INTERVJU Jelena Šikuljak, predsednica sindikata "Opstanak": Život radnika u Srbiji izgleda ponižavajuće, hitno je potreban novi Zakon o radu

Šikuljak u razgovoru za Nova.rs govori o problemima u Apoteci Beograd, o odlasku zaposlenih tokom prošle godine, o degradiranju radnika, kašnjenju zarada, kao i njihovom neizvesnom položaju te ističe da uopšte nemaju razloga budu optimisti, što se tiče budućnosti.

Kako izgleda život radnika u Srbiji?

Život radnika u Srbiji danas izgleda veoma ponižavajuće. Dok Zakon o radu na papiru nudi zaštitu, prava radnika i njihov položaj na radnom mestu se veoma razlikuju, naročito u privatnom sektoru. Privatni sektor čak retko ima sindikate, odnosno bilo kakav vid udruživanja i zaštite prava. Uzrok tome je nesigurno radno mesto, odnosno nedovoljna provera primene radnog prava iz Zakona o radu od strane inspekcija. Postoji jako puno faktora, a osnovni je strah od gubitka posla, koji je u našoj zemlji osnov "preživljavanja", a ne življenja. Bilo koja vrsta pregovora između vlasnika i sindikata ili grupe radnika ne daje rezultate u korist radnika, jer vlasnik ne mora da poštuje sve odredbe Zakona, odnosno u većini slučajeva one nisu obavezujuće. Razlog za to su nejasne i široke politike same firme, koje se mogu različito tumačiti, pa samim time razlog za otkaz može biti i samo razgovor o povećanju plata ili skraćenju radnog vremena. Prava radnika postoje samo na papiru i donekle u javnom sektoru.

Koliko je ljudi u prethodnih godinu dana ostalo bez posla i da li postoji bilo kakva zaštita za te ljude?

U Apoteci Beograd je tokom 2025. godine, otišlo oko 350 zaposlenih. To je bio isforsirani model sporazumnog raskida radnog odnosa, gde su svi zaposleni ostali bez otpremnine ili pomoći Biroa jer nisu proglašeni tehnološkim viškom, iako je menadžment stalno naglašavao da imamo viška radnika na kolegijumima i sastancima. Zaostale plate su im uplaćene kada i radnicima koji su ostali da rade, sa mesecima kašnjenja. Veliki deo njih koji su stekli uslov i otišli u penziju nisu dobili otpremninu, niti zaostale plate i staž (doprinose za PIO), tako da će im se rešenja korigovati nekada u budućnosti, kada se isplate sve plate i doprinosi. Osnivač nije stao u zaštitu ni u ovim slučajevima. Dakle, posle decenija rada radnici su otišli iz ustanove bez dinara i sa do devet plata u minusu.

U Srbiji se često govori o socijalnoj odgovornosti i pravima radnika, a šta nam govori praksa? Na primeru Apoteka Beograd.

Socijalna odgovornosti uprave Apoteke Beograd i osnivača Grada Beograda ne postoji. U više navrata i na svim protestima koje smo organizovali, veću socijalnu odgovornost smo dobili od građana nego od institucija. Ni osnivač se ne obazire na činjenicu da živimo godinu dana bez plate i da do pre nedelju dana nismo imali zdravstveno osiguranje. Ova ista pitanja se nastavljaju i dalje, dok osnivač ne daje novac za snabdevanje lekovima i medicinskim sredstvima, što je zakonom obavezan. Radno pravo na platu, koje je i Ustavno pravo, mi ne dobijamo 12 meseci, odnosno svi činioci koje smo naveli krše Zakon o radu i Ustav, sok se tužioci ne angažuju oko toga. To sve govori koliko država i osnivač poštuju zakone i sprovode socijalno "odgovornu" politiku. Radnici Apoteke Beograd su najponiženiji zdravstveni radnici u Srbiji, bez ikakvih radnih i socijalnih prava.

Koliko danas sindikati imaju snage da se bore sa pristicima sa kojima se radnici suočavaju? Može li se određenim zakonskim rešenjima ojačati njihova uloga?

Republički Sindikati, tzv. reprezentativni sindikati danas u Srbiji "spavaju" , a otvoreno opstruišu rad samostalnih sindikata. Angažovanje koje mogu da imaju i ingerencije koje su im date, ne stavljaju u službu radnika, čije interese treba da štite, već suprotno. Da nije tako ne bi bilo potrebe za registrovanje novih samostalnih sindikata. Samim tim je jako teško da se samostalni sindikat probije u sferu institucija, jer ih one ne prepoznaju i teško im daju reprezentativnost, znajući veoma dobro da oni štite i bore se isključivo za blagostanje radnika. Takvi pregovori bi doveli do ustupaka poslodavaca i institucija, što niko od njih ne želi. Zakoni bi trebali da se usklade sa ovim promenama, jer su pisani za državne firme i "državne" sindikate. Stanje na terenu je veoma drugačije, što Zakon o radu i nije baš prepoznao. Zakon mora tačno da precizira određene situacije, kao što je sada sa Apotekom Beograd, i da uslovi državu, u ovom slučaju, da reši ova pitanja, ako Grad ili sama ustanova ne mogu. Ipak je zdravstvo javni interes, što u ovom slučaju Republika Srbija ne prepoznaje kao takav. Sindikati mogu da se nose s pritiscima ali do određene mere, jer kada stalno lupate glavom o zid, jedino što preostaje je da se obrate sudovima u i van Srbije.

Da li nam je potreban novi Zakon o radu?

Novi Zakon o radu je preko i hitno potreban. Privatni sektor je veći od javnog, što znači da većina zaposlenih nema zakonsku zaštitu. Njihova prava nisu dobro definisana u sadašnjem Zakonu, tako da treba da se u saradnji sa sindikatima koji postoje u privatnom sektoru pokriju svi problemi koje oni imaju. Što se javnog sektora tiče, mora se precizirati ko, šta i kako u specifičnim slučajevima, naročito u zdravstvu i drugim najvažnijim institucijama jedne države. Mora se znati ko preuzima odgovornost i rešava krize kakva je trenutno u Apoteci Beograd. Ima još propusta, ali se mora početi od nečega.

Može li se verovati državi da je partner sindikata, kad vidimo, na primer, šta se dešava sa Apotekama Beograd?

Državi se apsolutno ne može verovati da je partner sindikata. Primer je naš samostalni sindikat "Opstanak". Pošto direktor nije dao reprezentativnost, uprkos ispunjavanju svih uslova propisanim Zakonom o radu, zahtev za reprezentativnost se po postupku šalje Odboru Ministarstva za rad. Konkretno mi čekamo već 14 meseci da se taj Odbor sastane i da nam rešenje. Dotle nemamo na papiru taj status i ne možemo koristiti tu reč u javnosti, iako od decembra 2024. imamo dovoljan broj članova. Dalje, država nas je posle mnogih zahteva za sastanke sa institucijama, konačno primila na razgovor u toku jednog od protesta, umesto da nam otvori vrata u međuvremenu. To znači da morate vršiti pritisak kako bi došlo do dijaloga, iako kriza koju imamo zahteva hitnu intervenciju. Čak i nakon toga država nije promenila našu situaciju, niti nam pomogla da ne postanemo socijalni slučajevi, bez prava na socijalnu zaštitu po Zakonu o socijalnoj zaštiti. Veća prava su data migrantima i raseljenim licima nego nama, koji državi decenijama plaćamo poreze i doprinose i koji smo državi bili na raspolaganju u ratnim i vanrednim situacijama.

Kakvo je danas raspoloženje među vašim radnicima, imaju li uopšte razlog da budu optimisti?

Danas radnici Apoteke Beograd ne mogu da plate lekove, nemaju nikakve uslove na radu, čak ni bezbednosne, rade u apatiji jer ne mogu svojoj deci i supružnicima dati ništa, dok su postali potpuno zavisni od njihove materijalne i emotivne podrške. Da li su zaposleni u Apoteci Beograd sve ovo zaslužili? Nakon pet decenija brige o javnom zdravlju?

Postavlja se pitanje zašto Grad potencira koncesiju? Činjenica je da nema nikakvog benefita, osim možda nečijeg ličnog, da se uruši jedan dobar zdravstveni sistem apotekarstva. U slučaju koncesije, kao što smo svedočili u mnogim Apotekarskim Ustanovama u Srbiji, benefit je bio samo privatniku, uz smanjenje kvaliteta usluge i oduzimanja dela apotekarske delatnosti (magistralna izrada lekova). Do sada je Apoteka Beograd pokrivala potrebe ostalih gradova za ovim lekovima. Privatni sektor nema dovoljno kapaciteta i skupo naplaćuju ovu uslugu građanima. Kvalitet govori sam za sebe. U suštini, ako osnivač plati dugove ustanove, bez plata, zašto to nije uradio početkom 2025. uz reprogram dugova? Uz odgovorno rukovodstvo se nakon 6-12 meseci moglo doći do stabilizacije rada, a nakon toga u suficit, pri čemu bi se sačuvali svi segmenti naše profesije, na usluzi građanima. Ovako će najveću štetu pretrpeti bolesni, koji više neće imati gde da im se napravi lek koji će moći da kupe.