smo bili sigurni da se nama to neće desiti. Nismo o tome ni razmišljali. Uživali smo u našem odnosu. Kako se dete nije desilo ni nakon pet godina zajedničkog života, pokušali smo sa vantelesnom oplodnjom. Iz nje smo izašli bez deteta, ali sa hiljadu otvorenih pitanja na koja nismo dobili odgovor. Jedno od njih je bilo i zašto moje tada zdravo telo ne prihvata trudnoću. Potpuno sam sigurna da većinu tih odgovora i rešenja treba potražiti kod psihologa, ali niko nam nije predložio odlazak kod psihologa, svi su nas upućivali na još jednu vantelesnu ili na razne donacije. Niko nije predložio usvajanje kao opciju”, nastavlja Kristina.

"Uporno smo u svakom stanu ostavljali jednu praznu sobu"

Nakon prve neuspele vantelesne oplodnje, Kristina i Nikola su odlučili da u taj proces više nikada neće ući. Međutim, pokušali su još jednom.

“Čak smo se oboje i složili s tim da na naš odnos neće uticati činjenica da ćemo možda život provesti bez deteta. Želja za detetom je bila ogromna. Ono što govori u prilog tome je činjenica da smo uporno u svakom stanu u koji smo se selili zbog posla i nekih zajedničkih snova i ambicija, uporno ostavljali jednu sobu potpuno praznu. Nismo od nje pravili radnu sobu, nego smo radili za trpezarijskim stolom. Tu sobu ostavljali smo potpuno praznu. Verujem da je ta praznina bila naša ograda za nadu da ćemo je jednom popuniti”.

A onda se odluka o usvajanju desila potpuno spontano.

“U jednoj od naših dugih šetnji sa našim psom Radišom, rekla sam Nikoli: ‘Šta misliš da usvojimo dete?’. Ni dan danas nisam sigurna kada se ta želja rodila u meni i kada je sazrela, ali u momentu kada sam to izgovorila, zvučalo je potpuno prirodno, baš kao i Nikolina reakcija. ‘Ja sam za, dete je dete. Je l’ znamo mi uopšte nešto o tome?’, upitao je on. Do kraja te šetnje, popričali smo detaljnije o toj želji. Usaglasili smo se da je konačna. Interesantna stvar - mi je zaista nikada nakon toga nismo revidirali niti preispitali. Verujem da je i to jedan od signala da nam je taj put bio i namenjen”, veruje naša sagovornica.

Podrška sa svih strana

Srećni i uzbuđeni zbog odluke o usvajanju, otišli su kod svojih porodica kako bi im ispričali o tome.

Reakcije su bile više nego lepe i pozitivne, kaže Kristina.

“Bilo je tu i suza radosnica. Dobra stvar kod Nikolinog oca i mojih roditelja je ta što nikada od njih nismo dobijali suvišna pitanja ili komentare. Verujem da je njihova želja za unučetom bila prevelika, ali nama nisu stvarali stres.

Njihova podrška samo je ojačala našu odluku i već prvog sledećeg radnog dana zakucali smo na vrata Centra za socijalni rad u našem gradu”.

Kristina je započela potragu o tome kako izgleda proces usvajanja u Srbiji. Međutim, nije našla jasne smernice.

“Naišla sam na nekoliko novinskih članaka o samom procesu i to nam je bilo dovoljno da shvatimo gde proces počinje. Nije bilo iskustava ljudi koji su usvojili decu, a mi u našem okruženju takođe nismo poznavali nikoga ko je usvojio dete.

U Centar za socijalni rad stigli smo bez ikakvih predrasuda. Veoma je važno da parovi ostave po strani sve ‘rekla-kazala’ priče koje su negde načuli usput, a nisu sigurni ni od koga ni kada, ni da li su izmišljene ili tačne i da li su se desile pre 50 ili pre 10 godina. Takođe, veoma je važno da imaju puno poverenje u tim Centra za socijalni rad (CSR tim) koji ih vodi kroz ceo proces. Često umeju da budu veoma hladni, rezervisani… Mi smo nakon prvog razgovora izašli sa utiskom da oni ne žele da mi usvojimo dete. Kako je postupak dalje tekao shvatili smo da je sve to njihov način selekcije parova”, objašnjava dalje ona.

Na tom prvom, uvodnom razgovoru, Kristina i Nikola bili su veoma ushićeni, priznaje ona.

“Mislili smo da će nas čim zakucamo na vrata dočekati širom raširenih ruku i dati nam odmah datum kada postajemo roditelji. Realnost je bila drugačija - nismo

dobili osmeh. Dobili smo prazan, beli papir na kome je bilo potrebno da ispišemo zašto smo odlučili da usvojimo dete, takozvani zahtev za usvajanje. Takođe, dobili smo od njih listu dokumentacije koju je bilo potrebno da prikupimo kako bi uopšte mogli da otpočnemo sa procesom i upozorenje ‘Budite svesni da postoji šansa da vas nikada neće pozvati’”.

Obimna dokumentacija, ali ne i nemoguća

Lista potrebne dokumentacije na prvi pogled deluje prilično dugačka, zbog čega dosta parova već tada odustane od usvajanja.

“Naša želja je bila toliko velika da smo istog dana krenuli od ustanove do ustanove kako bi predali zahtev za svaki taj dokument. Izdavanje nekih se desilo istog dana dok smo neke morali da sačekamo dve-tri nedelje. Ali, prikupljanje dokumentacije nije nemoguća misija. Nije previše zahtevno niti komplikovano. Većinu tih dokumenata prikupljali smo i ranije, prilikom pravljenja pasoša, na primer. Takođe, neophodan je i lekarski pregled za koji je potrebno odvojiti dodatni dan. Nakon što smo preuzeli sve papire, ponovo smo se vratili u Centar i obavili još jedan razgovor u kome nam je objašnjeno kako će proces izgledati. Tada nam je CSR tim pojasnio da većinu parova nakon onog prvog susreta kada im daju listu dokumentacije više nikada ne vidi i da im je drago što smo mi ponovo tu. Njihov odnos prema nama od toga dana bio je potpuno drugačiji”.

"Mi smo im nakon decenije bili prvi par koji se prijavio za usvajanje deteta"

Prolazili su dani, priča nam Kristina, a ona i suprug su odlučili da se zbog posla presele u drugi grad.

“Samim tim smo prolongirali obuku. Preseljenje je sa sobom vuklo i premeštaj nas kao para u nadležnost novog Centra za socijalni rad u mestu u koje smo se preselili. To je bila mala sredina i mi smo im bili prvi par koji se nakon više od decenije prijavio za usvajanje deteta. Obuku su održali samo nama. Ono što bih volela ovde da naglasim i pohvalim je rad tog CSR tima. Sigurna sam da bi neko drugi možda očekivao da će obaviti sa nama neki kraći razgovor samo da se zadovolji forma. Međutim, mi smo proveli čitavu nedelju sa njima u detaljnim radionicama i obukama šta usvajanje zaista nosi sa sobom. Svakog dana izlazili smo sa obuka sa sve većim strahom, ne od usvajanja, već od trauma koje deca iz sistema nose sa sobom. Svakog dana smo nakon obuke provodili sate u dugim razgovorima, otvarala su se nova pitanja za CSR tim na koja su nam oni detaljno odgovarali. Obuka je po meni najvažniji deo ovog procesa. Tek kroz tu obuku, mi smo razumeli šta je usvajanje zaista. Ko su deca u sistemu i kakve su njihove priče. Kako se nositi sa svim tim”.

Školica za roditelje

Na obuci se parovi ne uče kako da budu mama i tata, naglašava ona.

“Uče nas kako za usvojeno dete da napravimo najsigurnije moguće okruženje u kome će ono najlakše da prevaziđe traume koje nosi sa sobom i da shvati da je baš tu sada dobrodošlo i voljeno. Bili smo im više nego zahvalni za pristup, strpljenje i sve što su nam preneli od znanja i iskustva. Nakon završene obuke javio se strah, ali ni jednog momenta nismo ni pomislili o odustajanju. Bili smo odlučni da je to naš put. U narednim danima usledila je poseta CSR tima našem domu. Bilo im je važno da vide da li bi dete koje možda stigne u porodicu imalo svoj prostor za rast i razvoj. Nisu detaljisali. Pogledali su neke osnovne stvari, napravili kratak izveštaj i time je sve vezano za nas završeno”.

Usledilo je čekanje.

“Prvo na konačni upis u registar, a nakon toga na prvi poziv. Moram da naglasim da proces nije ni težak ni iscrpljujuć. Naprotiv, proces je zahvaljući toj obuci jedna ozbiljna životna lekcija svima nama koji smo ušukani u naše živote i porodice. Važno je da ogolite sebe CSR timu, da im dozvolite da vas upoznaju. Da se stvori međusobno poverenje. Ti ljudi su nam najveća pomoć i podrška kada stigne poziv za dete”.

Oni su na prvi poziv čekali skoro godinu i po dana.

“Zaticala sam sebe u mislima ‘Hoće li nas ikada pozvati’. Često sam početkom meseca slala jedan mail na sve Centre za socijalni rad u celoj Srbiji u kome bih predstavljala i sebe i supruga, navodila datum od kada smo upisani u registar i ljubazno ih molila, ako se u njihovom centru pojavi dete dostupno za usvajanje, da razmotre i nas da li bi bili adekvatni roditelji. U jednom od koraka u procesu imamo mogućnost navođenja kakvo dete želimo. Jedina naša želja bila je da bude zdravo. Nismo se vezivali za uzrast, boju kože, veroispovest. Bili smo otvoreni za sve. Objašnjeno nam je da neki ljudi tada navode detalje tipa boje očiju i kose deteta, pol...Meni je to zvučalo zabrinjavajuće”.

U tom čekanju, njihovi prijatelji su usvojili dete. Za Kristinu i Nikolu, to je bilo ohrabrenje, sreća, svetlost, nada.

“Radovali smo se sa njima. Prenosili su nam iz dana u dan svoja iskustva i nama je to jako značilo. U tom našem čekanju, mi smo ušli u proces još jedne vantelesne oplodnje. Ishod je bio isti. Neuspeh. Prvi poziv za razgovor bio je baš za našu ćerkicu. Dobili smo neke osnovne informacije o njoj, o uzrastu, zdravstvenom stanju. Nakon rečenice ‘Vi ste jedan od parova za koji smatramo da bi bio adekvatna porodica za devojčicu Viku’, ja više ništa nisam ni čula. U mojoj glavi ja sam već bila mama devojčice Vike. Nakon tog prvog poziva, ponovo je usledilo čekanje dugo nekoliko meseci. Nismo imali nikakvu infomaciju šta se događa, kada možemo da očekujemo novi razgovor. Interesantan podatak, taj prvi poziv za Viku stigao je na dan sahrane mog strica koga sam jako volela i poštovala. Često umem da se našalim kako je on tu negde odozgo umešao svoje prste. Konačno je u poslednjoj nedelji decembra usledio i poziv za razgovor kako bi doneli odluku da li smo mi, ili ipak neki drugi par, najadekvatniji roditelji za Viku. Izabrali su nas”, ushićeno priča ona.

Došlo je vreme da se konačno popuni ona prazna soba koju su imali i čuvali za dete.

“Susreti sa Vikom i upoznavanje odvijalo se u Domu za decu bez roditeljskog staranja u kome je ona živela 11 meseci. Upozorili su nas da je ostala sa razvojem negde na svom petom mesecu života, da nije počela stabilno da sedi, da nije počela da puzi. Objašnjavali su nam da je to često posledica emotivnog lišavanja i da su stekli utisak da je ona odustala sama od sebe. Sve to dobilo je realnu sliku i smisao kada smo ugledali njene tužne poluzatvorene oči i potpuno otupeo pogled kada su je prvi put izneli iz sobe. Bol koju sam tada osetila mislim da nikada neću moći da izbrišem iz sebe”, priseća se Kristina.

U mesecima koji su usledili, njihova misija je bila da devojčica shvati da je ona jedno jako željeno dete, dugo iščekivano.

“Uspeli smo. Trebalo nam je dosta vremena da postane svesna da više ne mora da se uspavljuje sama udaranjem leđima od krevetac. Tu scenu gledala sam u nekim starim horor filmovima, potpuno uverena da to nije realnost. Koliko sam bila naivna. To jeste realnost dece koja nemaju zagrljaj u koji mogu da se ušuškaju. Dece koju niko ne uzima u naručje i na čiji plač nema odgovora. Meseci su prošli dok nismo čuli njen plač. Trčali smo jedno preko drugog ko će je prvi uzeti u naručje. Te večeri znali smo da smo uspeli. Da smo stekli njeno poverenje i da je postala svesna da ona više nije sama”, priča Kristina.

Posle dve godine

Sada, dve godine kasnije, Kristini je jasno zašto je usvajanje težak proces. Ali ne papirološki, koliko psihički.

“Dosta parova u tom čekanju odustane od usvajanja. Dosta parova se, na žalost, u tom čekanju i raziđe. Usvajanje nije lako. Ne mislim na proces, proces je najbezbolniji. U njega ulažemo samo svoje strpljenje, ne ulažemo ni zdravlje ni novac. Ovde mislim na usvajanje u momentu kada u kuću stigne dete. Tada kreću izazovi, suočavanje i strahovi. Tada se otvara bezbroj novih pitanja. Baš tada najveća pomoć i podrška nama je bio i naš i Vikin CSR tim. Za sve što je prevazilazilo moje znanje, obraćala sam se njima. Traženje pomoći ne čini nas manje sposobnim roditeljima, naprotiv. Takođe, ljubav. Dosta parova mašta da se dete zavoli iste sekunde kada ga ugledate. Apsolutno ne. Ljubav dolazi postepeno tek kada se izgradi poverenje”.

Za kraj ovog iskrenog i otvorenog razgovora, Kristina poručuje da svojim snimcima i objavama na društvenim mrežama želi da ruši tabue o usvojenoj deci.

“Tabue o genetici i tome da se dete voli samo ako ga rodimo. Za nas porodica nije vezana za biologiju, za nas je porodica vezana samo za ljubav. Baš ta ljubav nama je pomogla da prevaziđemo sve zaostatke u njenom razvoju. Vika je sada jedno srećno i voljeno dete koje u potpunosti prati svoj uzrast. Podrška, ljubav, osećaj da znate da imate jak oslonac u svom partneru za sve što dolazi je najvažniji i čini ceo ovaj proces dosta lakšim. Usvajanje nije nemoguća misija. Svodi se na svega nekoliko papira i naših susreta sa CSR timom. Ono što traje je to čekanje. Ali u tom čekanju mi naše živote živimo normalno. Da osluškujemo telefon, nadamo se tom pozivu, ali naše rutine se ne menjaju. Ta neizvesnost daje nam osećaj nade da ćemo ipak postati roditelji. Nije slučajno da sva usvojena deca neopisivo podsećaju likom na svoje roditelje koji ih usvoje, zaista verujem da nam je taj put namenjen i da taj poziv stigne baš kada mu je vreme, a ne kada ga mi nestrpljivo iščekujemo i želimo”, kaže nam Kristina.