Piše prof. dr Vladimir Obradović: Srbija je naša zajednička kuća

Postoje trenuci kada je važnije prepoznati ono što nas povezuje nego dokazivati po čemu se razlikujemo. Objavljivanje studentskog programa od jedanaest tačaka vidim kao priliku za takav razgovor. Razgovor o tome kakvu Srbiju želimo i oko kojih promena možemo da se okupimo.

Kada se programske tačke stave jedna pored druge, vidi se da saglasnost nije samo načelna. Ona postoji upravo u oblastima od kojih zavisi da li ćemo promeniti sistem ili samo ljude koji njime upravljaju.

I studentski program i plan „Srbija posle Vučića“ polaze od oslobađanja pravosuđa od političkog uticaja. Studenti predlažu specijalnu tužilačku policiju koja bi samostalno istraživala korupciju, dok naš plan predviđa specijalno tužilaštvo za visoku korupciju i tužilačku policiju. Nazivi i pojedinosti mogu se razlikovati, ali je suština ista: istrage više ne smeju zavisiti od dozvole vlasti, a zakon mora stići i do onih koji su godinama verovali da su nedodirljivi.

Jednako je jasno preklapanje u borbi za povraćaj opljačkanog javnog novca. Studentski program zahteva ispitivanje porekla imovine i oduzimanje svega što je stečeno zloupotrebom vlasti. Plan „Srbija posle Vučića“ predviđa oduzimanje nezakonito stečene imovine, antikorupcijski radar i poseban fond u koji bi se vraćao novac otet od građana. Zajednička poruka je nedvosmislena: promena vlasti ne sme da se završi time što će odgovorni otići sa funkcija, a zadržati ono što su stekli korupcijom.

Oba programa zahtevaju i otvaranje državnih ugovora, javnih nabavki i velikih infrastrukturnih projekata. Studenti traže reviziju netransparentnih i preplaćenih poslova, posebno tajnih sporazuma i projekata vođenih kroz posebne zakone. Naš plan predviđa javne dosijee velikih poslova i kapitalnih projekata, objavljivanje ugovora i ukidanje zakona kojima su redovne procedure godinama zaobilažene. To je posebno važno posle iskustva Novog Sada: tajni ugovori i političko upravljanje projektima nisu apstraktan problem. Njihovu cenu građani mogu platiti sopstvenim životima.

Velika saglasnost postoji i oko oslobađanja medija. U oba programa nalazimo profesionalni REM, slobodan RTS i preispitivanje nacionalnih frekvencija. Isti pravac vidljiv je i u odnosu prema javnom sektoru: studenti zahtevaju kraj partijskog zapošljavanja i izbor stručnih ljudi na javnim konkursima, dok naš plan predviđa profesionalizaciju javnih preduzeća, ograničavanje zloupotrebe v.d. položaja i konkurse sa jasnim uslovima i obrazloženim odlukama.

Posebno je važno što se programi susreću u obrazovanju. Besplatni udžbenici, savremeni nastavni programi, praktična znanja i razvoj kritičkog mišljenja nalaze se u oba dokumenta. Naš plan tome dodaje besplatne školske obroke, odeljenja sa najviše 20 učenika, obavezno srednje obrazovanje i znatno bolji položaj nastavnika. Razlike u obimu ne menjaju zajedničko opredeljenje: kvalitet obrazovanja ne sme zavisiti od imovinskog stanja porodice, niti škola sme služiti za proizvodnju poslušnosti.

Sličan je i pogled na budući model privrede. Oba programa žele Srbiju koja više neće nuditi samo jeftinu radnu snagu, već će razvoj zasnivati na znanju, inovacijama, domaćim preduzećima i povezivanju nauke sa privredom. Preklapanje postoji i u pitanjima dostupnog stanovanja za mlade i deficitarne struke, dostupnih lekova i jačanja zdravstvene zaštite u nerazvijenim sredinama.

Tužilačka policija, povraćaj opljačkanog novca, javni ugovori, slobodan RTS, posao bez partijske knjižice i besplatni udžbenici nisu samo sličnosti između dva programa. To su već konkretne tačke zajedničkog posla koji nas čeka.

„Promena nije da država dobije novog gazdu. Promena je da država više nema gazdu.”

Država treba da ima odgovorne institucije koje funkcionišu, zakonom ograničenu vlast, slobodu i pravdu za sve građane. Zato zajedničke predloge ne treba pretvarati u takmičenje oko prvenstva. Nezavisno tužilaštvo nije ničije stranačko vlasništvo. Slobodan javni servis nije privilegija jedne političke opcije. Besplatni udžbenici ne smeju zavisiti od toga za koga roditelji glasaju.

„Građanima nije potreban pobednik u takmičenju čija je ideja. Potrebna im je vlast koja će dobru ideju sprovesti.”

Roditelju je važno da može da školuje dete. Pacijentu da dočeka pregled. Mladom čoveku da posao dobije zahvaljujući onome što zna. Na tim jednostavnim, životnim merilima treba proveravati svaki program, uključujući i naš.

Kao profesor, posebno važnim smatram mesto koje obrazovanje i znanje dobijaju u oba programa. Ulaganje u školu je odluka o tome kakvo društvo gradimo. Škola koja razvija kritičko mišljenje i javna uprava koja zapošljava stručne ljude deo su iste promene.

„Diploma mora da otvara više vrata od partijske knjižice.”

Ne možemo mlade učiti da misle svojom glavom, a zatim od njih tražiti da je sagnu pred partijskim moćnikom bez obzira iz koje političke opcije on dolazi. Ne možemo ih pozivati da ostanu u Srbiji, a zatvarati im vrata zato što nemaju vezu. Zemlja koja želi da zadrži svoju decu mora da im ponudi nešto vrednije od poziva da budu strpljiva: poštenu šansu.

Programi nisu isti i ne treba da budu. Razlikuju se po obimu, naglascima i razradi pojedinih mera. O tim razlikama treba razgovarati ozbiljno: kako obezbediti novac, kojim redosledom sprovoditi reforme, ko odgovara za rezultate i kako građani kontrolišu obećano.

„Obećanje dobija težinu tek kada uz njega stoje realan rok, odgovornost i novac.”

Zato dobru ideju treba prihvatiti bez obzira na to od koga dolazi, a nedovoljno razrađenu zajednički unaprediti. Niko nema monopol na znanje. Spremnost da se prihvati bolji predlog znak je odgovornosti, ne slabosti.

Zajedništvo ne zahteva od studenata da se odreknu svoje autonomije, niti od političkih stranaka da izbrišu svoj identitet. Ono zahteva međusobno poštovanje i spremnost da se javni interes stavi ispred potrebe da svako bude u prvom planu. Niko ne treba da govori u tuđe ime, ali svi moramo biti spremni da jedni druge čujemo.

„Ne moramo stati pod istu zastavu da bismo stali iza istih pravila.”

Ta pravila moraju da štite i one sa kojima se ne slažemo. Zajedništvo ne znači da svi mislimo isto. Znači da smo spremni da zajedno obezbedimo državu u kojoj je dozvoljeno misliti drugačije. Demokratija ne traži da razlike nestanu, već da zbog njih niko ne ostane bez prava, posla ili dostojanstva.

Upravo zato promena mora biti zasnovana na pravu. Odgovornost za korupciju, nasilje i zloupotrebe mora biti utvrđena u zakonitim postupcima, pred nezavisnim institucijama. Pravda mora da važi za svakoga, uključujući i one koji će sutra preuzeti vlast.

„Prvi dokaz nove vlasti neće biti koga je smenila, već kakvu je kontrolu prihvatila nad sobom.”

Hoće li dozvoliti da se njeni ugovori proveravaju? Da je novinari slobodno ispituju? Da tužilaštvo istražuje i njene funkcionere? Da izgubi izbore bez zastrašivanja građana i zloupotrebe države? Od tih odgovora zavisi da li smo promenili sistem ili samo imena na vratima.

Plan „Srbija posle Vučića“ za mene ima smisla kao doprinos takvoj promeni: otvoren za razgovor, proveru i unapređenje. Studentski program vidim kao važan doprinos istom razgovoru o budućnosti zemlje. Zajedničke ciljeve treba pretvarati u dogovor o konkretnim poslovima, a dogovor u rezultate koje građani mogu da vide i osete.

Srbija je naša zajednička kuća. U njoj mora biti mesta za različita uverenja, iskustva i izbore. Ali temelji moraju biti zajednički: zakon koji važi jednako, institucije kojima se može verovati i vlast koju je moguće smeniti.

Građani imaju pravo da od svih nas očekuju sposobnost dogovora. Promena počinje i načinom na koji se danas odnosimo jedni prema drugima. Ako želimo društvo dijaloga, moramo biti spremni da razgovaramo. Ako želimo institucije koje služe svima, moramo pokazati da umemo da mislimo izvan sopstvenih redova.

„Izborna pobeda pripada onima koji osvoje većinu. Država mora da pripada svima.”

Zato Srbija posle Vučića mora biti zemlja koja pripada i onima koji su promenu izborili i onima koji za nju nisu glasali.

Oko takve Srbije vredi graditi zajedništvo.