Mračna strana "Poboljšanih igara" - zbog čega su nešto najgore što je zadesilo sport

"Preduzetnik" iz Australije po imenu Aron D'Souza upoznao je javnost sa svojom "revolucionarnom" idejom o pokretanju takmičenja u kom će sportistima biti dopušteno da se dopinguju, navodno - kontrolisano, kako bi "pomerili granice".

Mnogo toga je pod navodnicima, a kroz ove tri stavke - "Poboljšane igre", "revolucionarno" i "pomeranje granica" ćemo pokušati da ljudima koji još uvek nisu upoznati sa ovim konceptom objasnimo (laički, za početak, bez uplitanja profesionalnog mišljenja - to će na red doći kasnije) šta je u pitanju i zbog čega ovo takmičenje u svojoj praksi predstavlja nešto najgore što je zadesilo moderni sport.

Krenućemo od stavke broj jedan - "poboljšane igre". Sam termin "Enhanced games" znači da je ideja da nešto bude dignuto na novi nivo, koji će sportistima omogućiti da dostignu nove granice...

To nas dovodi do prvog problema - načina koji je opisan kao "nov" i u onome šta se smatra "poboljšanjem". Naime, prema trenutnim pravilima Svetske antidoping agencije i ostalih pratećih tela, obezbeđeno je da takmičenje bude koliko-toliko fer. Dešavaju se, naravno, propusti, pa smo tako imali i Balko skandal sa Merion Džons i ostalim atletičarima iz Sjedinjenih Američkih Država, zatim suspenziju mlade ruske klizačice Kamile Valijeve, slučaj Lensa Armstronga, dok je svet u šoku pratio višemesečni haos oko Janika Sinera i Ige Švjontek.

Iako doping slučajeva ima, i po svoj prilici će ih biti i nadalje, jer teško je očekivati da će baš svaki sportista prihvatiti da igra po pravilima, WADA i ostale organizacije zasad uspevaju da održe makar prividnu kontrolu i da sportski rezultati budu zapravo produkt rada samih takmičara i njihovih trenera, a ne hemičara u laboratorijama.

"Poboljšane igre" u prvi plan ne stavljaju trening, ne stavljaju podizanje granice tako što će sportistima biti omogućeni najbolji mogući uslovi, ne podrazumevaju rad najboljih stručnjaka sa najboljim sportistima kako bi bili ostvareni najbolji rezultati. Ne, "poboljšane igre" pod terminom "poboljšanje" podrazumevaju opet pod navodnicima "kontrolisani" doping - drugim rečima, ono što nije moguće uraditi prirodnim putem, moguće je postići uz pomoć hemije.

Tako dolazimo u situaciju da će sportisti koji jesu vrhunski u svojim poljima (poput sprintera Freda Kerlija, te dvojice plivača - Džejmsa Magnusena i Bena Prauda), ali ni blizu svetskog rekorda (Kerli je, primera radi, na 100 metara trčao 9.76, što jeste brzo ali ipak mnogo daleko od 9.58, koliko je bilo potrebno Useinu Boltu da pretrči tu distancu) putem dopinga pokušati da nadomeste ono što treningom, upornošću i sopstvenim radom nisu mogli, kako bi zadovoljili puku glad za ispisivanjem svog imena u istoriji sporta.

To nas dovodi do tačke dva - "pomeranje granica".

Polazna tačka svakog takmičenja jeste da postoji deset, 22, 50, 100, 1000 takmičara koji su u svojoj srži isti i ravnopravni, a koji će potom pokušati da budu bolji od ostalih zahvajlujući sopstvenom radu, talentu, odricanjima i svemu onome što u simbiozi razdvaja dobre od loših, a najbolje od onih koji su iznad proseeka.

Među tim ljudima ponekad ispliva neko ko, sam od sebe, počne da do tog trenutka važeće norme pomera na neki novi, dotad nedostižan nivo. I reakcija je u tim situacijama gotovo uvek identična - jer teško je pronaći osobu koja nije navijala za Bolta kad god bi stao na startnu liniju, ili za Jana Torpa, pa čak je i, ako izuzmemo skandalozan finiš trke protiv Milorada Čavića u Pekingu 2008. godine, Majkl Felps imao podršku gde god da je otišao. Poslednji ozbiljan primer čoveka koji pomera granice jeste Armand Duplantis, a koliku podršku ima bilo je jasno kada je već osvojio zlato, tražio da letvica bude podignuta na 6,30, a čitav stadion u Tokiju, uključujući i njegove protivnike, stao iza njega i bio mu ozbiljan "vetar u leđa" na putu ka novom svetskom rekordu.

U slučaju "poboljšanih igara", stvar je malo drugačija. Naime, bar prema trenutnim zamislima (mada teško i da je izvodljivo drugačije, jer je ukupno sedam osoba prijavljeno za učešće, bar trenutno), sportisti će na "borilište" izaći sa jednim ciljem - da pokušaju da obore svetski rekord, i to nakon što su određeni vremenski period proveli prolazeći kroz, opet pod navodnicima, "kontrolisani" doping.

