"Dogodi se da deca porastu nekoliko centimetara, toliko je velika promena i skokovit rast kad nađu porodicu": Psiholog o blagodetima i izazovima usvajanja deteta

Usvajanje deteta nije brza i jednostavna procedura, ali uz dobre savete i reči stručnjaka, sve može da ide mnogo lakše. Brojne zablude obično se rasprše kada dobijemo prave informacije, a u svemu tome posebno je važna psihološka komponenta kad se konačno dođe do cilja. Kako u praksi izgleda upoznavanje i zbližavanje usvojitelja i deteta? Kako reći detetu da je usvojeno? Šta ako poželi da upozna biološke roditelje?

Na ta i druga važna pitanja za naš portal odgovara Smilja Igić, psihološkinja, psihoterapeutkinja i članica tima za obuku kandidata za usvojitelje u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu.

Period adaptacije

Za početak, naša sagovornica objašnjava kako izgleda proces upoznavanja i zbližavanja, tj. period adaptacije pre nego što dete definitivno dođe u dom, kao i kako to na psihološkom planu menja i usvojitelja i dete.

„Stručni radnici Centra za socijalni rad, nakon što donesu odluku da je određeni usvojiteljski par podoban za konkretno dete, planiraju takozvano prvo prilagođavanje. To znači da zajedno sa usvojiteljima, hraniteljskom porodicom ili stručnjacima ustanove u kojoj je dete, a rukovodeći se prvenstveno specifičnostima i potrebama deteta, osmišljavaju praktične korake prvog susreta, kao i svakog sledećeg, pripremu deteta za te susrete, ali i usvojitelja, kao i svih drugih aktera u celokupnom procesu.“

Kako navodi, ti susreti se najčešće odvijaju u prostorijama koje su detetu poznate, u mestu u kom je do tada živelo.

„Dete i usvojitelji se viđaju u kratkim razmacima i postepeno sve više vremena provode zajedno, a usvojitelji se angažuju neposredno i što samostalnije u svim aktivnostima oko deteta uz podršku i savete stručnih lica.“

Kada se proceni da je dete spremno, donosi se odluka o drugom periodu prilagođavanja, kada dete odlazi i kontinuirano boravi u porodici usvojitelja.

„Taj period takođe prate stručnjaci i pružaju potrebnu podršku. Ukoliko sve protiče uredno, a najduže u periodu od šest meseci, donosi se konačna odluka o zaključivanju usvojenja.“

Stručnjaci su tu da ohrabre i opuste usvojitelje

Prelazak deteta iz alternativnog smeštaja u usvojiteljsku porodicu, iako je pozitivan čin, predstavlja krizni period za dete, kaže Smilja Igić.

„Ako je dete dobro pripremljeno, raduje se dolasku usvojitelja i odlasku u njihov dom, ali je istovremeno i napeto, često zbunjeno, zabrinuto. Neretko deca u tom periodu, s obzirom da mnogo žele da nađu dom, manifestuju prenaglašeno adaptivno ponašanje, koje međutim govori da dete nije opušteno. To je upravo i osnovni zadatak usvojitelja: da detetu osiguraju osećaj psihološke bezbednosti i prihvatanja koje je trajno, te da dete neće biti odbačeno ni kada pokaže svoje slabosti, pogreši ili ispolji neku negativnu emociju.“

Takođe, kako kaže, tugovanje za prethodnim iskustvom je očekivano kod deteta nakon prelaska u usvojiteljsku porodicu čak i ako znamo da je to bio restriktivniji oblik zaštite za dete, ali kakav god, to je bio njegov dom i potrebno je poštovati detetovu potrebu da integriše u svoje iskustvo tu promenu.

„Usvojitelji su u tom periodu najčešće veoma srećni i uzbuđeni, ali i uplašeni. Žele da sve bude savršeno, da ne naprave nijednu grešku i često zbog te treme budu i manje pristupačni detetu. Zato je zadatak stručnjaka da ohrabri i relaksira usvojitelje u tom periodu.“

Potrebno je mnogo strpljenja

A koji su najčešći izazovi u prvim mesecima nakon dolaska deteta u porodicu? Kako usvojitelji da se nose sa osećajem nesigurnosti, recimo, ako se ljubav na prvi pogled ne desi odmah, već se polako gradi?

