Naučnici su napravili simulaciju kako će izgledati ako asteroid udari u Zemlju i još veći problem je ono što bi se desilo posle

Asteroid je u Zemlju udario pre mnogo vremena, ali naučnici kažu da to ne znači da smo sasvim bezbedni. Svemir je pun stena, a mnoge od njih se kreću po putanjama koje bi mogle dovesti do nasilnog kontakta sa našom planetom. Jedan od tih asteroida je Benu, koji je nedavno bio cilj misije za prikupljanje uzoraka asteroida.

Prema podacima, za samo 157 godina – tačnije, u septembru 2182. godine – postoji šansa da se sudari sa Zemljom. Ta šansa je mala, tačno 1 u 2.700, ili 0,04 procenata. Ali to nije nula, piše Science Alert.

Da bi se pripremili za najgore, naučnici iz Južne Koreje modelirali su šta bi se desilo ako bi došlo do takvog sudara, posebno s obzirom na to da je poslednji veliki udar asteroida bio pre 66 miliona godina, kada su izumrli dinosaurusi.

Benu, sad ima širinu od 500 metara, znatno je manji od procenjenog asteroida veličine 10 do 15 kilometara koji je izazvao izumiranje dinosaurusa – ali i pored toga, rezultati su alarmantni.

„Naše simulacije, koje u stratosferu ubacuju do 400 miliona tona prašine, pokazuju značajne poremećaje u klimi, hemiji atmosfere i globalnoj fotosintezi“, pišu Lan Dai i Aksel Timerman sa Nacionalnog univerziteta Pusan u Južnoj Koreji.

„Prosečne globalne temperature se smanjuju za 4 stepena Celzijusa, a globalna količina padavina opada za 15 procenata prema našim simulacijama.“

Efekti udara asteroida srednje do velike veličine nisu potpuno poznati; takva katastrofalna događanja verovatno bi imala dugoročne i dalekosežne posledice.

Naučnici su proučavali efekte udara asteroida od pre 66 miliona godina na osnovu geoloških, fosilnih i drvenih zapisa, koji zajedno oslikavaju prilično sumornu sliku. Da bi razumeli efekte budućih udara, Dai i Timerman su koristili superračunar Aleph na univerzitetu u IBS Centru za klimatsku fiziku kako bi simulirali sudar asteroida veličine 500 metara sa Zemljom, uključujući simulacije kopnenih i morskih ekosistema koji su izostavljeni iz prethodnih simulacija.

Nije to udarac taj koji bi uništio Zemlju, problem je ono što bi usledilo posle.

Asteroid i posledice

Takav udar bi oslobodio 100 do 400 miliona metričkih tona prašine u atmosferu planete, otkrili su istraživači, poremećujući hemiju atmosfere, smanjujući svetlost Sunca dovoljno da ometa fotosintezu i udarajući u klimu poput čekića.

Pored opadanja temperature i padavina, njihovi rezultati su pokazali depleciju ozonskog sloja od 32 procenta. Prethodna istraživanja su pokazala da deplecija ozona može uništiti biljni svet na Zemlji.

„Nagla zima nakon udara stvorila bi nepovoljne klimatske uslove za rast biljaka, što bi dovelo do početnog smanjenja fotosinteze za 20 do 30 procenata u kopnenim i morskim ekosistemima“, kaže Dai. „To bi verovatno izazvalo velike poremećaje u globalnoj proizvodnji hrane.“

Ali nije sve tako crno. Dok su kopnene biljke osetljive na takve promene i potrebno im je vreme da se oporave, alge koje žive u vodama nisu samo brže povratile ravnotežu, već su rasle do volumena koje ne dostižu pod trenutnim, normalnim klimatskim uslovima.

Ovo neočekivano ponašanje bilo je povezano sa gvožđem u prašini asteroida i prašinom sa materijala koji je bio izbačen sa Zemlje pri udaru, hranjivim materijama koje su pomogle simuliranim algama da napreduju.

Ovo je posebno važilo za morske diatomeje, na kojima se hrane zooplanktoni – što sugeriše mogući put za ublažavanje nesigurnosti u snabdevanju hranom, kažu istraživači. Nemoguće je precizno utvrditi koliko često je naša planeta bila pogođena velikim asteroidima u svojoj istoriji.

Krateri su izbrisani i prekriveni erozijskim procesima. Neke velike stene eksplodiraju u vazduhu, ostavljajući samo ostatke koji su teško prepoznatljivi u geološkom zapisu ako ih ne tražite.

Međutim, procene sugerišu da to nije neuobičajeno. Što znači da bi čovečanstvo verovatno preživelo susret sa Benuom, ali sa drastično promenjenim načinima života, bar na neko vreme.

„U proseku, asteroidi srednje veličine sudaraju se sa Zemljom otprilike svakih 100 do 200 hiljada godina“, kaže Timerman. „To znači da su naši rani ljudski preci možda već doživeli neka od tih planetarnih pomeranja, sa potencijalnim uticajem na ljudsku evoluciju, pa čak i na naš genetski sastav.“