Sirijac iz Beograda o strahotama koje je njegova porodica tamo preživela pod Asadovim režimom: "Ljudi su nestajali i više se nikad ne bi čulo za njih"

Ahmad al Šukeir je u Beograd došao davne 1979. kako bi studirao medicinu. Kad je jednom prilikom svratio na sladoled u čuvenom „Pelivanu“, upoznao je ćerku vlasnika, zaljubio se i upisao u istoriju legendarne poslastičarnice. Međutim, baš te 2011. godine, kad je počeo rat u Siriji, Ahmad al Šukeir se spakovao i vratio u Damask.

„Majka je preminula i krenuo je rat, i on je posle nekoliko meseci otišao tamo. Ima mnogo porodice tamo i nije mogao da ih ostavi, želeo je da bude s njima u tim momentima. Na kraju je rešio i da ostane i upisao tamo i magistraturu islamskih nauka“, priča nam Musab al Šukeir, koji s braćom Barom i Suhaibom danas vodi „Pelivan“.

U trenutku kad razgovaramo, njihov otac stigao je iz Sirije zajedno s nedavnim vestima o padu Asada.

“Atmosfera je sjajna, ljudi slave na ulicama, konačno jedan entuzijazam vlada širom zemlje. Nadaju se da će nova vlast promeniti stvari i mnogo su srećni zbog pada Asadovog režima”, priča nam Musab.

“Ljudi su bili očajni, baš nisu verovali da ovo može da se desi, svi su i dalje u šoku. Svi s kojima smo se čuli, i dalje ne veruju da se to desilo. Kad Asad nije svrgnut 2011, kad je počeo rat u Siriji i kad je posle svega toga opstao 13 godina, bili su sigurni da nema šanse ništa da ga skine. Ovo se desilo iznenada, za 12, 13 dana se sve izdešavalo. I dalje su svi u šoku, ali puni nade i kao da se vratio život u grad. I dosta ljudi nas je zvalo koji su otišli na zapad, već rezervišu karte da se vrate, ne zanima ih ništa što su stekli za sve ove godine, ostaviće sve i vraćaju se u Siriju. Mislim da je to najvažnije”.

Vratiće se i Ahmad.

„Sad kad je došao, rekao je da će prvi put otići u Siriju, a da neće imati grč u stomaku kad bude prelazio granicu“, ističe Musab, a onda se osvrće na protekle godine straha.

Kako je bilo živeti pod Asadovim režimom

“Tata je bio u Damasku, gde se nije toliko osećao rat kao u ostatku zemlje. Bilo je u okolini, ali nikad nijedna opoziciona stranka, vojska, nije uspela da se približi Damasku jer je bio dobro čuvan, tako da je on bio na bezbednom sve vreme. Ali ostatak Sirije je uništen”, objašnjava Musab. “Jako ih je pogodila finansijska kriza poslednjih godina, plate su mizerne, a cene visoke. Otac tamo ima svoj lokal i odavde prima penziju. Dosta skromno živi, a izdaje i jedan sprat svoje kuće, pa je uspevao da pomogne i drugim porodicama da prežive. Ali situacija je bila užasna, često nije bilo ni hleba. Porodice su mesecima jele samo krompir, jer ništa drugo nisu mogle da kupe”.

Ipak, gori od nemaštine je konstantan strah u kojem su ljudi tamo živeli.

“Od 2011. je bilo masovnih ubistava. Iz naše porodice je sigurno desetak njih poginulo, i to ni krivi ni dužni. Dvojica braće od tetke su otišli u prodavnicu i zatvoreni su. Sad kad su otvoreni zatvori, tetka se nadala da su i dalje živi i da će biti pušteni, ali kako ih još nema, verovatno su ubijeni. Njenog supruga su ubili, išao je do prodavnice i samo su ga gepekovali. Jedan brat je hteo da pobegne iz ratne zone, njega su uhapsili zbog bežanja. Drugog su ubili na putu. Sve vreme je vladala grozna atmosfera, svi su u stalnom strahu bili”, priča Musab.

“Jedini put kad sam čuo oca da plače”

Dobro pamti i brigu za oca. Jer Sirijci, “i oni koji su ćutali, znalo se sve vreme šta misle”.

“On je dolazio jednom u dve godine ovde. I 2016. je krenuo u Srbiju, pošto je uvek išao preko aerodroma u Bejrutu, čuli smo se kad je krenuo iz Damaska, a onda se više nije javljao ceo dan... Nismo znali šta se dešava. Ni narednih dana niko nije uspeo da dođe do njega, a onda smo saznali da su ga zatvorili. Kaže da ga nisu mnogo mučili u odnosu na druge, valjda zbog godina, a valjda su imali obzira i zbog toga što je on dosta u veri, pobožan je, on tamo predaje i veronauku. Ali tukli su ga. Desetak dana nismo čuli ništa o njemu. Pretresli su mu kuću da vide da li je povezan s nekim, na kraju se ispostavilo da nije. I pustili su ga, hvala bogu. I sećam se, to je bio prvi put da sam ga čuo da plače”, priseća se Musab.

“To je bio za njega veliki stres, ti zatvori su dosta okrutni, probudiš se i ne znaš da li ćeš preživeti taj dan. Dešavalo se da uzmu nekoliko mladih ljudi i samo ih odvedu i nikad se više ne čuje za njih. Dosta grobnica već kreće da se otkriva i ja verujem da su to velike grobnice gde će biti otkriveno ko zna koliko mrtvih jer to traje decenijama. Svako ko je pomislio bilo šta, ali i svi oni koji nisu za njega agresivno, bili bi ili ubijeni ili zatvoreni. U kući ne sme da se priča, svi ćute, jer ti ne znaš da li neko prisluškuje, da li je neko tu, da li je otvoren prozor... Oni su baš živeli u patološkom strahu najgore vrste. Mislim da su učeni da ne smeju ni da pomisle loše o Asadu, a kamoli da to izgovore javno, jer znaju kako bi završili. Oni su na taj način održavali vlast”.

Deo te napete atmosfere je i sam osetio, mada su mu posete Siriji u detinjstvu ostale u lepom sećanju.

“U Damask sam se odmah zaljubio”

“Naš otac je i došao u Beograd zbog torture režima Hafiz el-Asada, a onda 20 godina nije mogao da ode u Siriju. Majka mu je umrla, a on nije mogao da ode na sahranu. Zato što ljudi koji su napuštali Siriju zbog torture, više nisu mogli da se vrate, bio im je zabranjen ulaz. I naravno, većina nije ni htela zbog vojske, jer je tamo vojska višegodišnja i dosta njih se nikad nije ni vratilo”, priča Musab.

Vojska je i glavni razlog što od početka rata ni sam nije išao u Siriju, kaže “odmah bi morao u vojsku”. Njegov brat, koji je napunio 42 godine, mogao je, a Musab planira već sledeće godine. Dobro se seća kad je kao dečak, 2007. i 2008. išao u posetu porodici i ostajao po dva meseca. Kaže da se u Damask odmah zaljubio.

“Prelep je grad. Drevan grad koji odiše nekom prelepom energijom, ali ono što je meni bio utisak je što u 3, 4 noću otvorim prozor kuće i vidim ljude koji šetaju na ulici, kao da je usred dana. Ima jedan deo gde žive hrišćani kojim sam bio oduševljen, prelep je, i prvo ću tamo da odem kad stignem u Damask da vidim da li mi je doživljaj isti. Ono što je meni bilo vrlo interesantno je što tamo nema razlike, nema ko je hrišćanin ko musliman. Mi smo ovde negde i navikli da se delimo. Tamo politički ništa nije smelo, ali što se tiče suživota ljudi svih religija, kurda, nacija različitih – potpuno je jedan narod otvoren za sve. Zvuči kao paradoks, ali za mene je izgledao kao grad slobode”, kaže Musab.

Sad ima nadu da će zaista to i postati, ali…

“Ja iskreno novoj vlasti ne verujem ništa, jer neko ko je bio deo Al Kaide I ko je na taj način rušio režim Asada mislim da nije prijatelj Sirije. S druge strane, I ja imam nadu I voleo bih da se stvarno nešto promeni. Mada Sirija bez podrške velikih sila mislim da je nemoguće da se zaista obnovi“.