Mlada umetnica opisala svoju četvoromesečnu borbu sa koronom

Podeli:
koronavirus
Foto: EPA / JAWAD JALALI

Hana Dejvis, umetnica koja živi u Bruklinu, opisala je svoju borbu sa koronavirusom, koja traje već četiri meseca.

„Upravo je prošao i četvrti mesec od kada imam kovid 19. Mlada sam i smatrala sam sebe zdravom“, počinje Hana svoju ispovest za „Gardijan“.

Njenu priču prenosimo u celosti.

„Prvi simptom sam primetila kada nisam mogla da pročitam poruku. Nije to bilo ništa kompleksno – samo sam htela da dogovorim video poziv – ali je bilo nekoliko rečenica više nego obično, pa nisam mogla da ih dokučim. Bila je kasna noć, pa sam mislila da sam umorna, ali sat kasnije sam izmerila temperaturu i shvatila da imam groznicu. U tom trenutku sam bila u izolaciji 11 dana – jedino mesto u koje sam išla bila je prodavnica.

Moj ‘dan prvi’ – što je termin kojim ljudi koji se dugo bore sa kovidom označuju prvi dan simptoma – bio je 25. mart.

Četiri meseca kasnije i dalje imam groznicu skoro svaki dan, kognitivne disfukncije i probleme s pamćenjem, probleme sa probavom, jake glavobolje, otkucaje srca od 150+ i kad radim najlakše aktivnosti, jake bolove u mišićima i zglobovima, a osećam se i kao da je moje telo zaboravilo kako da diše.

Poslednji 131 dan, na trenutke sam gubila i osećaj u rukama i nogama, imala sam drhtavice, jake bolove u leđima, bubrezima i rebrima, fantomske mirise (kao da je neko na roštilj bacio pokvareno meso), tinitus, teškoće u čitanju, teškoće u razumevanju ljudi tokom razgovora, teškoće u praćenju radnje filma ili serije, osetljivost na svetlo i zvuk, modrice i osip koji se vezuje za kovid 19. Ovo sve uz simptome koji se inače navode – kašalj, drhtanje i teško disanje.

Neurološki simptomi su mi se rano pojavili. Sve mi je delovalo maglovito i udaljeno. Zaboravljala bih sve, čak i stvari koje su se dogodile par minuta ranije. Bilo mi je teško da se setim reči, imena, lekova koje sam popila. Stalo su mi zagorevale šerpe i uzmala sam vreo tiganj golim rukama, pre nego što sam zaključila da je bolje da prestanem da kuvam. O stvarima koje su mi pre kovida prirodno dolazile, sada sam morala svesno da razmišljam.; da pogledam obe strane pre nego što prelazim ulicu, da naučim kako radi dostava. Pre kovida, radila sam na veštačkoj inteligenciji, pa je gubitak kognitivnih funkcija bio nov za mene.

Pročitajte još:

Sedmog dana simptomi su mi se pogoršali i nazvala sam doktorku putem „telemedicine“. Rekla je da imam kovid na osnovu mojih  simptoma, ali oni su radili strogu trijažu: ako sam imala nedostatak daha dok sam šetala po sobi, to nije bilo dovoljno da dođem u bolnicu. Samo ako bih imao nedostatak daha dok sam ležala u krevetu, to bi se moglo uzeti u obzir. Testiranje je bilo dostupno samo onima koji su bili hospitalizovani, pa sam prošla bez. Tridesetog dana, kada sam konačno uradila prvi test, lekar mi je rekao da testovi nakon početnog perioda od 14 dana nisu pouzdani i da će moj biti negativan; i zaista jeste.

Pedesetog dana, izašao je izveštaj u kome se detaljno navodi visoka stopa lažno negativnih kovid testova. Najbolji dan za testiranje je 3. dan simptoma,  a čak i tada je stopa lažnih testova 20%. Odatle se stopa povećava i dostiže 66% do 21. dana. Moj negativni test – 30. dana bio je besmislen.

Dana 24. pročitala sam kolumne o dugoj borbi sa kovidom, i učlanila sam se u „Body Politic Covid-19“ grupu za podršku na Sleku, koja je ostala moj glavni izvor podrške, pored Fejsbuk grupa „Long Haul Covid Fighters“ i „Long Covid Support Group“. Pojavilo se stotine, ako ne i hiljade, sličnih priča – govorili smo za sebe da imamo „dugotrajan kovid“. Bilo je mnogo mladih, ali i roditelja čija su deca dugo patila od kovida.

U okviru grupe za podršku pridružila sam se maloj grupi istraživača, analitičara podataka i medicinskih profesionalaca kako bismo stvorili istraživačku grupu koju vode pacijenti, kako bismo proučavali sebe i drugekoji dugo pate od kovida.  48. dana, 11. maja, napisali smo izveštaj o iskustvima preko 600 pacijenata sa produženim oporavkom. Otkrili smo da je oporavak nelinearan: pogoršanja stanja su bila česta (prijavljeno 89%), kao i pojavljivanje novih simptoma tokom čitavog perioda (prijavljeno 70%). Otkrili smo da kovid nije respiratorni, već sistemski, sa simptomima koji obuhvataju gastrointestinalni, neurološki, respiratorni, opšti imuni i kardiovaskularni sistem.

Foto:EPA-EFE/Alberto Valdes

Otkrili smo da su neurološki problemi rasprostranjeni i nedovoljno opisivani, s tim da su moždana magla i problemi sa koncentracijom jednako čest simptom (prijavljen u 70% slučajeva) kao i kašalj. Od onih koji su sebe proučavali, 61% osećalo je vrtoglavicu, 32% doživljavalo je utrnulost u ekstremitetima, 29% doživljavalo je halucinacije ili lucidno sanjanje i 27% je iskusilo kratkotrajno pamćenje.

Otkrili smo da su ovi slučajevi sve samo ne blagi: pored gore navedenog, drugi koji su se dugo borili sa kovidom izveštavaju i o tahikardiji, dijareji, ozbiljnom gubitku težine, opstipaciji creva, encefalitisu, paralizi lica, iscrpljujućem umorom, temperaturama koja traju mesecima, mučnini, ekstremnoj žeđi i desetini drugih simptoma.

Pored gubitka ukusa i mirisa (ili fantomskih ukusa i mirisa), oni koji se dugo bore sa virusom takođe prijavljuju gubitak vida i sluha; 12% iskusilo je konjuktivitis i 26% osetljivost na svetlo. Uobičajena pojava je i osetljivost na buku.

Takođe smo otkrili da je rano testiranje od presudnog značaja. Kada smo upoređivali grupe koje dobile negativan test i one koji su bili pozitivni, primarna razlika nisu bili simptomi, već vreme testiranja (10. dan u proseku za pozitivnu grupu i 16. dan u proseku za negativnu grupu). Verujemo da trenutne prakse testiranja ne obuhvataju veliki broj podgrupa kovid 19 pacijenata i da je potrebno još istražiti ovo; u međuvremenu, kliničke dijagnoze moraju biti dovoljne za dobijanje nege i zdravstvenog osiguranja.

Jedinstvena karakteristika kovid iskustva je ta da, osim ako se ne razbolite zajedno sa partnerom ili cimerom, morate da se s tim nosite sami. Mesecima su vlasti preporučivale izolaciju sve dok nije prošlo najmanje 10 dana simptoma, ili 72 sata od prestanka povišene telesne temperature. Još jedan uslov je da su se drugi simptomi poboljšali. Mesecima je jedini uslov koji sam ispunjavala bio prvi. Niko nije meni, ili drugim ljudima koju dugo imaju kovid, rekao kada da prestanemo sa izolacijom, pa smo ostali izolovani. Kad sam mislila da ću umreti, postavila sam Jutjub strim 24 sata dnevno, tako da je moj partner, koji je živeo odvojeno i nije se razboleo, mogao da me pazi. Nismo se ponovo videli do 59. dana, nakon što sam se gotovo dva meseca borila sa kovidom. Ostali iz moje grupe za podršku prošli su mnogo gore.

Foto:EPA-EFE/Zoltan Balogh

Ljudima je teško da nam poveruju. Sada je fokus uglavnom na respiratornim simptomima i na stopi smrtnosti, pa narativ o dugoj borbi sa kovidom deluje nov i šokantan. Mnogi koji se dugo bore sa kovidom dobiju dijagnozu anksioznosti i odmah ih otpišu. To posebno doživljavaju žene, trans osobe i osobe sa drugačijom bojom kože. Doktori otpuštaju takve pacijente i govore im da se ne vraćaju. Supružnici ne veruju da njihovi partneri mogu tako dugo biti bolesni i prekudaju vezu. Porodica i prijatelji postaju udaljeni i otuđeni.

Pročitajte još:

Četiri stvari bi pomogle osobama koje se dugo bore sa kovidom. Prvo, takvim pacijentima potreban je svakodnevni medicinski tretman, svakodnevne provere i klinike za oporavak nakon kovida čak i ako se oporavljaju od kuće, a posebno ako su izolovani. Drugo, studije o kovid pacijentima treba da obuhvate i one koji se dugo bore sa virusom, a ne samo hospitalizovane pacijente koji imaju znatno drugačiji razvoj bolesti. Treće, onima koju dugo imaju kovid je potrebno produženo bolovanje i spori povratak na posao, posebno zato što je osnovni savet tim pacijentima sporiji oporavak da bi se sprečili pogoršani simptomi. I na kraju, kod dijagnostičkih testova moraju da se brzo promene prioriteti i to ne može biti prepreka za negu, poverenje i prepoznavanje od strane lekara, poslodavaca i osiguravajućih društava; s obzirom na učestalost negativnih testova i stalnu neadekvatnost raspoloživih ispitivanja, klinička dijagnoza mora se tretirati kao podjednako ili više vredna.

Krajem jula, malo pre nego što je prošlo četiri meseca od obolevanja, objavili su prve brojeve u vezi sa pacijentima koji se dugo bore sa kovidom: 35% se ne oporavi u očekivanom periodu od 2-3 sedmice. Kod mladih (18-34) bez prethodno postojećih bolesti, taj broj je 20%. Bila sam jedna od nesrećnih u toj kategoriji, a ti ili neko koga voliš mogao bi takođe da bude u takvoj situaciji“.

***
Bonus video:

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

 

Komentari

Vaš komentar