Ne mora da dođe do nameštanja. Ne mora da dođe ni do dogovora, ni do bilo kakvih drugih kombinacija. Dovoljno može da bude da iza kluba stoji moćna ličnost i da protivicima pomalo zaklecaju kolena.
PROČITAJTE JOŠ
U državama koje i dalje prolaze kroz proces tranzicije i nisu uspele da sprovedu privatizaciju u sportu, klubovi koji imaju podršku moći i novca se uglavnom posmatraju drugačijim očima.
Kao favorizovani.
To nužno ne mora da znači da će oni uspeti u nameri da osvoje ono što žele, niti da će na taj način da obezbede dugotrajnu sigurnost.
Obično takvi klubovi bivaju ostavljeni na milost i nemilost novih garnitura, od kojih zavisi šta će se desiti.
U tom slučaju bi poželjno bilo da se tranzicija vlasti ili moći dogodi van interesne sfere sporta, ali je često scenario potpuno drugačiji.
Primer Obilića može da bude pred očima svakog kluba, od svitanja do sumraka put je veoma kratak, a pad može da bude bolan i da dovede do kraja života.
Svih aktera.
Za razliku od Željka Ražnatovića Arkana, koji je sa pozicije neformalnog nosioca moći uspeo da postane šampion Jugoslavije sa klubom koji je „proletao“ kroz niže rangove takmičenja, danas se stvari rade nešto drugačije.
PROČITAJTE JOŠ
Ali se osvajaju titule.
„Nova moda“ je dobila svoj puni sjaj na kraju aktuelne takmičarske sezone, kada su klubovi miljenici trojice autokratskih lidera, Vladimira Putina, Redžepa Tajipa Erdogana i Aleksandra Vučića postali šampioni svojih država.
U tom polju je Vučić daleko superiorniji u odnosu na svoje uzore, njegov voljeni klub je osvojio treću uzastopnu titulu prvaka Srbije, ponovo u dominantnom stilu, sa samo dva poraza u ligi.
Vučić, tada iz kapaciteta prvog potpredsednika Vlade Srbije, rukovođenje Crvenom zvezdom preuzeo je na ponoćnoj konferenciji za medije, organizovanoj, kako je rečeno, „posle sastanka državnog rukovodstva sa uticajnim zvezdašima“.
„Postignut je određeni dogovor. U Radnoj grupi će biti više menadžera i ljudi koji znaju kako da procene i krenu u poboljšanje finansijskog stanja u klubu. Biće formirana i posebna ekipa za to“, rekao je Vučić u noći između 13. i 14. novembra 2012. godine.
U toj sezoni Vučić je potpuno završio preuzimanje Zvezde, ali ona nije postala šampion. Već sledeće jeste, u naredne četiri takmičarske godine večiti rivali su se smenjivali na mestu nosioca lovora, međutim do izjednačenja večitih po broju šampionskih trofeja nije stiglo.
Sa Vučićevim emisarom Zvezdanom Terzićem na mestu prvog operativca, Zvezda je tri godine zaredom igrala u evropskim takmičenjima, od toga dvaput u Ligi šampiona.
Uz to, iz godine u godinu troši veliki novac na pojačanja, ali ne uspeva da na velikoj sceni ostavi dublji trag, osim utakmice u kojoj je pobedila potonjeg osvajača „ušatog trofeja“, ekipu Liverpula u Beogradu.
Kompanija koja obezbeđuje deo novca Zvezdi je ruski Gasprom, koji je vlasnik i naslovni sponzor i Zenita, još jednog šampiona koji u redovima svojih navijača ima predsednika.
Vladimir Putin, neprikosnoveni ruski vladar, simpatizer je kluba iz svog rodnog grada, zbog koga je jednom prilikom i doputovao u Beogradu, kako bi prisustvovao duelu mladih timova Zenita i Zvezde.
Slično Vučiću, Putinu fudbal nije primarni sport, već se nalazi na dalekom trećem mestu iza hokeja na ledu i džudoa, ali je sasvim izvesno da je doživeo veliku radost pošto je Zenit ponovo postao šampion Rusije.
Gaspromovo gazdovanje Zenitom startovalo je pre tačno 15 godina, a uoči početka sezone 2012/13 klub se našao u velikom problemu – zbog trošenja ogromnog novca.
U smiraj prelaznog roka uprava Putinovog voljenog kluba izdvojila je 100 miliona dolara na transfer dvojice igrača, Hulka i Aksela Vitsela, zbog čega su se pobunili i igrači i navijači.
Reči umirenja stigle su od – Putina.
„I ja imam zamerke ponekad. Moram da kažem da kompanije koje sponzorišu klub kupuju igrače, a ne vlada. Navijači žele da vide svetske zvezde, ne one koji su na zalasku karijera, već one u punoj formi“, istakao je Putin.
Uprkos masovnom ulaganju, Zenit nije uspeo da uspostavi dominaciju, niti da postane iole relevantan faktor u evropskom fudbalu, ali su dve uzastopne titule šampiona u prethodne dve sezone očigledan znak da je predsednik kluba Aleksandar Medvedev, za koga se spekuliše da je u mladosti bio agent KGB u Beču, spreman da obraduje svog glavnog šefa.
Radost je stigla i u velelepni predsednički kompleks u Ankari, odnosno „Belu palatu“, gde u raskošu živi i kreira svoju politiku Redžep Tajip Erdogan.
Bašakšehir, klub čiji dres suvereni turski vladar rado nosi, postao je šampion države, prvi put u istoriji, iako je u prethodnom periodu nekoliko puta stizao na korak od tog uspeha.
I to na isteku treće decenije postojanja kluba, osnovanog 1990. godine pod imenom ISKI SK, u vlasništvu lokalnog vodovoda, da bi posle svega jedne sezone promenio ime u Istanbul Bukukšehir Beledijespor.
Treća, druga, treća, druga, sve do 2007. godine klub smešten na evropskom delu Istanbula nije uspevao da se plasira u elitni rang takmičenja, kada je već moglo da se primeti da iza njega stoji državna podrška.
Klub je na korišćenje dobio velelepni stadion „Fatih Terim“, u vlasništvu Ministarstva omladine i sporta, ali je 2013. godine klub morao da se podseti kako to izgleda igrati u drugom rangu takmičenja.
Ali, samo na godinu dana. Od 2014. godine klub se zove Istanbul Bašakšehir, načelno je prestao da bude deo javne svojine, te postao privatno vlasništvo, ali je sasvim jasno da u Turskoj apsolutno privatno i nezavisno ne može da postoji.
Tome svedoči i podatak da je predsednik kluba Geksel Gimišdag kućni prijatelj porodice Erdogan, a tim vezama je doprineo i brak Erdoganovog sina i sestre člana Upravnog odbora Ahmeta Kenedžija.
„Održali smo obećanje koje smo dali svom osnivaču i predsedniku Redžepu Tajipu“, istakao je Gimišdag, pošto se prethodno pohvalio da je klub bio u najbolje četiri ekipe u ligi šest godina uzastopno.
Erdogan je na otvaranju novog stadiona čak i zaigrao u dresu Bašakšehira, postigao je tri gola za 15 minuta u dresu sa brojem „12“ na leđima, koji je kasnije penzionisan.
Da, Erdogan jeste najvažniji 12. igrač tima pošto to navijači nisu jer je publika u Istanbulu verna Galatasaraju, Fenerbahčeu ili Bešiktašu, ali i Kasimpaši pre nego Bašakšehiru.
Turski vladar je ranije isticao da ima simpatije upravo prema Fenerbahčeu, ali je evidentno i njegovo involviranje u stvari koje se tiču Trabzonspora, s obzirom na to da je njegov zet i ministar finansija Beret Albajrak jedan od ključnih ljudi tog kluba.
„Dugačke pipke“ u fudbal svoje zemlje pustio je još jedan lider koji se često u zapadnoj javnosti naziva autokratskim.
Viktor Orban je govorio da je 1999. godine, kada ga je pozvao Bil Klinton ne bi li ga obavestio o namerama da se startuje bombardovanje Jugoslavije, bio sprečen da se javi – jer je igrao fudbal.
Svoju pasiju je preneo i van granica svoje države, pošto zajedno sa svojim oligarsima finansira i održava klubove koji se nalaze u okolnim zemljama sa većim brojem pripadnika mađarske nacionalne manjine.
Primer toga imamo u Srbiji, gde je ekipa TSC iz Bačke Topole najavila ozbiljne domete u ovoj sezoni, a uskoro će po prvi put zaigrati na evropskoj sceni.
Orbanov voljeni Videoton nije postao šampion protekle sezone, ali je sasvim sigurno da Orban nema prevelike razloge za žaljenje pošto je kruna otišla u vitrine Ferencvaroša.
Tim klubom predsedava Gabor Kubatov, narodni poslanik u mađarskom parlamentu ispred Orbanove partije Fides i njen potpredsednik, koji je u predstavničkom telu održao samo jedan govor, što ga čini svojevrsnim rekorderom.
Ako se krene malo dalje „u Evropu“, može se konstatovati da se još jedan političar raduje šampionskoj fudbalskoj tituli – Jaroslav Tvrdik je nekadašnji ministar odbrane Češke, a sada predsednik praške Slavije, dvostrukog uzastopnog prvaka države.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar