Kada sagledate karijeru Borisa Bekera, imate neodoljiv utisak da je nadimak Bum-Bum, koji je stekao zbog svog razornog servisa, bio zaista na mestu. Njegov život na terenu i van njega, bio je zaista pravi bum i sve, samo ne - dosadan.
Svet je 1986. godine živeo svoje poslednje godine hladnog rata, sa nestrpljenjem se iščekivao još jedan prolaz Halajeve komete pored naše planete, ali ona je, barem što se tenisa tiče, stigla neočekivano, iz hladnih dubina svemira, nepunih godinu dana ranije.
Vimbldon, taman naviknut na američki duopol Konors-Mekinro, bio je poprište sudara dva igrača sa snažnim kontrastima u igri, i nikom nije ni padalo napamet da bi u leto 1985. jedan plavokosi momak iz Lajmena, mogao da ugrozi prilično ustaljen teniski poredak na čuvenoj londonskoj travi.
Da li teniski bogovi tako hteli, ili je bilo zapisano u zvezdama, teško je reći, ali Beker je sa 17 godina i 227 dana života, praktično na svom prvom velikom stepeniku u karijeri, koja je trajala svega nepunih devet meseci, uspeo da se katapultira na sedmo nebo i ostvari san svakog ko uzme reket u ruke – da postane šampion Vimbldona.
Ne znam možete li da zamislite kakav je to fleš bio, ali samo nekoliko nedelja pre osvajanja vimbldonskog pehara, nekih 16 kilometara jugoistočno od Vimbldona, na amaterskom turniru u Bekehnamu, Borisa je pobedio 441. igrač sveta, izvesni Lejton Alfred!
I onda bljesak, trijumf na Kvinsu, mada ni tada mu nisu davali previše pažnje i šansi da ugrozi Amerikance. Nije ni morao, jer je za njega sav posao odradio protivnik u finalu, Južnoafrikanac Kevin Karen, koji je tada igrao pod zastavom SAD.
PROČITAJTE JOŠ:
Na putu do finala sa Bekerom, Karen je isprašio tri favorita, Stefana Edberga, Džona Mekinroa potom i Džimija Konorsa u polufinalu, dok je Boris, posle treće i četvrte runde, kada je jedva preživeo da ne izgubi u mečevima od pet setova sa Joakimom Nistromom i Timom Mejotom, morao da pobedi Anrija Lekonta i u polufinalu Šveđanina Andersa Jarida.
Očekivalo se da će Karen, pošto je bukvalno razneo Mekinroa i Konorsa, lako pobediti u finalu, ali nova zvezda je bila rođena, a da to mnogi nisu znali. U četiri seta, sa rukom koja je malo zadrhtala na kraju, kada je na prvoj meč lopti napravio duplu servis grešku.
„Bože, daj mi samo prvi servis jer nemam pojma šta ću da radim sa tim drugim servisom“, prošla je kroz glavu Nemca ova misao, koju je mnogo leta kasnije otkrio u jednom intervjuu.
Taj poslednji servis, na drugoj meč lopti, bio je neuhvatljiv za Karena i dobili smo čudo – najmlađeg šampiona u istoriji Vimbldona!
I odjednom bljesak svetla – plavokosi momak raširenih ruku, u hramu tenisa, pod staklenom plavim nebom, idealna priča. Sin arhitekte iz Lajmena, koji je igradio teniski teren od šljake, na kojem će trenirati njegov sin, na svom prvom putešestviju na travi, sada je od jednom najveći Apolon u carstvu Vimbldona! Može li bolje? Teško!
STRAST, TENKOVSKA SNAGA i VOLEJ U PADU
Svaki pokušaj da se sagleda karijera Borisa Bekera, neminovno počinje od najslađeg, od Vimbldona. I ne slučajno, jer su Vimbldon i Boris Beker kroz godine zajedničkog druženja, postali – jedno.
Filmski reditelji, s vremena na vreme, snime neki film sa teniskom tematikom. Ne čudi me, ima tu sjajnog materijala i priznajem, volim to da pogledam. Ipak, kada bi me pitali čiji život bi voleo da gledam na filmskom platnu, pretočen u pokretne slike, onda bi moj izbor svakako bio Boris Beker.
