Srbija Švajcarska Foto:REUTERS/Carl Recine

Prokletstvo fudbala je da vas nekako uvek minuti dele od heroja ili tragičara, da jedan potez odlučuje o prolasku u sledeću rundu, ali i to da svi znaju sve nakon što sudija odsvira kraj.

Direktno izveštavanje iz Katara donosi vam m&m’s.

Mim
.

Kada je u petak uveče postalo jasno da za Srbiju nema mesta u nokaut fazi Svetskog prvenstva mnogi su rekli „Ništa novo, iznenadili bi nas da su prošli“. I da se u tom pesimističnom tonu završilo možda bi sve bilo u redu, ali poraz od Švajcarske (3:2) uz standardne provokacije Granita Džake i Đerdana Šaćirija učinile su ranu još većom.

Ako pitate bilo kog na ulici  – ništa nije valjalo, nije fudbal za nas, manekeni, splavari, gubitnici… Ko zna gde će i za kojim izrazima završiti… Ipak, šta tu zapravo nije bilo na nivou?

Problem svih problema je fizička sprema. Kada nisi dovoljno kvalitetan, borbenošću i snagom to možeš da nadoknadiš, kada nemaš talenta trčanjem možeš ponešto da sakriješ, ali kada ne možeš da trčiš ne vredi ni da imamo Maradonu, Pelea, Mesija, Ronalda, Bekenbaeura, Dino Zofa, Zinedina Zidana, Kloda Makelelea i Paola Maldinija lično. Ne vredi sve ako se tim potpuno ugasi u 60. minutu.

Srbija je imala snage samo za 60 minuta fudbala pre svega zbog povreda ključnih igrača, a da su se mečevi igrali 45 minuta Srbija bi bila prva u grupi.

Problem broj dva je odbrana. Nikola Milenković i Miloš Veljković u ovom trenutku nisu dorasli ovom nivou. Previše grešaka, previše dozvoljenih šuteva, previše dozvoljenih prodora. Nije odgovornost samo njihova (i selektorova je), ali ukoliko ne postoji sistem odbrane, a ti se zbog toga ne pobuniš – krivica je i na tebi.

Srbija nije imala pravog zadnjeg veznog koji će krpiti te rupe. Saša Lukić je odigrao daleko ispod svog nivoa, možda i zbog sukoba i smanjene minutaže u klubu, ali nije odigrao ono što znamo da možemo. Maksimoviću je razoreno samopouzdanje kada mu je dva puta pobegao Abubakar na isti način i namestio dva gola Kameruna za 3:3. Gudelj? Pa, ni on sam više nije znao da li je zadnji vezni ili štoper, da li je rezervista ili starter…

Srbija Švajcarska Foto:REUTERS/Marko Djurica

Odustvo sistema u odbrani je neophodno da bi se pravili rezultati. Nemoguće je da golman Vanja Milinković-Savić ima najviše odbrana na turniru (uz Vojčeka Ščesnog) i da smo istovremeno primili osam golova, mnogo je tu faktora zakazalo. Odbrana je previsoko kada ne bi trebalo, što nisu znali kada markiraju, a kada čuvaju prostor. Što nisu znali ko bi šta zapravo trebalo da radi? Još jednom smo skupo platili školu, a već u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo ćemo saznati da li bi trebalo neki ispit i da položimo.

Aleksandar Mitrović, Dušan Vlahović i Filip Kostić su došli na turnir povređeni, Sergej Milinković-Savić, Strahinja Pavlović i Miloš Veljković su pretrpeli povrede na Mundijalu. Previše i za mnogo veće fudbalske sile od nas, ali kada su Švajcarci igrali bez dva startera to se nije ni primetilo. Razlog? Sistem.

Sredina terena nije davala nikakav defanzivni kvalitet, pa je sve dobro urađeno u napadu obično proćerdano. Atmosfera je zvanično nikada bolja, ali su se i u Srbiji potrudili da sve zakuvaju aferema, spletkama i ljubavnim problemima. Iz dana u dan su bombardovani tračevima, a na momente je delovalo kao da samo žele da nestanu. Postali su pravi robovi floskula koje manje ili više ne znače mnogo.

Bila je ovo ozbiljna škola i za selektora Dragana Stojkovića Piksija kom je ovo bilo prvo ovako veliko takmičenje, platio je sve potencijalne greške početnika na najvišem nivou. Nadali smo se da baš tako neće biti.

Nokaut od Brazila nam je bio šamar otrežnjenja, remi sa Kamerunom udarac u pleksus, a poraz od Švajcarske šut iz Katara. Bolno, ali selekcija nije uspela do kraja da ostane ni psihički u utakmici (nedostatak kiseonika zbog lošeg trčanja, nije bilo pametnog trčanja), pa niko nije gajio nadu da bi Srbija mogla da preokrene utakmicu na kraju.

BONUS VIDEO Fudbaleri Srbije u trenutku kada su krenuli na utakmicu godine sa Švajcarskom

Komentari

Svi komentari (0)