„Već u procesu pripreme i obuke usvojitelja, dok još stiču uslove za opštu podobnost, usvojitelji uče da je potrebno veliko strpljenje, doslednost i pristupačnost u nezi usvojenog deteta. Oni razumeju da dete za usvojenje mora imati iskustvo lišenosti roditeljskog staranja, a to je jedna od najvećih trauma koje neko dete može da doživi. Zbog toga je nega koju usvojitelj mora da pruži mnogo zahtevnija nego kod biološkog roditelja. Od usvojitelja se očekuje traume-svesna nega.“

Kako reći detetu da je usvojeno

Jedno od najvažnijih pitanja kod usvajanja deteta je i to kada i kako mu reći da je usvojeno.

„Preporučuje se da usvojitelj najpre sam usvoji jezik usvojenja, tj. da i sam bude relaksiran sa tom temom. Ako usvojitelj nema nikakav grč u vezi sa usvajanjem i poreklom deteta, ako je opušten i senzibilisan za tu temu, umeće da na uzrastu prilagođen način, sa pozitivnom konotacijom, približi detetu usvojenje i pomogne mu da razume svoju istoriju i poreklo. Veoma je važno da se u svakom razgovoru o usvojenju detetu naglasi da je voljeno i prihvaćeno.“

Šta ako dete poželi da upozna biološke roditelje

Još jedna bitna stavka su i biološki roditelji. Kada dete sazna da je usvojeno, prirodno će se u nekom trenutku zapitati ko su oni, a možda poželi i da ih upozna.

„Usvojiteljima uvek preporučujemo da ne usvajaju dete ako osuđuju njegove roditelje. Biološki roditelji dece za usvojenje su ljudi sa svojim životnim izazovima, krizama, slabostima, malim ili ozbiljnim i velikim greškama, ali ukoliko usvojitelj oseća mržnju prema njima, ne može potpuno da prihvati ni njihovo dete. To nije lako usvojiteljima i često je u tom delu potrebna pomoć psihoterapeuta.“

Kako kaže Smilja Igić, važno je biti iskren sa detetom, ali i voditi računa da dete ne povređujemo. Ipak, neke životne istine su bolne i važno je da usvojitelj razume da neće pomoći detetu ukoliko ih sklanja od deteta.

„Detetova trauma pripada detetu i usvojitelj je ne može skloniti ili uzeti na sebe koliko god to da želi. Čak i da može, to ne bi bilo dobro za dete. Usvojitelje učimo da je u redu detetu reći i ‚ne znam‘ kakva je bila tvoja majka ili otac jer je i to istina. Detalji o njihovim životima često nisu poznati ni stručnjacima u Centru.“

Kada mlada osoba poželi da upozna svoje biološke roditelje, važno je da usvojiteljski dom bude bezbedno mesto da se o tome govori.

„Dobar usvojitelj razumeće tu potrebu kao zdravu zainteresovanost za svoje poreklo, razumeće da je to težak period za mladu osobu i da joj je tu neophodna dodatna njihova podrška i ohrabrivanje, a nikako osuda. U vezi sa tim kriznim periodom usvojenika takođe se preporučuje uključivanje podrške psihoterapeuta.“

Kako da dete ne oseti krivicu što je ostavljeno

Smilja Igić dalje ističe da je jedno od najtežih pitanja za usvojene tokom celog života to zašto biološki roditelji nisu mogli da se staraju o njemu. I kako mu objasniti zašto su ga roditelji ostavili, a da ne pomisli da je ono krivo što je ostavljeno?

„Koliko god da usvojitelj o tome priča, ne može razrešiti bol u duši usvojene osobe. Zadatak usvojitelja je da veruje da je to teško za dete i da bude uz njega da uteši i pruži saosećanje. Pogrešno je govoriti ružno, kao i preterano idealizovano o biološkim roditeljima. Usvojitelje učimo da prihvate da ne znaju mnogo o životima, osećanjima, snovima i željama bioloških roditelja deteta, ali da veruju da su dobro i da im je drago da je detetu koje su rodili takođe dobro.“

Kako pripremiti širu porodicu na dolazak usvojenog deteta

Još jedan izazov je šira porodica, tj. kako pripremiti bake, deke, rođake na dolazak usvojenog deteta i postaviti zdrave granice.