Savršena filmska storija koja ima sve – mladog heroja koji kao tinejdžer ostvaruje svoje snove, potom luta izgubljen u svetu u kom se odjednom nenadano našao, uzleće poput mitskog feniksa, ostvaruje svoj potencijal, ali uz to ima brojne afere i bračne razmirice, zavisnost od pilula za spavanje, kockarsku strast i na ivici je bankrota, i na kraju, postaje mentor i trener jednom od najvećih tenisera svih vremena, koji zamislite, dolazi iz Srbije! Pa, nije li to za jednu sjajnu filmsku storiju?
Kao mlad sam voleo da kopiram Bekerov i Edbergov način serviranja. Boris bi nekako veliki deo težine prebacivao na kolena, da bi se posle svom snagom posle maestralnog zamaha „spustio na lopticu“, dok je Edberg, koji je imao ne tako jak, ali uvek precizan i dobro plasiran kik, imao neki izuzetno elegantan poluokret ramenima. To su bila dva servisa različitog stila, ali veliki vimbldonski rivali, u tri finala od 1988. do 1990. očaravali su me pre svega svojom igrom na mreži.
Iako mislim da do danas, niko nije igrao voleje bolje, lepše i efikasnije od Stefana Edberga, Boris je u tom svom izlasku na mrežu, na prepad, kao pancer, tenkovskim gusenicama snažno napred, imao nešto neodovljivo atraktivno, posebno kad bi se rasplamsala borba na mreži, a toga je sa Šveđaninom, bilo na pretek.
I taj momenat, kada jedno tako atletski snažno telo, sa ispruženim reketom u stranu, poleti kroz vazduh, kako bi dohvatilo neuhvatljivu lopticu, taj „dajving volej“, u padu, to je trejd-mark Borisa Bekera koji mnogi pokušavaju da kopiraju i danas, ali niko to ne može da učini lepše od njega. Uostalom, originali su uvek originali, a kopije, samo kopije.
Iako znam da je i tada za tenis bilo potrebno mnogo fizičke snage (ali ni približno kao danas), ti dueli, posebno servis-volej igrača ponekad su mi delovali kao baletski obračuni na mreži, tipa Rudlof Nurejev protiv Mihaila Barišnjikova! Mada se to počesto pretvaralo u vestern i pitanje refleksa, ili ko je brži na reketu – obaraču.
„DOPELGANGER“
Iako je Boris i godinu dana kasnije na istom mestu, odbranio titilu, ovog puta protiv „trava je za krave“ protivnika Ivana Lendla, godine posle donele su mnogo turbulencije.
Za tih šest godina, od 1985. do 1991. može se reći da su bile zlatne Borisove godine na Vimbldonu, jer samo jednom, 1987. nije igrao u finalu. Tri puta je slavio, dva puta gubio, potom, još jednom, poslednji put 1996. u dubokoj fazi karijere, od tada neprikosnovenog Pita Samprasa.
I umesto da se usmeri na to kako da nastavi putem novih pobeda i da niže titule, Boris se našao u čudu sopstvenog uspeha. Šta da radi sa njim, kako da se postavi, a da ga to ne opterećuje.
„Jedina velika greška koju sam napravio kao teniser bila je na samom početku. Osvojio sam najveću nagradu od svih i to samo posle devet meseci kao profesionalac. Ne znam kako sam mogao to da nadmašim, ali imao sam osećaj svih tih godina da su ljudi mislili da je trebalo to da uradim“, priznao je kasnije Beker.
Borisov trener tih godina bio je Boris Breskvar, dok je brigu o njemu na turnirima vodio rumunski menadžer Jon Cirijak, kog su zvali „Buldožerom iz Brašova“. Međutim ni oni nisu uspeli da mu pomognu da ne ostane razapet između naglog uspeha i velikih očekivanja. Recimo, 1987. je u Londonu ispao u drugom kolu od Pitera Duana, tada 70. na svetu.
