Evo zašto neki ljudi nemaju prijatelje: 5 osobina koje otkrivaju šta se zapravo krije iza njihove samoće

Biti sam i osećati se usamljeno nisu isto.

U psihološkim istraživanjima usamljenost se uglavnom definiše kao neprijatan subjektivni osećaj da čovekovi društveni odnosi nisu onakvi kakve želi ili da mu nedostaje potrebna emocionalna povezanost. Samoća, s druge strane, može biti dobrovoljno stanje koje pojedincu donosi odmor, mir ili vreme za sopstvene aktivnosti.

Zbog toga broj prijatelja sam po sebi ne govori dovoljno o tome koliko je neko zadovoljan životom. Istraživanja pokazuju da kvalitet društvenih odnosa, osećaj bliskosti i podrške mogu biti najmanje jednako važni kao njihova brojnost.

Postoji nekoliko psiholoških razloga zbog kojih pojedini ljudi imaju veoma mali društveni krug, a da se pritom ne osećaju nužno usamljeno.

1. Veća potreba za autonomijom

Neki ljudi mnogo manje zavise od spoljašnjeg odobravanja i prijatnije im je kada mogu sami da odlučuju kako će provoditi vreme.

U psihologiji je autonomija jedna od osnovnih potreba u okviru teorije samoodređenja, koju su razvili psiholozi Edvard Desi i Ričard Rajan. Autonomija ne znači izolaciju niti odbacivanje drugih ljudi, već osećaj da čovek svoje odluke donosi zato što ih zaista želi, a ne samo zato što se od njega nešto očekuje.

Istraživanja povezuju zadovoljenje potreba za autonomijom, kompetentnošću i povezanošću sa većim psihološkim blagostanjem.

Zanimljivo je da autonomija može igrati važnu ulogu i kada je čovek sam. Studija objavljena 2024. pokazala je da je osećaj autonomije tokom vremena provedenog u samoći bio povezan sa većim osećajem mira i zadovoljstva.

Drugim rečima, postoji velika razlika između osobe koja je sama zato što nema mogućnost da bude sa drugima i osobe koja je sama zato što je to u tom trenutku njen izbor.

2. Više im odgovara nekoliko dubljih odnosa

Veliki broj kontakata ne znači automatski i veću bliskost.

Istraživanja svakodnevnih društvenih interakcija pokazuju da su kvalitetni i sadržajniji razgovori povezani sa boljim osećajem blagostanja i društvene povezanosti. Kod introvertnijih osoba taj efekat dubljih razgovora može biti posebno izražen.

To ne znači da su ljudi sa malim brojem prijatelja nužno introverti niti da ne vole društvo. Mogu jednostavno imati manju potrebu za velikim brojem površnih kontakata i više ceniti nekoliko odnosa u kojima postoji poverenje.

Psihologija zato pravi važnu razliku između broja ljudi koje čovek poznaje i kvaliteta odnosa koje sa njima ima.

3. Vremenom postaju selektivniji

Društveni krug kod mnogih ljudi tokom života postaje manji.

Jedno od poznatijih objašnjenja daje teorija socioemocionalne selektivnosti američke psihološkinje Lore Karstensen. Prema toj teoriji, kako ljudi postaju svesniji ograničenosti vremena, sve više daju prednost odnosima koji imaju emocionalno značenje, dok manje energije ulažu u periferne kontakte.

Istraživanja pokazuju da stariji ljudi često imaju manje društvene mreže, ali u njima ostaje veći procenat bliskih i emocionalno važnih osoba.

Zato smanjivanje društvenog kruga ne mora automatski da označava društveni neuspeh. U nekim slučajevima ono može biti posledica svesnog određivanja prioriteta.

Čovek jednostavno može doći do tačke u kojoj više ne želi da održava desetine odnosa koji mu malo znače samo zato da ne bi izgledao usamljeno.

4. Dobro podnose vreme provedeno sami

Ljudi se značajno razlikuju po tome koliko uživaju u samoći.

Psiholozi koriste čak i posebne skale kojima mere „preferenciju za samoću“, odnosno sklonost osobe da vreme provodi sama i da u tome uživa. Veliko istraživanje sprovedeno na 5.000 odraslih pokazalo je da takva sklonost postoji u različitom stepenu u opštoj populaciji.

Međutim, tu je potreban oprez.

Uživanje u samoći samo po sebi nije dokaz veće emocionalne zrelosti, inteligencije ili „dubine“. Ista istraživanja pokazuju složenu sliku: preferiranje samoće može biti povezano sa prijatnim iskustvima, ali u nekim grupama i sa depresivnim simptomima ili slabijim subjektivnim zdravljem.

Presudan je kontekst – da li je samoća željena, koliko traje i da li osoba istovremeno ima odnose na koje može da se osloni kada joj je to potrebno.

Istraživanja pokazuju da ljudi dobrovoljnu samoću mogu opisivati kao odmor, slobodu i mir, dok prevelika ili nametnuta izolacija može imati potpuno suprotan efekat.

5. Njihovi odnosi se menjaju zajedno sa životom

Prijateljstva nisu statična.

Promena posla, partnera, mesta stanovanja, prioriteta, interesovanja ili životne faze može promeniti i društvenu mrežu. Ljudi sa kojima je nekada postojala velika bliskost mogu se vremenom udaljiti, a da iza toga ne postoji veliki sukob.

Psihološka istraživanja pokazuju da se društvene mreže tokom odraslog doba prirodno menjaju i da ljudi često ulažu više energije u veze koje smatraju najvažnijim.

Zato period u kojem neko ima veoma malo prijatelja ne mora predstavljati njegov trajni način života. Može biti samo faza između starih i novih odnosa.

Romantizovanje potpunog odsustva društvenih odnosa

Romantizovanje potpunog odsustva društvenih odnosa bilo bi jednako pogrešno kao i pretpostavka da svaki čovek koji je često sam pati.

Ljudi imaju osnovnu potrebu za povezanošću, a veliki broj istraživanja pokazuje da dugotrajna usamljenost i nedostatak kvalitetnih društvenih odnosa mogu biti povezani sa lošijim mentalnim i fizičkim zdravljem.

Zbog toga pravo pitanje nije koliko prijatelja neko ima.

Mnogo je važnije da li je njegov društveni život u skladu sa onim što želi.

Čovek može imati desetine poznanika i osećati se duboko usamljeno. Može imati dva bliska prijatelja i biti potpuno zadovoljan. A može i svesno provoditi mnogo vremena sam, a ipak znati da postoje ljudi kojima može da se obrati kada mu je potrebna bliskost, pomoć ili razgovor.

Psihologija zato ne nudi jednostavnu formulu prema kojoj veliki društveni krug znači sreću, a mali usamljenost.

Razlika je pre svega u tome da li je samoća izabrana ili nametnuta i da li čovek u odnosima koje ipak ima dobija ono što mu je potrebno.