"Ujelo me je preko 200 zmija i namerno sam ih pustio da mi ubrizgaju otrov. Svi me pitaju zašto i onda zaneme kad im objasnim"

Tim Frid je direktor herpetologije u kompaniji Centivax, biotehnološkoj firmi sa sedištem u Kaliforniji. Više od 15 godina svog života posvetio je samoeksperimentisanju, postepeno razvijajući otpornost na ujede zmija. Do sada ga je otrovna zmija ujela više od 200 puta.

Posle analiza 2025. godine pokazano je da antitela iz njegove krvi mogu da zaštite miševe od najtežih posledica različitih zmijskih otrova. Ovo istraživanje predstavlja važan korak ka razvoju širokospektralnog protivotrova za zmijske ujede.

U kolumni za "New Scientist" objasnio je zašto se izlaše ujedima zmija i šta je njegov konačan cilj.

Njegov tekst prenosimo u celosti.

Znam kako izgleda kada ste na ivici smrti zbog ujeda zmije. Ne možete da se pomerite. Ne možete da dišete. Dijafragma vam je ukočena. Ali sve čujete. Kada sam bio na intenzivnoj nezi, mogao sam da čujem lekare kako pričaju o meni. „Zašto je to uradio? Da li je pokušao samoubistvo?“ A ja sam mislio: ne, nisam. Samo sam pogrešio.

Počeo sam da ubrizgavam zmijski otrov 2001. godine, sa ciljem da razvijem lek. Ako pogledate brojke, godišnje bude ujedenih oko 5 miliona ljudi. Oko 138.000 umre, a više od 400.000 ostane bez ekstremiteta ili ima ozbiljne komplikacije. To su ogromni brojevi.

Postoje organizacije koje pokušavaju da pomognu, poput globalne inicijative Strike Out Snakebite, koja podiže svest o posledicama ujeda zmija. Postoji i protivotrov, koji je još pre 125 godina razvio Albert Kalmet. Međutim, od tada se nije mnogo promenio i nije savršen. Dobija se tako što se konjima ubrizgava otrov, a zatim se koriste antitela koja oni proizvedu. Kada se to primeni kod ljudi, postoji rizik od anafilaktičkog šoka, jer je reč o stranim proteinima.

Želeo sam da izbacim konje iz te jednačine, ali nisam želeo da umrem. Nisam želeo da izgubim ruku. Nisam želeo ni da izostanem s posla.

Još 1999. godine sam prošao kratak kurs o ekstrakciji otrova iz paukova, škorpija i stonoga, tako da mi nije bilo previše teško da počnem sa zmijama. Počeo sam sa otrovom kobre, ubrizgavajući ga u razblaženju 1 prema 10.000. Te doze se jedva osećaju, poput uboda pčele. Vremenom sam povećavao koncentraciju, sve do smrtonosnih doza, sve do čistog otrova.

Zatim sam bio spreman za ujede živih zmija. Bilo je zastrašujuće jer nisam znao koliko sam zaista otporan. Nisam znao da li ću preživeti. Ne postoji knjiga o tome, niti škola koja može da vas nauči. Morao sam sam sebe da učim i koristim sopstveno telo kao eksperiment.

A početak je bio užasan. Bila je sreda, 12. septembar 2001. godine, u 23.02. To pamtim savršeno: pustio sam da me ujede kobra, a zatim sam posle sat vremena dozvolio još jedan ujed. Prvi sam podneo bez problema. Ali za drugi nisam imao imunitet, jer su sva antitela već bila vezana za otrov iz prvog ujeda. Tačno u ponoć sam kolabirao. Srce mi je stalo. Bio sam u komi četiri dana na intenzivnoj nezi. Morali su da mi daju protivotrov iz lokalnog zoološkog vrta. Imao sam ga kod kuće, ali ekipa hitne pomoći to nije znala.

Kada sam izašao iz bolnice, shvatio sam da imam izbor: da odustanem jer sam pogrešio ili da naučim iz toga i nastavim. Izabrao sam ovo drugo. Do sada sam imao više od 200 ujeda i nikada više nisam koristio protivotrov.

Tada sam sve shvatio ozbiljnije i počeo da kontaktiram naučnike. U medicini postoji duga istorija samoeksperimentisanja. Imam lično potpisano pismo Berija Maršala, koji je eksperimentisao na sebi i dobio Nobelovu nagradu. Razgovarao sam i sa Piterom Doertijem, još jednim nobelovcem za imunitet. Pomislio sam: neverovatno, ovi ljudi me zaista shvataju ozbiljno. Tada sam se potpuno posvetio nauci i proučavanju otrova.

Otrov zmija može biti potpuno različit čak i unutar iste vrste. Savršen primer je smeđa zmija u Australiji. Na severu ima drugačiji otrov nego na jugu. To je veliki problem za protivotrove, jer se prave za određene regione i često ne deluju svuda.

Moj cilj je bio da razvijem širokospektralna antitela u sopstvenoj krvi, koja bi mogla da zaštite od različitih otrova. Zato sam radio sa zmijama iz celog sveta. Postoji oko 650 vrsta otrovnih zmija i znao sam da ne mogu da dođem do svih. Fokusirao sam se na najopasnije: tajpane, kobre, kraite, koralne zmije, zvečarke.

Ujedi tajpana su zapravo relativno „jednostavni“, jer je njihov otrov uglavnom neurotoksin. Ali otrov zmija iz porodice ljutica uništava tkivo i mišiće. To je potpuno drugačije i bol je ogroman.

Tokom 25 godina bio sam predmet istraživanja šest puta. To mi je bilo najvažnije, jer bez toga ne mogu doprineti razvoju novih protivotrova. Najnovije istraživanje je i najznačajnije. Džejkob Glenvil iz kompanije Centivax kontaktirao me je nakon što je video moj video na Jutjubu, u kojem me uzastopno ujedaju crna mamba i tajpan. Poslao sam mu krv, iz koje su izdvojili DNK iz B-ćelija kako bi klonirali moja IgG antitela. Zatim su počela testiranja na miševima.

Rezultati su bili neverovatni. Otkrili smo da moja antitela mogu da neutrališu otrov kraljevske kobre, iako nikada nisam koristio njen otrov u eksperimentima. To nam je dalo nadu da je moguće razviti univerzalni protivotrov.

Rad je prošle godine objavljen u časopisu Cell Press. Trebalo je skoro 25 godina da dođe do toga. Moje ime nije među autorima, jer neki u akademskoj zajednici ne odobravaju samoeksperimentisanje. Odbijani smo u mnogim časopisima dok je moje ime bilo na listi autora. Ali meni to ne smeta. Ne tražim priznanja.

Biće potrebno još mnogo vremena da se od testiranja na miševima dođe do leka za ljude, ali nemam problem da čekam. Čekaću do kraja života. A mogu mirno da spavam znajući da sam učinio sve što sam mogao da napravim razliku.