Tako mu se dogodilo da se u januaru 1989. godine, na Australijan Openu, probudi jednog jutra, pogleda u sunčano nebo nad Flinders parkom i upita tadašnju devojku Karen Šulc:
„Zbog čega ja igram tenis?“
Dugo mu je trebalo da spoji kraj i početak, da se presabere i vidi ko je i šta je. Jer teniski navijač nikada nije bio načisto kog Borisa će videti tog dana na terenu – onog strastvenog, napadački raspoloženog, sa željom da počisti protivnika, ili uvučenog u sebe, u svoje sumnje, utonulog u senku drugog ja, koje se pita zašto uopšte radi to što radi? Imali ste dva Borisa, onog svima poznatog i onog, što bi Nemci rekli „dopelgangera“, ili „dvojnika“.
Boris je uvek bio iskren, otvoren u iskazivanju emocija, i takav je i danas. Onaj pokret rukom, sa svih pet raširenih prstiju, kada često glasno psuje samog sebe, podseća me neodoljivo na Endija Marija, kada je besan na sebe zbog promašaja. Ili, to odmahivanje glavom, sa dozom samoironije, kako god bilo, izraz lica ga je uvek odavao, ali on to nije ni želeo da sakrije. I onaj karakteristični, suvi kašalj, uoči bitnih poena, znak nervoze.
„Ne možete me porediti sa Konorosom, Lendlom ili Edbergom ili čitati previše iz toga da se oni ne muče dok se ja mučim. Stvar je u tome da ja stavljam uvek više emocija na sto, ili bar drugačijih emocija. To je moja najveća snaga i moja najveća slabost. Zato ih nekad pobedim kada je sve u redu i izgubim kada bi trebalo da ih pobedim. Drugi ne padaju tako duboko kao ja, ali možda i ne dosežu tako visoko. Za njih je to više posao, dok je za mene tenis moj identitet, definicija, čak i kad ne želim to da bude. To je uvek problem sa kojim moram da se suočim, drugi Boris Beker sa kojim moram da živim“, rekao je kada je imao svega 24 godine.
PROČITAJTE JOŠ:
O njemu ipak, mogo govori još nešto što je rekao dve godine posle tog poraza od Svensona u Melburnu. Kada je, ustvari, pronašao odgovor na svoje unutrašnje pitanje, zašto igra tenis.
„Sa 20 sam se pitao, zašto ovo radim? Sad bar znam odgovor, zato što sam teniser iako ne onakav kakvog bi mnogi želili da vide“.
Njegovi roditelji su polagali nade u to da će krenuti na fakultet, početi da se bavi nečim smislenijim, ali onda je u celu priču ušao tenis, taj rani uspeh i Boris je morao da krene sasvim drugim putem od onog koji je „projektovao“ njegov otac, arhitekta, Karl-Hajnc.
Sa njim nikada ne možete da vodite dosadan razgovor, do kog je poslovično, teško doći. Dva puta sam imao prilike da se nakratko suočim sa Borisom i porazgovaram o nekim teniskim temama, ali ono što odmah pleni jeste taj direktan pogled u oči. Jasan, direktan stav, uvek u pomalo filozofskom tonu.
„Kao mlad sam dosta čitao. Upao sam u lavirinte Heseovog ‘Sidarte’ i u druge knjige sa teškim intelektualnim temama koje bi možda bile preteške za nekog ko ‘samo’ igra tenis. Osetio sam prazninu koju treba popuniti, bilo je mnogo toga što sam želeo da znam i što je trebalo da naučim. Želeo sam da shvatim kako žive druge poznate ličnosti i kroz šta su prošli, nadajući se da ću pokupiti neku mudrost od njih. Zato sam postao lud za biografijama, od Majkla Džordana do Marlona Branda“, otkrio je jednom prilikom.
BURAN PRIVATAN ŽIVOT I DVE STRANE BARSELONE
O Borisu van tenisa, ispisano je toliko toga. Brakovi sa Barbarom Feltus i Lili Beker, sa kojom je raskrstio prošle godine, četvoro dece, od toga i jedno iz afere sa Angelom Ermakovom, posle ljubavnog čina u jednom vimbldonskom restoranu, sve su to stvari koje su bile pikanterije, posebno za nemačku bulevarsku štampu koja često ume svoje heroje da kada im je teško, baci u blato i prašinu i okomi se na njih.