Dakle, nema takmičenja, nema pritiska, nema ničeg drugog sem staze ispred i štoperice, i to je to. Bez ikakve takmičarske draži, bez kompetitivnog guranja, uz poruku - "šta nije moguće uz trening, moguće je uz hemijska sredstva".

Treća stavka je - "revolucionarno". Iako projekat pod ovim imenom jeste nov, sama ideja o pokretanju takmičenja gde će doping biti dozvoljen je stara najmanje 21 godinu. Naime, u magazinu "Wired" još 2004. godine objavljen je tekst pod naslovom "Steroidi za sve", novinara Grega Paskala Zakarija, u kom se u šaljivom tonu ozbiljno bavio ovom temom koja je nakraće zažeta u sledeće reči - "Ako sportisti žele da se dopinguju, zašto da im branimo? Umesto toga, kontrolišimo ih."

Na to se, u decembru iste godine, nadovezao i rad trojice oksfordskih bioetičara objavljen u britanskom medicinskom časopisu "British Journal of Sports Medicine", Džulijana Savuleskua, Beneta Fodija i Marijusa Klejtona – koji je izazvao veliku pažnju javnosti. Oni su tada predložili da se ozbiljno razmotri dozvoljavanje upotrebe određenih sredstava za poboljšanje sportskih performansi, pod uslovom da su medicinski kontrolisana i bezbedna za sportiste. Umesto potpune zabrane dopinga, autori su tvrdili da bi regulisano korišćenje moglo da zaštiti zdravlje takmičara i otvori pitanje šta zaista znači „pravedno“ nadmetanje, s obzirom na prirodne genetske razlike među sportistima.

Ako ćemo još dalje u istoriju, čuveni Gejb Mirkin, nekadašnji atletičar i kasnije profesor i novinar, je jednom prilikom tokom 1970-ih godina pitao takmičare na Olimpijskim igrama da li bi prihvatili da popiju pilulu koja bi im donela olimpijsko zlato, ako bi to značilo da će kroz godinu dana umreti. Prema njegovim rečima, polovina sprintera sa kojima je razgovarao prihvatila bi tu opciju.

Nedugo potom, Robert Goldman ponovio je slično pitanje sa istim efektima, i to u više navrata od 1982. do 1995. godine, i dobio je identične rezultate kao i Mirkin, što je kasnije postalo poznato kao Goldmanova dilema - da li bi uzeli lek koji im garantuje vrhunski sportski uspeh, ali bi ih ubio posle pet godina?

I to nas, na kraju, dovodi do odgovora na pitanje iz naslova - zbog čega su "poboljšane igre" nešto najgore što može da se dogodi sportu?

Hajde da za trenutak zanemarimo moralnu poruku koju šalje sportistima, pogotovo onim mladima, koji tek ulaze u svet što amaterskog, što profesionalnog sporta, i koji sanjaju da dođu do samog vrha, i fokusiramo se samo na deo vezan za konkretne rezultate, te da zanemarimo doping kao takav, postoje dve stavke koje dodatno produbljuju problematiku ove ideje.

Prva se tiče budućnisti samih sportista. To zasad nije problem, jer je samo Ben Praud u jeku karijere, ostalih šest je ili okončalo profesionalnu karijeru ili, poput Frelija, dolazi u situaciju da mu zbog kršenja doping pravila preti duža suspenzija. Jedna od ključnih stavki "poboljšanih igara" jeste da sportisti uz doping koji je inače zabranjen pravilima WADA pokušaju da nadmaše do tog trenutka postojeće rezultate.

Drugim rečima, svesno krše pravila koja je postavila WADA, a kako dopingu pristupaju samoinicijativno, nema dileme da bi svaki učesnik maltene automatski dobio maksimalnu kaznu propisanu od strane WADA - od četiri godine, mada ne bi trebalo isključiti ni doživotnu suspenziju, ali je ona ipak manje verovatna. To tehnički znači da bi karijera bila žrtvovana zarad učešća.

Druga stavka se tiče krajnjeg benefita. Naime, glavni "mamac" za sportiste jeste nagrada od milion dolara koja je obećana svakom učesniku koji obori rekord. Ali, problem je što obaranje rekorda ne garantuje apsolutno niko, te postoji sasvim realna mogućnost da će sportisti na kraju ostati bez ikakve dobiti.

A najveći paradoks dolazi na samom kraju - čak i da uspeju da postignu zacrtano, taj uspeh im apsolutno niko u krugovima u kojima se kreću neće priznati, a o bilo kakvom zvaničnom prihvatanju rezultata kao validnih izlišno je i govoriti, mada je gotovo izvesno da će D'Souza i ostali zagovornici ideje o "poboljšanim igrama" pokušati da te rezultate učine što zvaničnijim.

No, zasad je sve na ideju, zvaničan početak je zakazan za 2026. godinu. Ostaje nam da vidimo kako će sve to na kraju izgledati.