„Neophodno je da cela porodica bude pripremljena na dolazak deteta. Usvojitelji moraju da razgovaraju sa svojim najbližima, da ih upoznaju sa specifičnim znanjima u vezi sa negom usvojenog deteta. Posebno je važno da obrate pažnju na neke od predrasuda koje imaju njihovi članovi porodice, te da ih podstaknu da se svi više informišu u vezi sa temom. Zadatak usvojitelja je da i pre usvojenja, ali i tokom celog života promovišu pozitivne vrednosti o usvajanju, ne samo kod bliskih srodnika nego i u svom okruženju i sredini u kojoj dete gradi svoje relacije, a to su vrtić, škola i svi drugi referentni sistemi. Na taj način se u potpunosti zauzimaju za interes deteta. Pitanje granica je takođe važno i njih je lako postaviti ukoliko se proveravaju pitanjem - da li to može naškoditi detetu. Potvrdan odgovor na to pitanje određuje mesto granici.“

A da li informacije o detetovoj prošlosti treba deliti sa školom, odnosno vrtićem?

„Najbolja preporuka usvojiteljima u vezi sa ovom temom je da za svaki konkretan slučaj davanja informacija o detetovoj prošlosti razmotre interes deteta. Ukoliko vide rizik za dete, tada je potrebno odmeriti i izabrati koje informacije i na koji način podeliti. Ono što usvojitelji nemaju prava da dele sa okolinom to su informacije o tome zašto je dete usvojeno. Taj deo porodične istorije pripada detetu i jedino dete, kada odraste, može da odluči kome će i šta da priča o svojim biološkim roditeljima.“

Usvajanje starije dece nije ni teže ni lakše od usvajanja bebe

Za razliku od usvajanja bebe, dete koje je usvojeno sa, recimo, četiri, pet godina moguće nosi sećanja na dom i hranitelje. Smilja Igić odgovara da li to ima svojih specifičnosti.

„Usvajanje starije dece nije samo po sebi ni teže ni lakše od usvajanja bebe. Svaki uzrast deteta nosi svoje izazove, a takođe je i svako dete jedinstveno. Važno je da se usvojitelj pri izboru uzrasta deteta rukovodi sopstvenim kompetencijama u odnosu na potrebe i prethodna iskustva konkretnog deteta.“

Kako navodi naša sagovornica, prednosti usvajanja starijeg deteta su to što je poznato funkcionisanje deteta na tom uzrastu, dok je kod usvajanja beba dalji razvoj nepoznanica, a samim tim i rizik.

„Sećanja o prethodnom životu su znak urednog razvoja, a nauka potvrđuje da i bebe takođe pamte svoja iskustva, samo se to na drugačiji način ispoljava. Važno je da usvojitelj što je više moguće bude upoznat sa prethodnim iskustvom deteta kako bi bio što korisniji detetu u prevazilaženju traumatskih iskustava i podrška u daljem razvoju.“

Rastanak sa hraniteljima

Vrlo je važno i ispravno se postaviti ukoliko dete oseća tugu zbog rastanka sa hraniteljima, a da se pritom usvojitelji ne osete ugroženo.

„Neophodno je da hranitelj adekvatno pripremi dete na predstojeći rastanak. Preporučuje se da u usvojiteljsku porodicu ponese sa sobom i neku dragu igračku ili predmet iz prethodnog života, album sa svojim slikama i slikama bliskih osoba iz života pre usvajanja. Takođe je važno da usvojitelji i hranitelji imaju saradnički odnos, te da dete oseti taj pozitivan stav hranitelja prema usvojiteljima i obrnuto.“

Po prelasku u usvojiteljsku porodicu ne preporučuje se potpuno prekidanje kontakata deteta sa hraniteljima, ali takođe nije dobro ni da do bude previše intenzivno i haotično.

„Detetu je potrebna stabilnost koja se stiče kroz uređenost tih kontakata u prvom periodu i rutinu koja je poznata i detetu. Vremenom, kako dete stiče nova poznanstava i nastavlja život, kontakti sa hraniteljima prestaju.“

Zašto je tako plemenito biti usvojitelj

Na kraju, naša sagovornica otkriva primere iz prakse koji mogu da dočaraju koliko se sve na kraju isplati i zašto je tako plemenito biti usvojitelj.

„Po prelasku deteta u usvojiteljsku porodicu najčešće se desi ubrzan rast i razvoj. Dete je vrlo brzo par centimetara više, pričljivije, spretnije, veselije, jednostavno procveta i to se može videti golim okom već posle nekoliko meseci. Toliko je velika želja deteta da nađe porodicu da se to smatra bazičnom potrebom. To potvrđuje koliko je plemenito biti usvojitelj, ali još više i koliko je odgovorno biti usvojitelj, što ne smemo nikada zaboraviti.“