Rasisti su ga napadali zbog braka sa tamnoputom Barbarom, ali on im je uvek hrabro i vešto gurao prst u oči i prkosio. Jer Boris je neko ko se gnuša nepravde, a o tome kakav je u odnosu na mnoge druge sunarodnike, najbolje svedoči odnos njega i nekadašnjeg rivala, Mihaela Štiha, od kog je izgubio u finalu Vimbldona 1991.
„Po prirodi, ja sam emotivniji od njega. Više sam porodično okrenut, imam decu, volim da sam okružen prijateljima i porodicom, da grlim ljude. Takav sam, volim da grlim ljude, on nije. Imate taj kontrast između severnih i južnih Nemaca. Za severnjake kažu da su stegnutiji i organizovaniji, mi južnjaci smo slobodniji, opušteniji, jednostavniji. On je tipičan severnjak iz Hamburga, a ja južnjak iz Badena. I ništa to nije bilo loše, samo smo tako odgajani, mada se to odrazilo na kvalitet našeg odnosa“, ispričao je u svojoj autobiografskoj knjizi.
Možda će zbučati neobično da povežete Borisa Bekera i Barselonu, ali on je imao dve interesantne priče vezane baš za taj grad. Akter jedne od njih bio je baš i Mihael Štih.
Čuvena je priča o tome kako su zajedno, na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine, osvojili zlato u dublu. Od tog finala Vimbldona 1991. nisu govorili, a trebalo je da igraju u dublu na olimpijskom turniru.
„Sreli bismo se sat pre meča, malo se zagrevali u tišini, igrali i pobedili. U četvrtfinalu su na nas išli Španci, Serhio Kasal i Emilio Sančez, jedan od najboljih parova tog doba. Tada nas je selektor Niki Pilić, koji je vodio tim Nemačke na Olimpijskim igrama, okupio za sto i rekao nam: ‘Momci, da biste pobedili Kasala i Sančeza morate da razgovarate i komunicirate ili ćete izgubiti’, otkrio je Beker reči hrvatskog stručnjaka.
I nisu ga izneverili, počeli su da pričaju, osvojili turnir i jedni Bekerov žal za time je što ga nisu valjano proslavili, jer je Štih, još onako u trenerci, otišao žurno na avion i nikada nisu “zalili” taj neobičan zajednički uspeh.
Druga strana priče o Barseloni je fudbalska, jer je poznat i kao veliki navijač Bajerna iz Minhena. U finalu Lige šampiona 1999. sa Mančester junajtedom trebalo je da u slučaju trijumfa Nemaca, preda trofej kapitenu Bajerna.
„Sedeo sam u loži sa Francom Bekenbauerom i tadašnjim predsednikom UEFA, Lenartom Johansonom, Bajern je vodio sa 1:0. Kada je četvrti sudija pokazao da se igraju tri minuta nadoknade, ustali smo sa stolica i krenuli ka liftu, kako bi stigli bliže terenu da budemo spremni za predaju trofeja. Dok smo bilu u liftu, Mančester je postigao dva gola za dva minuta i pobedio. Kad smo izašli iz lifta, bili smo skoro kraj terena, a na velikom ekranu je pisalo da Junajted vodi sa 2:1. Pogledao sam Franca, koji je zabio glavu u ruke u neverici. Pitao sam, ‘šta se dogodilo’, a neko mi je tiho rekao, ‘izgubili smo’, tako da nije bilo ništa od moje predaje pehara“, prisetio se Boris, koji je kasnije jednom prilikom priznao i kako je sa igračima minhenskog kluba plakao zajedno u svlačionici.
NOVAKOV UČITELJ
Niko pre Novaka Đokovića 2014. godine nije uspeo da natera Bekera da se aktivira kao trener. Šta je uticalo na to, teško je reći, ali izazov koji je tada prihvatio, bio je jedan od njegovih boljih poteza u karijeri.
Taj Novakov rezon, da angažuje Borisa, da radi uporedo sa Marjanom Vajdom, nekako mi je bio savršen. Kada želite da svojoj igri, ma koliko ona delovala odlično, dodate neke nove elemente ili popravite neke koje inače ne ističete, dovedete stručnjaka za to.
Beker je, u izvesnoj meri, zaista uspeo da unapred Novakov volej i igru na mreži i bilo bi loše da u tome makar malo nije uspeo. Uz to, doneo je dosta poboljšanja i na servisu i kroz zajednički rad u tri godine, osvojili su šest grend slem pehara i ukupno 25 titula, što je sjajan učinak, ako se ima u vidu da je Boris toliko grend slem titula, kao igrač, osvojio u čitavoj karijeri.
Kada sam ga u januaru ove godine pitao da li mu je bila želja da u Novakovu igru implementira više voleja, reagovao je prilično odsečno:
„Ne, ne, ne… Ako sam igrao servis-volej, ne znači da samo tako mogu i da treniram. Moj najveći uspeh bio je da ga pomerim bliže osnovnoj liniji. Najveća promena koju sam uneo u njegovu igru jeste pozicioniranje na terenu. Sada je bliži osnovnoj liniji“, rekao mi je tada.
Šta su bili stvarni razlozi njihovog razlaza, pred kraj 2017. ostaće među njima, mada se u nemačkim medijima dosta ispredala ta priča o uticaju Pepea Imaza na Novaka. Boris to, navodno, nije mogao da prihvati, tražio je još žešći i naporniji rad, a i Novak je u tom momentu imao dosta problema sa povredom lakta i svim što mu se dešavalo od Rolan Garosa 2016. kada je dodao jedini dragulj sa grend slema koji mu je nedostajao u blistavoj kruni.
Znam da su, bez obzira na razlaz, ostali u odličnim odnosima, o čemu svedoče Borisove reči kad god se povede tema o Novaku, koji mu je, 2015. napisao uvodnik za autobiografsku knjigu.
U toj knjizi, Beker, koji je voleo sa novinarima da priča o svetskoj krizi, komunističkoj partiji ili Gorbačovu, filmovima koje je gledao i knjigama koje je čitao, rekao je nešto zanimljivo osvrćući se na 1999. godinu, istu onu kada je okačio reket o klin.
„Možda je najveći događaj te godine bilo bombardovanje Beograda od strane NATO. Sećam se kako sam razmišljao kako je cela Evropa protiv jedne male zemlje – to ne može biti u redu, nije fer (oduvek sam voleo da stvari budu fer). Među tim ljudima koji su se krili u skloništima od bombi bio je i 11-godišnji Novak Đoković, koji je prve dve nedelje bombardovanja proveo u podrumu roditeljskog stana. Nadam se da nikad više nećemo dozvoliti nešto takvo“, napisao je Beker u svojoj knjizi.
Sada, dok se kreće prilično teško, posle operacije kukova i skočnog zgloba, često se oslanjajući i na štap, Boris i dalje hrabro i smelo ide kroz život. Priznati je stručni komentator, bori se da se oporavi od bankrota pred kojim je skoro bio pre nekoliko godina, kada je čak svoje pehare morao da pusti na aukciju. I emotivno je uvek u turbulenciji, brak, strast, parnice. Bar ga, kako kaže, deca čine srećnim.
I Nemci su, naročito posle uspeha sa Novakom počeli da ga gledaju drugačije. Afere su potisnute u drugi plan. Nekada, u jeku slave, jedna kompanija za proizvodnju sladoleda, pravila je proizvod pod imenom „Bum Bum“, u obliku reketa, a sa istim imenom bile su i popularne žvake. Možda deci nisu davali često ime Boris, ali će zato ostati zapisano i da je biolog Manfred Part, koji je otkrio novu vrstu morskog puža, isti nazvao „Bufonaria borisbekeri“.
Beker, inspiracija mnogima. I uvek, baš uvek samo svoj.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar