Ovaj pas radi u bolnici sa onkološkim pacijentima: Ono što se dešava tokom hemoterapije oduševilo je sve

Dilan je posebno obučeni terapijski pas i prvi pas u grčkom Nacionalnom zdravstvenom sistemu koji je na ovaj način postao stalno prisustvo u jednoj državnoj bolnici. U „Metaksi“, specijalizovanoj za lečenje malignih bolesti, zvanično je počeo da „radi“ u maju 2026. godine.

Nekoliko meseci kasnije Reuters je proveo dan sa njim i zabeležio kako izgleda njegova smena.

Direktor bolnice Sarantos Efstathopulos ulazi sa Dilanom na odeljenje na kojem pacijenti primaju terapiju. Pre nego što ga pusti sa povoca, prvo proverava da li se neko plaši pasa ili je alergičan.

A onda Dilan preuzima posao.

Prilazi pacijentima, seda pored njih, dozvoljava im da ga maze, igra se sa njima i jednostavno ostaje u njihovoj blizini dok kroz infuziju primaju terapiju.

„Njegov posao je da posećuje pacijente u nekim od njihovih najtežih trenutaka, dok primaju hemoterapiju, i pomogne im da skrenu misli sa lečenja i makar nakratko pobegnu od te teške stvarnosti“, objasnio je Efstathopulos za Reuters.

Efekat njegovog dolaska ponekad se najbolje vidi na licima ljudi.

Direktor bolnice kaže da tokom Dilanovih poseta posebno posmatra oči pacijenata. Izraz im se menja kada ga ugledaju, počinju da se smeše, maze ga, igraju se sa njim ili traže da se fotografišu zajedno.

Među njima je i 71-godišnja Katerina Cilfidu.

Kada je prvi put upoznala Dilana, rekla je Reutersu da je bila oduševljena. Vreme provedeno sa njim imalo je još jedan efekat – hemoterapija joj je prošla gotovo neprimetno.

Slično iskustvo opisala je i 66-godišnja Diamanto Mitraku. Dok je mazila Dilana i dodavala mu lopticu, rekla je da joj je doneo ogromnu količinu pozitivne energije.

Imala je, kako je opisala, osećaj da je pas razume i da joj samim dodirom odnosi deo tuge.

Upravo takvi trenuci objašnjavaju zbog čega je Dilan doveden u bolnicu.

„Pacijenti oboleli od raka suočavaju se sa ogromnim izazovom, možda i najvećim izazovom u svom životu“, kaže Efstathopulos.

Dilan ne može da promeni dijagnozu niti da zameni medicinsku terapiju. Ali može da promeni nekoliko minuta ili sati provedenih u bolnici.

„Ono što smo uspeli uz Dilanovu pomoć jeste da oduzmemo malo tog straha i zamenimo ga osmehom“, kaže direktor.

Sve je počelo programom „Društvo sa repom“

Bolnica „Metaksa“ je još 14. aprila 2025. pokrenula program „Parea me Oura“, odnosno „Društvo sa repom“, u saradnji sa organizacijom Dog Therapy i uz podršku organizacije Win Cancer.

Pre Dilana pacijente je već posećivao terapijski pas Vangelis, koji je jednom nedeljno dolazio u dnevnu bolnicu. Kada se Dilan priključio programu, planirano je da tokom početnog perioda dolazi dva puta nedeljno kako bi što više pacijenata moglo da provede vreme sa terapijskim psom. Program, prema podacima bolnice, ne predstavlja dodatni trošak za grčki Nacionalni zdravstveni sistem.

Ali iza ove emotivne priče postoji i nauka.

Tim istraživača je upravo u dnevnoj jedinici za hemoterapiju bolnice „Metaksa“ između januara i marta 2026. proučavao šta se događa kada je terapijski pas prisutan dok pacijenti primaju hemoterapiju.

U pilot-studiji učestvovalo je 70 odraslih onkoloških pacijenata. Polovina je bila u grupi u kojoj je tokom hemoterapije bio prisutan terapijski pas, dok je druga polovina služila kao kontrolna grupa.

Rezultati objavljeni u julu 2026. pokazali su da je prisustvo terapijskog psa bilo povezano sa neposrednim povoljnim promenama u nivou anksioznosti i osećaju opuštenosti pacijenata. Rezultati koji su se odnosili na respiratorne parametre bili su manje konzistentni, pa sami istraživači naglašavaju da ih treba tumačiti oprezno.

Važno je i ograničenje: bila je to mala pilot-studija, pa njeni rezultati nisu dokaz da terapijski psi mogu da leče rak niti da zamenjuju bilo koji deo standardne terapije. Autori navode da rezultati pre svega opravdavaju dalja, veća kontrolisana istraživanja.

Konstantina Tanasula, trener terapijskih pasa, suštinu njihovog posla objašnjava mnogo jednostavnije.

Oni ne mogu da učestvuju u lečenju tela pacijenata, kaže ona, ali mogu da doprinesu njihovom emocionalnom stanju. Pas često postane i povod za razgovor – pacijenti pričaju o svojim životinjama kod kuće, o tome kako se osećaju i kroz šta prolaze.

Na nekoliko trenutaka menja se čitavo iskustvo boravka u bolnici.

Dilan zato nema lekarski mantil, stetoskop niti može da promeni ono što piše u medicinskom kartonu.

Ima povodac, svoju bolničku legitimaciju i jednu sasvim drugačiju ulogu.

Kada vrata sobe otvore čovek i pas koji maše repom, ljudi koji su do tog trenutka gledali u infuziju počinju da gledaju u njega.