Korak po korak do roditeljstva: Pitali smo advokata sve što treba da znate o procesu usvajanja deteta u Srbiji

Za usvajanje deteta kažu da je jedan je od najplemenitijih činova. Time se spajaju potreba deteta za sigurnim domom koje ono nema i želja onih koji bi da nekome postanu ceo svet, a biološki najčešće to ne mogu. Ipak, često čujemo da se o tom procesu govori s dozom straha. Razlog su mahom priče o nepreglednoj administraciji i godinama čekanja i zbog toga mnogi potencijalni roditelji odustaju i pre nego što pokušaju da usvoje dete. Zakonske prodecure jesu stroge, pre svega, jer je interes deteta uvek na prvom mestu, ali vrlo je važno znati da usvajanje deteta u Srbiji nije nemoguća misija. Za uspeh je neophodno imati volje i strpljenja i imati prave informacije.

Kako bismo razbili najčešće zablude i osvetlili put onima koji razmišljaju o tom velikom životnom koraku, razgovarali smo sa advokatom o svakoj fazi procesa, od podnošenja prvog zahteva, preko procene podobnosti, pa sve do trenutka kada dete zvanično postane član nove porodice.

Na naša pitanja o pravnoj strani usvajanja deteta u Srbiji odgovara advokat dr Ana Kastratović.

Uslovi za usvajanje deteta i neophodna dokumentacija

Za početak, naša sagovornica odgovara na ono prvo i osnovno - ko može da podnese zahtev za usvajanje deteta.

„Zahtev za zasnivanje usvojenja, u formalnom smislu, podnose budući usvojitelji, i to centru za socijalni rad koji je mesno nadležan prema njihovom prebivalištu. Međutim, važno je napomenuti da postupak može pokrenuti i sam organ starateljstva po službenoj dužnosti, kao i roditelji, odnosno staratelji deteta koji podnose zahtev nadležnom organu starateljstva prema prebivalištu deteta.“

Ključna stavka u procesu usvajanja deteta je i dokumentacija koja je potrebna. Mnogima je velika enigma šta sve od papira treba sakupiti i kome ih onda treba predati.

„Postupak započinje podnošenjem pisanog zahteva nadležnom centru za socijalni rad. Uz zahtev, budući usvojitelji prilažu dokumentaciju kojom dokazuju svoju podobnost da usvoje dete (tzv. opšta podobnost usvojitelja). Naime, budući usvojitelji uz zahtev za zasnivanje usvojenja podnose izvod iz matične knjige rođenih za svakog od njih, kao i druge dokaze o svojoj podobnosti da usvoje dete (npr. izvod iz matične knjige venčanih, uverenje o državljanstvu, lekarsko uverenje, dokaz o neosuđivanosti, uverenje da lice nije lišeno roditeljskog prava, uverenje o poslovnoj sposobnosti, očitana lična karta).

Šta je „podobnost" usvojitelja

A šta tačno podrazumeva „podobnost" usvojitelja? Ko vrši procenu i na osnovu kojih kriterijuma se donosi konačna odluka o tome da li je neko spreman za roditeljstvo?

Naša sagovornica kaže da je pojam „podobnosti" jedan od centralnih elemenata postupka usvojenja. Lice je podobno da bude usvojitelj ukoliko ispunjava precizne zakonske kriterijume koji se odnose na starost usvojitelja, lična svojstva usvojitelja (na osnovu kojih se može zaključiti da će roditeljsko pravo vršiti u najboljem interesu deteta), bračni status usvojitelja, pripremu usvojitelja, kao i na državljanstvo usvojitelja.

„Organ starateljstva utvrđuje da li su budući usvojitelji podobni da usvoje dete (‚opšta podobnost usvojitelja‘) i da li je dete podobno da bude usvojeno (‚opšta podobnost usvojenika‘) na osnovu izjava budućih usvojitelja, roditelja ili staratelja deteta, samog deteta, na osnovu priloženih isprava i na drugi način.“

Advokat dr Ana Kastratović napominje da je važno ukazati da odluka nije arbitrarna, već se donosi na osnovu detaljnog nalaza i stručnog mišljenja tima stručnjaka organa starateljstva, koji čine psiholog, pedagog, socijalni radnik, pravnik i lekar.

„U slučaju potrebe, organ starateljstva ima mogućnost da zatraži i nalaz i mišljenje i od stručnjaka porodičnih savetovališta ili drugih ustanova specijalizovanih za posredovanje u porodičnim odnosima, kao i od zdravstvenih ustanova. Cilj je osigurati sigurno, stabilno i podsticajno okruženje za dete.“

Koja je starosna granica za usvojitelje

Dalje, još jedna važna tačka u tom procesu usvjajanja deteta jeste i to da li postoji starosna granica za usvojitelje. Prema rečima naše sagovornice, Porodični zakon definiše starosnu granicu.

„Razlika u godinama između usvojitelja i deteta ne sme biti manja od 18 niti veća od 45 godina. Međutim, Zakon prepoznaje životne okolnosti i ostavlja prostor za izuzetke. Naime, ministar nadležan za porodičnu zaštitu može, ukoliko je to u najboljem interesu deteta, dozvoliti odstupanje od ovog pravila.“

Mogu li samci da usvajaju

U našem društvu uvreženo mišljenje je da samo parovi mogu da usvoje dete, ne i samci. Evo šta na to kaže advokat.

„Pravilo je da usvajaju supružnici ili vanbračni partneri zajedno. Time se teži obezbeđivanju odrastanja deteta u celovitoj porodičnoj zajednici. Ipak, u izuzetnim situacijama, uz dozvolu Ministarstva, lice koje živi samo može usvojiti dete ako za to postoje naročito opravdani razlozi.“

Ne usvajaju decu samo bogati

Česta zabluda u svemu ovome je i da samo imućni mogu da usvajaju i da postoji neki definisan minimalni prihod ili nekretnina koju usvojitelji moraju posedovati.

„Porodični zakon ne uslovljava usvojenje posedovanjem nepokretnosti ili određenom visinom prihoda. Umesto toga, Porodični zakon insistira na određenim ličnim svojstvima usvojitelja i na najboljem interesu deteta. Najbolji interes deteta je širok pojam koji, između ostalog, podrazumeva i pravo deteta na obezbeđenje najboljih mogućih životnih i zdravstvenih uslova za svoj pravilan i potpun razvoj. Iz navedenih razloga stručni tim centra za socijalni rad, prilikom procene opšte podobnosti usvojitelja, mora da uzme u obzir i socio-ekonomski status budućih usvojitelja. Pri tome, cilj je utvrditi da li usvojitelji imaju stabilne i adekvatne prihode za zadovoljenje osnovnih životnih potreba deteta, odnosno utvrditi da li porodica može detetu da pruži siguran dom, redovnu ishranu, odeću, školovanje i zdravstvenu negu“, kaže advokat dr Ana Kastratović.

Koliko traje proces usvajanja deteta

Možda i najvažniji korak na putu ka usvajanju deteta je trajanje celog procesa. I baš zbog toga mnogi izgube volju. Ali...

„Proces usvojenja je kompleksan i njegova dužina varira, ali u praksi retko traje kraće od godinu ili dve dana, a često traje i duže. Dužina zavisi od više faktora, poput kompletnosti dokumentacije i brzine administrativnih procedura, opterećenosti nadležnog centra za socijalni rad u datom trenutku ili vremena potrebnog za prolazak programa pripreme.“

Pri tome, jedan od najvažnijih faktora je svakako izbor najpogodnijih usvojitelja za dete.

„To podrazumeva izbor onih budućih usvojitelja čiji profil, prema stručnoj proceni, najviše odgovara individualnim potrebama i karakteristikama deteta koje čeka na usvojenje. Važno je naglasiti da se izbor budućih usvojitelja ne vrši u dva slučaja: 1. ako dete usvaja supružnik ili vanbračni partner roditelja deteta, odnosno ako usvojeno dete usvaja supružnik ili vanbračni partner usvojitelja deteta i 2. ako usvojitelji i roditelj, odnosno staratelj deteta sporazumno izvrše izbor i ako organ starateljstva proceni da je takav sporazum u najboljem interesu deteta.“

Program pripreme za usvajanje deteta je vrlo koristan

Ono što se u priči o usvajanju nedovoljno pominje je i takozvani program pripreme, od kog pritom mnogi potencijalni usvojitelji strepe, a zapravo može mnogo da pomogne.

„Program pripreme je obavezan deo postupka budući da usvojiti može samo lice koje je pripremljeno za usvojenje po posebnom programu (izuzetak postoji u slučaju ako usvaja supružnik ili vanbračni partner roditelja, odnosno usvojioca deteta). Taj program je izuzetno koristan.“

Cilj je da se osnaže usvojitelji, da se pripreme za specifične izazove usvojiteljskog roditeljstva, da im se pomogne da preispitaju svoje motive i očekivanja, ali i da im pruži alate za izgradnju zdravog i stabilnog odnosa sa detetom.

„U tom programu se otvoreno razgovara o strahovima, nadama i praktičnim aspektima roditeljstva, što umnogome olakšava kasniji period prilagođavanja.“

A kada se sve te stavke prođu, na red dolazi period uzajamnog prilagođavanja. Naša sagovornica objašnjava kako to izgleda od trenutka kada dete uđe u porodicu do trenutka kada se donese rešenje o usvojenju, kao i šta se dešava ako se u tom periodu jave problemi.

„Nakon što organ starateljstva izabere buduće usvojitelje, dete se upućuje u porodicu radi uzajamnog prilagođavanja (osim ako je usvojitelj strani državljanin). Taj period ne može trajati duže od šest meseci. Tokom tog perioda organ starateljstva nadzire uspešnost uzajamnog prilagođavanja budućih usvojitelja i deteta i o tome sastavlja službene beleške. Ukoliko se u tom periodu jave nepremostivi problemi i organ starateljstva proceni da prilagođavanje nije bilo uspešno, organ starateljstva donosi rešenje o odbijanju zahteva za zasnivanje usvojenja.“

Duga procedura najveća prepreka, ali ne i nepremostiva

U praksi se pokazalo i koji su najveći izazovi u procesu usvajanja, kao i koji su najčešći razlozi odbijanja.

Sama procedura je izuzetno duga, rigorozna i obimna u administrativnom smislu. Prikupljanje dokumentacije, brojne procene i čekanje mogu trajati godinama, što dovodi do odustajanja potencijalnih usvojitelja.

„Evidentan je nedovoljan broj stručnjaka posvećenih isključivo usvajanju, što, nažalost, dovodi do preopterećenosti centara i usporenja procesa procene i usklađivanja. Problem mogu biti i nestabilni partnerski odnos ili nedovoljno razjašnjeni motivi. Naime, procena može pokazati da veza nije dovoljno čvrsta da izdrži izazove roditeljstva ili se može pokazati da motivacija usvojitelja nije primarno usmerena na dobrobit deteta.“

Isto tako, usvajanje je u Srbiji i dalje tema opterećena predrasudama, što može stvarati dodatni pritisak na usvojitelje i otežavati integraciju usvojenika u novu porodicu. Pri tome, ceo proces je praćen ogromnim emotivnim pritiskom, neizvesnošću i strahom, što zahteva snažnu psihološku podršku, koja često nije adekvatno dostupna.

„U svakom slučaju, navedene prepreke se mogu prevazići. Pre podnošenja zahteva važno je da partneri otvoreno razgovaraju o svojim očekivanjima, da se informišu o realnosti usvojenja i da, po potrebi, potraže stručnu pomoć kako bi ojačali svoj odnos i razjasnili motive.“

Kad je reč o najčešćem razlogu za odbijanje zahteva za zasnivanje, uglavnom je to neispunjavanje nekog od zakonskih uslova (npr. starosna granica).

„Međutim, neretko su razlozi za odbijanje i nepravne prirode. Naime, jedan od glavnih razloga je neusklađenost između želja potencijalnih usvojitelja i realnih karakteristika dece koja čekaju na usvojenje. Mnogi usvojitelji traže zdrave bebe, što mlađe, određene etničke pripadnosti. Međutim, u registru su većinski starija deca ili deca sa zdravstvenim i razvojnim problemima.“

Ima li usvojeno dete prava da sazna ko su mu biološki roditelji

A kad je u pitanju usvojeno dete, jedna od najbitnijih stavki je to kakva su njegova prava da kasnije u životu sazna ko su mu biološki roditelji i kakve su obaveze usvojitelja po zakonu u vezi sa tim. Ispostavlja se da dete ima nesporno pravo da zna ko su mu roditelji, a to pravo može biti ograničeno samo zakonom, kaže naša sagovornica.

„Usvojenom detetu koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje, mora se omogućiti uvid u matičnu knjigu rođenih i drugu dokumentaciju o njegovom poreklu. Ipak, pre nego što dozvoli detetu uvid u matičnu knjigu rođenih, matičar je dužan da uputi dete na psiho-socijalno savetovanje u organ starateljstva, porodično savetovalište ili u drugu ustanovu koja je specijalizovana za posredovanje u porodičnim odnosima.“

Obaveza usvojitelja nije eksplicitno definisana kao zakonska dužnost da saopšte istinu, ali se to preporučuje.

„Tokom samog postupka službeno lice organa starateljstva preporučuje budućim usvojiteljima da detetu saopšte istinu o njegovom poreklu što je pre moguće, u skladu sa njegovim uzrastom i zrelošću s obzirom da se skrivanje istine smatra štetnim za identitet i emocionalni razvoj deteta.“

Najveće zablude oko usvajanja deteta u Srbiji

Na kraju advokat dr Ana Kastratović objašnjava i koje su najveće zablude oko usvajanja deteta u Srbiji i zašto ih treba razbiti.

„U praksi najveće zablude su da dete mogu da usvoje samo osobe boljeg imovnog stanja, da lica koja žive sama nemaju šansu, da je procedura gotovo nemoguća i da sistem ne funkcioniše. Istina je da je postupak usvojenja zahtevan i podrazumeva detaljnu procenu, ali to ne znači da je zasnivanje usvojenja nedostižno.“

Kako kaže, nažalost, ne raspolaže preciznim podacima o procentu uspešnosti u odnosu na broj podnetih zahteva koji ispunjavaju formalne uslove, ali je važno naglasiti da svaki takav zahtev ulazi u proceduru stručne procene. Ishod ne zavisi samo od formalnih kriterijuma, već, pre svega, od procene najboljeg interesa deteta.

„Potencijalni usvojitelji treba da budu svesni da usvojenje zahteva vreme, strpljenje i spremnost na saradnju sa stručnim timovima. Svaki korak u tom procesu, ma koliko ponekad delovao strogo ili administrativno zahtevan, ima jedan osnovni cilj - zaštitu deteta i stvaranje stabilnog porodičnog okruženja, ali i zaštitu budućih usvojitelja. Veliki broj stabilnih i srećnih usvojiteljskih porodica najbolja je potvrda da je, uprkos izazovima, taj put moguć i vredan truda.“