Kako je kad lekar postane pacijent, šta loše a šta dobro korona nosi sa sobom, kako se menja pogled na život posle ove i dalje misteriozne bolesti, šta više ne možemo kao pre, priča Duško Spasovski, ortopedski hirurg iz Beograda.
„Nemam predstavu kako sam se zarazio, to je za mene bilo iznenađenje jer sam, naravno, sprovodio preventivu: striktno nošenje maske, distanca, brisanje alkoholom… Na poslu su svi pacijenti i osoblje u ambulantama imali masku. Kad sam dobio rezultat testa, sledećih dana sam proverio desetine skorašnjih kontakata u pokušaju da utvrdim od koga sam mogao da se zarazim. I verujte, svi su bili zdravi.“
Doktor se seća i kako su izgledali prvi simptomi bolesti.
„Tog prvog popodneva nastala je nagla malaksalost i osećaj hladnoće uprkos toplom junskom danu. Isprva sam mislio da je sunčanica sa čamca ili loša hrana, ali do sutradan ujutru, kad su uz malaksalost došli i suvi kašalj, temperatura i bolovi u vratu, shvatio sam da je sve je vodilo ka kovidu.“
I odmah nakon spoznanja da je bolest tu, prva misao je bila šta dalje. Ujutru se javio na posao i umesto na dežurstvo otišao je na prvi pregled u kovid-ambulantu Doma zdravlja.
„U kovid-ambulanti sam testiran, pregledan i urađen mi je rendgen pluća. Kako je nalaz bio solidan, poslat sam na kućno lečenje, uz antibiotik i vitamine koji se inače kod kovid infekcije daju.“
Sledeća velika briga je bila kako da se izoluje od porodice.
Pročitajte još:
„U sledećim danima sam polako gubio snagu, malaksalost je bila sve veća, temeperatura tokom prvih osam dana nije spala ispod 38 C i to je jako iscrpljujuće“, seća se doktor Spasovski.
Po pristizanju pozitivnog nalaza nakon tri dana, usledio je pregled infektologa na Infektivnoj klinici, gde je potvrdjen nastavak terapije u kućnoj izolaciji.
Kaže da se povrh svega nije mnogo uplašio jer je smatrao da će, pošto je aktivni sportista, pazi na ishranu i inače unosi vitamine, proći s lakšim oblikom.
„Supruga me je brižno negovala uz sve mere predostrožnosti koje se u stanu mogu sprovesti, izolovali smo decu u drugi deo stana, tako da praktično nisam mrdao iz kreveta. Disanje je bilo pristojno, uz taj suvi kašalj. Karakteristično je što sam trećeg dana izgubio čulo mirisa i dan posle toga delimično i čulo ukusa.“
Pomoglo mu je mnogo, kaže, što je tih dana bio svakodnevno na telefonskoj vezi sa bliskim prijateljima lekarima pulmolozima i kumom koji je kardiolog. Oni su ga savetovali o daljoj kućnoj terapiji, i upozoravali koji dodatni simptomi mogu da predstavljaju značajno pogoršanje, kada treba otići na kontrolni pregled.
„Na taj način, osećao sam se bezbedno i čekao da sve prođe, mada sam ipak strepeo da li će do tog pogoršanja stanja, koje je kod kovida najčešće između sedmog i desetog dana, ipak doći. I zaista, krajem osmog dana se to i desilo. Kasno uveče u nedelju nastaje pogoršanje disanja i kašlja, nagli skok temperature, i sve je bilo jasno. U tom trenutku nam je bilo jedino važno da dočekam jutro“, priča kako je sve vreme video supruzin osmeh podrške, ali da je tek nakon što se sve završilo shvatio koliko je ustvari iza tog osmeha bilo brige i napora.
Noć je, kako kaže, nekako pregurao, a rano ujutru u Infektivnoj klinici lekarima je bilo dovoljno 15 minuta da odluče da je vreme za hospitalizaciju.
„Kad sam video tu gužvu ispred Infektivne klinike, koliko često dolaze kola hitne pomoći i transportne ekipe sa pacijentima koji jedva hodaju, tek tada sam video dimenzije svega toga. Do tada nekako misliš da se kovid dešava negde mimo tebe.“
Doktor je potom primljen u Zemunsku bolnicu i odmah uključena kompletna terapija, uz dodatno udisanje kiseonika kroz nosne cevčice. Tih dana tegobe su bile najteže, ali je i boravak u bolnici, sjajan odnos lekara i sestara, nega i prezicno dozirana terapija ulivali veliko poverenje. Kaže da straha nije bilo, ali u danima najveće malaksalosti, kada je za samo nekoliko metara od kreveta u bolničkoj sobi do toaleta bio potreban čitav minut, razne misli počinju da se roje.
„Ležite u krevetu, gledate u belu tavanicu, slušate konstantno tiho šuštanje kiseonika sve nas trojice u sobi, iz hodnika dopiru poznati zvuci respiratora iz obližnje intenzivne nege… i mislite da li će život ikada biti kao pre, da li ću moći da radim, da li ću i kada opet da zaveslam, makar rekreativno, šta ću moći a šta ne, kakva će pluća biti nakon ove bolesti jer znam da se kod nekih pacijenata pluća se regenerišu potpuno, da ostaju tragovi i da se smanjuje njihova funkcija… Svaki minut izgleda kao večnost“
Tri dana kasnije, svi pacijenti, pa i on, bili su prebačeni na Bežanijsku Kosu, gde je lečen još osam dana. Pod dejstvom terapije, i uz veliku podršku stanje se polako poboljšavalo. Svakodnevne posete poznatih lica- kolega koji rade u toj bolnici bile su mu velika podrška. A takođe i međusobna podrška i vedra komunikacija svih pacijenata u sedmokrevetnoj sobi.
Za sve to vreme iskusio je i dobro i loše.
„Teško mi je palo kad sam video kolika barijera i distanca između pacijenata i zdravstvenih radnika koji ih leče postoji kod ove bolesti. Zbog prirode bolesti svi oko vas nose skafandere, i imate osećaj da ste opasni po okolinu. A ljudima u skafanderima je posao da budu tu, da budu uz vas i da vam pomažu. To je neki osećaj neprijatnosti što imate bolest koja odbija ljude.“
Pročitajte još:
Video je i koliko je veći obim posla lekara, sestara i tehničara koji leče kovid-pacijente, mnogo veći nego u ortopediji iako je poznato koliko i oni imaju posla.
„Na svaka dva sata je merenje temperature i saturacije kiseonika u krvi, danju i noću. Gledam lica ispod vizira i maski, vidim da su iscrpljeni, po šest sati neprekidnog i odgovornog posla. Vidim da i oni jedva dišu, da su skafanderi ulepljeni od znoja, a ne mogu tek tako da se presvuku.“
Kaže da je stalno video osmeh i ljubaznost, ali se povremeo vidi i da su i oni uplašeni, u brigama, da ih tišti neizvesnost, da strahuju da se i oni ne zaraze, što je potpuno normalno.
Primetio je i da su u odnosu početak epidemije sada izoštreni protokoli lečenja, pa se zna kada se lekovi daju, koji se parametri prate i kada je vreme za kakvu dijagnostiku i terapiju.
„Kada to vidite, meni kao lekaru je to ulilo toliko poverenje da će i meni i svim ostalim bolesnicima oko mene u sobi biti dobro, i da je samo bilo pitanje vremena – izdržati tok bolesti do kraja i prevazići brige.“
Kaže i kako nije javljao drugima da je bolestan i da leži u bolnici, jer se bojao iscrpljujućih razgovora u vreme kada je najvažnije da se odmara, ali da se vest polako širila.
„I tek onda vidite, malo-malo javi se neko sa par reči podrške, nudeći pomoć i uz želju da se vidimo kad ozdravim. Neke od njih nisam video otkad smo završili fakultet, a to je bilo devedesetih godina. Na posletku, pred kraj bolničkog lečenja, napisao sam kolegama ukratko kroz šta sam prošao. Ta velika podrška okoline- porodice, rodbine, prijatelja, kolega iz medicine i sa sporta, to nije samo pomoć da se bolest prebrodi. Ona čini i mnogo više: da drugačije gledate na bolest i uopšte na život,“
Pored toga doktor je zahvalan i lekarima i sestrama koji su lečili njega i ostale pacijente, radeći pod velikim naporom i pritiskom. Kako kaže, oni to kriju, ali vidi se da su na 120 odsto svojih mogućnosti.
„Na neki način, korona spaja ljude. Zbiju se redovi kad je teško. Ispostavilo se da je pomenuta podrška mnogo značajnija nego što sam mislio. Sad sa ovim iskustvom kao pacijent, shvatam da ta podrška ne samo da prekrati dane u bolnici, već i donese motivaciju da izdržiš, da ostaneš u glavi normalan“, kaže i dodaje da je medju cimerima iz bolesničke sobe stvoreno pravo prijateljstvo i da su po izlasku iz bolnice nastavili komunikaciju.
I dok sada, u četvrtoj nedelji od početka bolesti, sve bolje diše i čeka kontrolne preglede, zahvalan je što je sve dobro prošlo.
„Zdravlje treba da se čuva kao blago, održava i unapređuje a ne da se arči. Nikome ne bih poželeo da prođe kroz ovo kroz šta sam ja prošao, i svi drugi pacijenti. Vi ne možete znati kod koga će koliko ozbiljno ova bolest da se ispolji. Verujte, ovo iskustvo je neizvesno i neprijatno. Teško. Nažalost, nekima je i poslednje iskustvo u životu. Prema tome, sve što se može učiniti protiv nastavka zaraze je obaveza. Mislim da je takva odgovornost veoma važna.“
Nakon što je izašao iz bolnice, on pored maske, distance i dezinfekcije, ne izlazi iz kuće bez preke potrebe.
„Više nema zvanične potrebe da budem u karantinu, i naravno da želim da izađem medju ljude nakon mesec dana ležanja, ali to odlažem koliko god mogu jer želim da primerom pokažem šta valja činiti. Videvši koliki procenat ljudi rizikuje, ne pada mi na pamet da u tom riziku učestvujem, i pazim da maksimalno smanjim mogućnost da ukućanima i čitavoj mojoj okolini ne prenesem virus. Osim toga, kao lekar ne želim da eventualnom nepromišljenošću dodatno opterećujem već preopterećene lekare i sestre, već da im pomognem koliko god mogu,“
Kaže da ne želi ni da živi u strahu i da bi rado otišao na veslanje u svoj klub na Adi, ali kako će se vratiti socijalnom životu i sesti u čamac tek kada uslovi budu bezbedniji nego što su sada.
„Nakon svega što sam prošao i kroz šta je porodica prošla, ne osećam nikakav strah. Sad mi je cilj da pronađem način života koji je optimalno bezbedan za mene i druge a opet ima kakav-takav kvalitet života, dok ova pošast ne prođe.“
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare