Andrej Košak: Ako je pank mrtav, gde mu je telo

Dugometražni dokumentarni film "Pank pod komunističkim režimom" slovenačkog reditelja Andreja Košaka biće premijerno prikazan u Srbiji 22. maja, u 19.30 sati u Domu omladine Beograda, u okviru programa Specijalnih projekcija na 19. Međunarodnom festivalu dokumentarnog filma Beldoks.

U ovom ostvarenju pratimo razvoj slovenačke pank scene između 1977. i 1984. godine, gde je poseban kuriozitet bila činjenica da su većinu bendova činili srednjoškolci. Ti mladi ljudi nisu pristajali na partijsko jednoumlje i način života koji im je nametan te su predstavljali prvi ozbiljan kontrakulturni pokret u Jugoslaviji.

Reditelj Andrej Košak bio je neposredni protagonista ove scene i kao takav je više nego merodavan da o njoj govori, kako kroz film, tako i u razgovoru koji smo za Nova.rs vodili povodom srpske premijere.

I sami ste bili protagonista vremena koje opisujete u vašem filmu kroz ispovesti pank muzičara. S kojom motivacijom ste krenuli u realizaciju filma - da li je to bila potreba da se osvrnete na period iz vaše lične mladosti, nostalgija, ili pak poruka koju povezujete s današnjim vremenom?

- Često sam govorio producentu da se u Ljubljani ništa ne dešava, i pričao mu epizode iz svoje mladosti. Onda me je on pitao - zašto ne napišeš scenario za dokumentarni film? I ja sam pomislio, zašto da ne. Bio mi je izazov jer nikad nisam radio celovečernji dokumentarni film.

Pošto sam bio akter te pankerske scene, znam i sam kako je sve to izgledalo i znao sam sve bendove. Bio sam na svim značajnim koncertima, znao sam šta smo pričali i na šta smo se ložili - bilo je krajne vreme da se napravi ultimativni dokumentarni film. Mnogo me nervira što o toj sceni rade dokumentarce i pišu knjige oni koji nisu bili deo te scene.

Zatim sam za nekih 14 dana napisao scenario i prijavili smo film na konkurs RTV Slovenija i pobedili. Onda smo pobedili i na piču na festivalu Makedox i dobili bugarske koproducente. Pozvao sam potom mog prijatelja, reditelja Gorana Radovanovića i on se uključio u sve. Bili smo i na Beldoksu, tako da je sve išlo nekim logičnim putem.

Kako ste lično doživljavali taj period početka panka u Sloveniji? Šta je ta muzika za vas lično značila?

- To je zapravo bila moja mladost. Verovatno smo bili prva prava urbana generacija - već kao klinci smo slušali Beatlese, Rolling Stonese, Who, Sweet, Suzi Quatro. Tada smo već mogli normalno da kupujemo sve te ploče. A kad se pojavio pank, udario me je baš u stomak.

Prvo sam čuo za Sex Pistols. Već samo ime je bilo opasno, a onda sam video njihovu fotku - izgledali su sjajno. Kad sam čuo “Pretty Vacant” i video bend na ORF bio sam kupljen. To je bila muzika za koju sam osetio da je moja. Nema više 10-ominutnih solaža, tekstovi pesama su oštri i istiniti, i većina songova je trajala oko dva minuta. Muzika je značila otpor, poziv na pobunu protiv dosade u tadašnjoj SFRJ.

Moj prvi koncert je bio onaj benda The Stranglers u Ljubljani. Tada nisam imao ni 13 godina! Zamislite, bio sam 7. razred osnovne škole, a već sam bio na koncertu. Onda se brzo pročulo za Pankrte i počeo sam redovno da izlazim u grad i da srećem ostale pankere. Muzika nas je povezivala, a bili smo svi vrlo kreativni. Ja sam već 1979. osnovao svoj bend Doza.

Film nosi naziv "Pank pod komunističkim režimom". S jedne strane nam je jasno da je taj režim bio represivan; s druge je bio ipak nešto blaži od onih u drugim istočnoevropskim zemljama, što i pojedini muzičari navode. Kako vidite osobenosti ovog režima baš u Sloveniji, u odnosu na druge jugoslovenske republike? Da li je bio blaži, strožiji, da li je postojala posebna klima koja bi pogodovala ovako snažnom razvoju pank scene?

- Mislim da je bilo bitno što je pank stigao tako rano u Ljubljanu. Mnogo je bilo važno što se pank puštao na Radio Študentu. Počinjali su i koncerti u studentskoj Menzi. Tamo sam video Pankrte, Parafe, Termite; i ako dobro pogledaš publiku videćeš da su u prvim redovima na koncertima bili momci, koji su za nekoliko meseci osnovali bendove kao što su Lublanski psi, Berlinski zid, Buldogi. Odjednom ti imaš klince koji prave koncerte po srednjim školama, osnovnim, domovima kulture.

Drugo, bile su “bitke” u diskotekama da se pušta pank. Prvo pola sata, pa su kasnije bile tematske večeri o panku, dok nije osnovan Disko FV u studentskom bloku koji je bio naš CBGB. To znači da se redovno nastupalo u tom malom disku.

Pank kao forma je bio vrlo jednostavan za svirku. Znaš tri akorda i dovoljno je. Bila je i ta filozofija DIY (Do it yourself - Uradi sam) koja je rušila barijere. Ranije su svi tražili da budeš Hendriks na gitari, a u panku to nije bilo bitno.

Slovenija je bila bliska sa zapadom i kao klinci smo mogli da idemo u Trst i kupimo sve moguće ploče, koje se kod nas nisu mogle kupiti. Možda je i sam sistem u Sloveniji bio blaži i niko nije očekivao da će pank pustiti tako duboke korene. Ja se sećam da su i Beograđani redovno dolazili u Ljubljanu, jer je to za njih bila Meka.

Sedamdesete i osamdesete su vreme kada su uglavnom muškarci dominirali gitarskom muzikom - barem u našoj zemlji. Ipak, tu je i nekoliko pank protagonistkinja - kako se na njih gledalo u to vreme, da li je bilo omalovažavanja ili su bivale prihvaćene kao jednake?

- Mislim da je pank bio prvi koji nije bio seksističan. Žene su bile ravnopravne i nije bilo mačizma. Slično je bilo i sa gejevima. Još 1983. je održan gej festival u Ljubljani, i nama to nije smetalo. Bili smo jako otvoreni prema svemu, nismo ništa osuđivali po defoltu. Pank je bio u samoj biti vrlo slobodarski.

Jasno je da je društvo uticalo na rađanje panka - pored činjenice da je ova muzika dolazila putem ploča iz evropskih zemalja. Koliko su sami slovenački pankeri uticali na tamošnje društvo, posebno osamdesetih kada se scena dodatno razvijala?

- Pank je u Sloveniji napravio više nego u ostalim republikama jer je bio prilično masovan, oštar i nikako se nije mogao ukalupiti. Otvorio je prostor slobode. Smešno je da smo mi, kao najmlađi, bili najglasniji. Zapravo je to bila pobuna dece socijalizma. Osim Pankrta su svi bendovi bili tinejdžerski.

A drugo, nismo kopirali uzore sa Zapada nego smo stvorili svoj univerzum i svoje kanale. Nemaš pare za plakat pa ga uradiš sam sa xeroxom, nemaš novine - pa napraviš fanzin. Na primer, prva pesnička zbirka mog prijatelja Esada Babačiča je bila napravljena na xeroxu. Moj izvod te pesničke zbirke sam dao tada pankeru Malkomu Muharemu, koji je kasnije postao menadžer Plavog orkestra.

U vašem filmu "Stanje šoka" glavni junak se suočava sa promenama koje su se dogodile na prelazu iz osamdesetih u devedesete. Kako su se junaci ovog filma snašli u devedesetim, pa i kasnije? Da li su zadržali svoju oštricu i nastavili da se suprotstavljaju nekim budućim sistemima i političkim prilikama?

- Većina tih pankera su postali prilično normalne osobe. Ja ne znam i nisam primetio da bi neko od pankera postao član novonastalih političkih partija. Kao da smo znali da je politika nešto prljavo i traljavo.

Da li su zadržali oštrinu - neki jesu, ali nismo pravili spomenike našem učestvovanju u tom pokretu. Pank nas je na neki način formirao kao osobe i nismo ni očekivali da ćemo napraviti takve promene u društvu. Kasnije, oko 1985. “Mladina” menja kurs i postaje opoziciona novina, odjedanput se bude pisci. Pre panka ništa nije bilo, svi su lepo sarađivali sa sistemom ili šutjeli. Čast izuzecima kakav je bio Vitomil Zupan, koji je robijao zbog svojih stavova. Danas je situacija čak groznija nego u socijalizmu. Izgleda da niko nije baš srećan u tim malim državicama. A moglo je drugačije.

Da li je pank mrtav i ako nije - šta on predstavlja danas, za vas?

- Ako je pank mrtav, gde je njegovo telo?