Zatvorski tenis u Njujorku, malo brinem za Novaka

Tenis 03. sep. 202019:05 > 21:19
Podeli:
Foto: EPA-EFE/JASON SZENES

Elvis Prisli je još davne 1957. godine imao onaj čuveni hit, "Zatvorski rok". Možda zvuči grubo, ali nekako ne mogu da se otmem utisku posle prva tri dana takmičenja na US Openu da prisustvujemo nekoj vrsti "zatvorskog tenisa".

A ne bi trebalo da je tako, zar ne? Trebalo bi da uživamo u pobedi sporta, ne svakodnevne politike.

PROČITAJTE JOŠ:

Njujork krajem avgusta je predivan. Ume da bude vlažan i sparan, da ponekad teško dišete, da vas prosto zapahne ona zapara pri ulasku u prastare metro stanice, ali je prelepo.

Oseća se dolazak jeseni, vidite je u onom ruju na zalasku sunca, lepo se može posmatrati ako se popnete visoko na tribine „Artur Eš“ stadiona i gledate u daljini Menhetn, kako se kupa u tim prelivima fantastičnih boja.

Njujork je i žamor ljudi i ta stalna gužva i nije ni čudo što ga, u nekim svojim preturanjima, nazivam rokenrol turnirom.

Ali Njujork verzija 2020. je sve samo ne ono što je US Open činilo prelepim i velikim. Ovo je nekako turnir „na silu“, bez tog užitka igre, sterilan, organičen, bez dubine, bez prevelikog smisla.

Jednostavno, neko je rekao – treba da se odigra. Po svaku cenu. Pa kako god to izgledalo.

Građivina je rugobna, moram da priznam. Nije mi prijatno dok pokušavam da razaznam ljudska lica tenisera, pod maskama, da bih „demaskirao“ ko se sve to potpisao na dokument o Novakovoj i Vasekovoj igračkoj asocijaciji koja je dobro zaljutila večeru svima iz ATP u Njujorku, gore od venca najljućih meksičkih papričica!

Foto: EPA-EFE/JASON SZENES

Nije mi prijatno ni dok pričaju, odmah onako, kraj terena, sa svim tim maskama preko lica, gde ne vidite osmeh radosti zbog pobede, već strah od nevidljivog. Onog što je zakatančilo čitavu planetu.

PROČITAJTE JOŠ

Ubeđuju me, važno je da se igra. Dobro, jeste važno, ta deca moraju da zarađuju, moraju da igraju, moraju da se takmiče, to im je u krvi, tako treba da bude, ali dajte, pobogu, učinite da to bude ljudski, ne ovako!

Priznajem da sam bio šokiran prvog dana kada je prelepa Barbara Šet u studiju Eurosporta u Londonu razgovarala sa jednom igračicom koja je završila meč među prvima. Beše li to prvi nosilac, Karolina Pliškova? Biće da jeste.

I gledam, stoje na rastojanju od metar i po (po propisu, dakako), a onda Barbara kaže kako je ona u londonskom studiju i kako se trudi da za kameru dobro namesti ruku kako bi se „pozdravila“ sa Karolinom, pazite sad, koja joj svoju ruku „namešta“ u idealnu poziciju – iz Njujorka!

Barbara u Londonu, koja faktički razgovara sa hologramom Karoline Pliškove iz Njujorka!? Au, pa jeste 21. vek, ali ljudi, zar je dotle došlo, zar ćemo toliko zagaziti u virtualno?

Zar ćemo jednog dana gledati virtualni dvoboj hologramskog, virtualnog Novaka i virtualnog Nadala, na nekom virtualnom US Openu, jer ko zna, onaj pravi kakvo je došlo vreme, neće moći ni da se igra?

Nemojte reći da sam zabasao daleko, jer smo, setite se, imali kojekakve virtualne turnire i ove godine, doduše, sa humanitarnom podlogom. Pa i virtualne pobednike.

I nije tom šoku ni došao kraj, jer teško je odupreti se ovogodišnjim njujorškim virtualnostima, kada me je snašao novi.

Neko na Tviteru, odgledavši kraj meča Džona Iznera i Stiva Džonsona, pomenu na kraju – „imali smo i pravi ljudski pozdrav!“ Ruka ruci, sportski, ljudski, kako smo navikli.

Priznajem da sam se uplašio za Džona i Stiva, kako će mobilne lekarske ekipe da se momentalno na njih sruče, da ih testiraju, pa kako su mogli da se rukuju, tu, u biološkom anti-kovid balonu, kako im se, eto, tako nešto otelo? Hej, na mestu gde je do pre samo koji mesec bila pomoćna kovid bolnica, da se ne zaboravi.

I nije tu dosta ludorija – nego imamo sad i „pokeraše“, famoznu grupu tenisera okupljenu oko Benoe Pera koja je, neko je izračunao, 40 minuta igrala karte. I dobi Benoa koronu, a onda, nastade haos!

