Kud plovi ovaj brod? Od euforije zbog klinaca, do alibi trenera i klečanja pred Vučićem

Situacija u Humskoj ulici, koju navijači s pravom opisuju kao „brod koji tone“, postala je paradigma sistemskog urušavanja u kojem se sportski rezultati, finansijska stabilnost i klupski identitet tope pred očima javnosti. Od euforije zbog dolaska novih lica u upravu krajem 2024. godine, došlo se do otvorenog rata unutar rukovodstva, duga koji se krpi hitnim državnim injekcijama i svlačionice u kojoj se treneri smenjuju brže nego što stignu da upoznaju igrače.    

Trenerska vrteška: Čakar kao vatrogasac u zapaljenoj kući

Najočigledniji simbol Partizanove propasti je sudbina stručnog štaba. U poslednje dve godine, klupa crno-belih postala je „užarena stolica“ koju niko ne uspeva da zadrži duže od nekoliko meseci. Poslednji u nizu potresa dogodio se nakon bolnog poraza u 178. večitom derbiju od Crvene zvezde (3:0).  Nenad Stojaković, koji je pokušao da stabilizuje ekipu nakon odlaska Srđana Blagojevića, postao je žrtva nemoći tima u drugom poluvremenu najveće utakmice srpskog fudbala.    

Njegov naslednik, legendarni Damir Čakar, imenovan je sa zadatkom da ugasi požar. Međutim, hronologija smena pokazuje da problem nije u imenima, već u sistemu. Od povratka Aleksandra Stanojevića, preko kratkotrajnih epizoda Sava Miloševića i Srđana Blagojevića, Partizan je izgubio bilo kakav stručni kontinuitet.  Igrači su izloženi različitim taktičkim zamislima svakih par meseci, što je dovelo do potpune stagnacije čak i onih najtalentovanijih.    

Rat u upravi: Mijatović protiv Lazovića

Ono što navijače najviše boli jeste činjenica da se „spasilačka misija“ Predraga Mijatovića, Danka Lazovića i Rasima Ljajića polako pretvara u unutrašnji sukob. Mijatović je otvoreno priznao da odnosi u vrhu kluba „nisu isti kao pre šest meseci“, nagoveštavajući čak i mogućnost vanredne Skupštine kako bi se raščistile pozicije.

Jaz je nastao, između ostalog, oko smene bivšeg trenera Blagojevića i tretmana mladih igrača. Dok Lazović, kao generalni direktor, pokušava da zadrži operativnu kontrolu i zaštiti struku od naglih rezova, Mijatovićeva uloga direktora fudbala često podrazumeva radikalnije poteze.  U tom sukobu, potpredsednica Milka Forcan i predsednik Ljajić pokušavaju da balansiraju, ali je jasno da jedinstvo više ne postoji. Ljajić je situaciju opisao kao „golo mučenje i ponižavanje“, priznajući da je vođenje kluba postalo neprestano moljenje za novac i potpisivanje reprograma.

Finansijski ambis i „klečanje“ za licencu

Finansijska slika Partizana je poražavajuća. Klub je postao potpuno zavisan od političke volje i državne pomoći. U oktobru 2025. godine, Vlada Srbije je uplatila 2,5 miliona evra kako bi klub uopšte dobio UEFA licencu za međunarodna takmičenja.  Očigledno će morati opet da se kleči pred Aleksandrom Vučićem, odnosno čovekom koji se vodi doktrinom "Država, to sam ja".

Ukupna pomoć države u periodu od 15 meseci (od oktobra 2024. do januara 2026.) dostigla je neverovatnih 22 miliona evra.  Bez ovog novca, Partizan bi bio suspendovan iz Evrope i ostao bi bez mogućnosti da registruje nove igrače.

Vrhunac apsurda dogodio se u januaru ove godine, kada je Fudbalski klub bio prinuđen da pozajmi 1,5 miliona evra od Košarkaškog kluba Partizan kako bi ispunio uslove za licencu.  Iako je pozajmica vraćena nakon prodaje Žoaa Grimalda Sparti Prag, ovaj potez je ogolio činjenicu da je fudbalski gigant ostao bez sopstvenih izvora prihoda i pristupa bankarskim kreditima.    

Prodaja dece kao jedini izlaz

Klinci iz „Zemunela“, koji su nekada bili zamajac kluba, sada su postali moneta za potkusurivanje. Strategija kluba se svela na „stvori, afirmiši i prodaj pre vremena“.  Prodaja Sameda Baždara i Mihajla Ilića bili su samo uvod u ono što se dešava 2026. godine.  Vanja Dragojević, talentovani kapiten i jedan od retkih koji je pokazao konstantnost, postao je meta Dortmunda i turskih klubova, a njegova prodaja se vidi kao jedini način da se zakrpe rupe u budžetu za predstojeće leto, iako će želje za transferima od preko 10 miliona ostati samo to- želje.

Istovremeno, iskusniji igrači poput Saše Zdjelara i Stefana Mitrovića vraćeni su kako bi donel i stabilnost što je logična odluka, ali se postavlja pitanje smene Blagojevića koji je na primer gurao iskusnijeg Karabeljov au završnici jesenjeg dela na uštrb Ognjena Ugrešića.

Koji je na kraju ipak ostao na klupi i kod novog trenera za derbi.

Partizan se nalazi na raskrsnici koja vodi ili ka potpunom bankrotu i gubitku identiteta, ili ka bolnom i dugotrajnom oporavku koji trenutno niko ne može da garantuje. Sa dugom koji i dalje iznosi oko 42 miliona evra (nakon što je smanjen sa 60 miliona), klub je „protočni bojler“ za novac koji odmah ide na sudske presude bivšim igračima poput Patrika Andradea.

„Klečanje“ pred državom za svaku UEFA licencu postalo je sezonski ritual koji ponižava klub takvog renomea. Bez radikalne promene u upravljanju, prestanka unutrašnjih ratova i povratka poverenja u sopstvenu struku, Partizan rizikuje da postane prosečan superligaški klub koji živi na staroj slavi i državnoj milostinji. Derbi odigran u februaru pokazao je da je razlika u odnosu na rivala postala ne samo bodovna, već i civilizacijska.