Dobismo „balone u balonu“, brže-bolje guraj, izoluj, testiraj, zaključavaj, sakrivaj, zatrpavaj! Ma kakva ljudska prava, kakvo kretanje, imaš da budeš tu gde ti se kaže, ni do toaleta ne smeš – au, ljudi, pročitajte samo šta je sve Kiki Mladenović izrekla o svom košmaru u Njujorku. Bolje bi prošla da je gledala Hičkokove „Ptice“, manje bi se traumirala.

I šta će sad biti sa njima? I šta će biti sa kontaktima kontakta i ko će ući svima u trag gde su bili, šta su radili, sa kim su pričali, na kojoj distanci, s maskom ili bez nje…

Priznajem, ovo deluje kao vrtoglavica, kao nesvestica. Ali ni tu nije kraj, jer imamo i… „pučiste“. PTPA. Novu asocijaciju igrača.

Eto, Novak Đoković i Vasek Pospišil su uradili što su uradili, davno se najavljivalo, istina, nije od juče, nije da nisu u ATP znali i naslućivali, samo kažu, „nije moralo sad“.

Problem je što Vasek i Novak kažu da je tako bar 30 godina i da se toliko vuče to, „pa ne morate sad“. A kad onda, gospodo?

Koliko tenisera se samo ove godine požalilo da ih ne razumeju, da ih ne slušaju, da im se ne čuje glas, da nema komunikacije? Što tad nisu pokušali da spreče udruživanje? Što tad nisu reagovali?

Vreme će pokazati šta je sve ovo, da li je začetak nečeg novog ili samo guranje kamena uzbrdo.

Saglasan sam, jedinstvo je u krizna vremena najpametnija stvar, samo je problem što je to jedinstvo samo uslovno, što je mrtvo slovo na papiru. Kada treba da se pokaže na delu od onih koji ga zagovaraju – nema ga. A dobra je moneta za potkusurivanje.

Foto: Tanjug/AP/Frank Franklin II

Priznajem, plašim se pomalo za Novaka. Ne zbog tenisa, terena, igre, jer tu ne vidim da iko može da ga ugrozi, već zbog drugih „igri i igrica“. Zašto da ne kažem, i zbog „grešaka“?

Imali ste primere Gvide Pelja i Uga Delijena i njihovog zajedničkog fizioterapeuta. Takva papazjanija je nezamisliva. Negativni na testu, a izolovani 14 dana? Pobogu, ljudi!

I pitanje je – šta sad, hoće li iko odgovarati zbog pogrešnih rezultata testa, jer se ispostavilo posle da je trener valjda bio „lažno pozitivan“?

Shvatate li u kakvu smo se igru upustili? U kakvu su se igru svi koji su kročili u Njujork upustili? Ko može išta normalno u svemu tome da im garantuje? Niko. Sada svi ionako mnogo češće peru ruke. Zbog virusa, naravno.

Novak je svesno, sebi natovario još jedno breme pred ovaj turnir tom asocijacijom, ali nije to učinio svojevoljno. Pitenje je, gde bi se toliko igrača opet moglo okupiti na jednom mestu, gde bi mogli da razgovaraju, da potpišu, da se dogovore?

Razumljivo je, neki su za, neki su protiv, i u redu, to je stvar demokratije. Svako ima prava na sopstveno mišljenje, a da ne ugrožava pravo onog drugog.

Ali prizajem da mi je smešno, čak deluje jako patetično svaki pokušaj da se kroz određene medijske krugove vrši „anti Novak“ propaganda.

Tako imamo dežurne tviteriste, kolumniste i kvazi-kolumniste, dobili smo i „dnevnu dozu Noe Rubina“, jako važnog američkog tenisera, koji se može pohvaliti brojnim uspesima. Vidite, jako je važno da čujemo svakog dana od njega zašto je Novak loš momak, i sve u tom stilu.

A tenis? Na mestu gde je nekad sve ključalo kada su igrali Mekinro i Konors, gde su se dizali talasi podrške, čuli zvižduci, gde se ledeni Šved Bjern Borg nikad nije osećao kao kod kuće, na svom, gde ono sudijsko „tišina, molim“, jednostavno ne pali, jer to su oni, Amerikanci, koji vole da pričaju, šetaju tokom poena, razgovaraju telefonom, nose kutije sa hot dogom i picom do gladnih prijatelja ili piju pivo…

Tenis, gde su igrači prinuđeni da šalju loptice na sablasno prazne tribine, tamo gde za njima neće krenuti nijedna ruka, neće se čuti vriska navijača, nego će loptica skliznuti niz baner nesrećnog sponzora, kojem će tako učiniti uslugu što je finansirao sve ovo.

Recite šta želite, ali „to nije to“.

Što bi jedan tipični Njujorčanin, kakav je nenadmašni Al Paćino, rekao u jednoj sceni iz čuvenog „Kuma“: „Lako je zavarati oko, ali je teško zavarati srce“.

Ne vredi, ali valjda će i ova 2020. prohujati s vihorom…

Bonus video

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar