Peške oblazi svet već 27 godina: Prošao je užasne stvari i otkrio je kako zaista čovek može da bude srećan

Bušbijevo putovanje, poznato kao Ekspedicija Golijat, započelo je 1998. godine u Punta Arenasu u Čileu, gradu blizu južnog vrha Južne Amerike. Put ga je vodio preko više kontinenata, uključujući Ameriku, Aziju i Evropu, a krajnji cilj je povratak u Ujedinjeno Kraljevstvo.

Cilj je bio jednostavan. Vratiti se kući bez ikakve pomoći prevoza, rekao je Bušbi za CNBC Make It.

Tokom celog putovanja držao se dva pravila. Mogao je samo da hoda ili pliva, bez ikakvog oblika prevoza, i nije smeo da se vrati kući u Hal dok ne stigne isključivo peške.

Ta pravila su u početku delovala jednostavno, ali kada se sudare sa stvarnim svetom, stvari postaju izuzetno komplikovane, naročito zbog viza, problematičnih vlasti i kontroverznih granica koje sam morao da prelazim, objasnio je.

Nakon što je svakodnevno prelazio oko 30 kilometara, uz brojne neočekivane prepreke, Bušbi je stigao u Evropu i očekuje da će završiti putovanje i vratiti se kući u Englesku naredne godine.

Život lutalice

Bušbi je oduvek bio avanturista. Kaže da je kao dete sa bratom provodio dane istražujući, a uvek se vraćao kući na večeru.

Odrastao je u vojnoj porodici i bio inspirisan ocem koji je služio u britanskoj vojsci. I sam se pridružio vojsci sa 16 godina i proveo oko 12 godina u padobranskom puku pre nego što je krenuo na svoju ekspediciju.

U jednom trenutku sam počeo da crtam linije po mapama i sanjarim o ogromnim razdaljinama i dalekim horizontima, i jedno je vodilo drugom, kaže Karl Bušbi, svetski istraživač.

U određenom trenutku tokom službe u britanskoj vojsci, Bušbi se zasitio rutine.

Proveo sam 12 godina čekajući da odemo negde gde zapravo nikada nismo otišli, osim Severne Irske. Živeli smo u jednom od najmirnijih perioda u istoriji, rekao je.

Postali smo dosadni i nemirni, puni maštanja. Počeo sam da crtam linije na mapama i da sanjarim o velikim udaljenostima i dalekim horizontima, i tako je sve počelo.

Jednog dana povukao je liniju od Ujedinjenog Kraljevstva preko Evrope i Azije, kroz Sibir, preko Beringovog moreuza, u Severnu Ameriku i sve do južnog dela Južne Amerike.

Kada sam to video na mapi, više nije bilo povratka. Digne ti se kosa na potiljku, rekao je.

Tako je 1998. godine napustio britansku vojsku i započeo dug put. Vojnim avionom stigao je sa Ostrva do Foklandskih ostrva, a zatim civilnim letom do Punta Arenasa u Čileu, odakle je krenula ekspedicija.

Prvi dan kada zakoračiš na put je nezaboravan. Nalaziš se na putu dugom oko 58.000 kilometara, a nemaš pojma šta te čeka. U tom trenutku si dalje nego ljudska misija ka Jupiteru, rekao je Bušbi.

Tog prvog dana si već veoma daleko od kuće. Spalio si sve mostove. Svima si rekao da bi radije umro nego se vratio, objasnio je.

Imaš oko 500 dolara u džepu, nemaš podršku, nemaš pojma kako će sve ispasti, samo apsolutnu veru da ćeš nekako uspeti. A pred tobom je put dug oko 58.000 kilometara, bez jasne predstave šta dolazi. Zaista, dalje si nego misija čoveka ka Jupiteru.

Lekcija o sreći

Bušbijevo putovanje tokom poslednjih 27 godina dovelo ga je u brojne opasne situacije.

Prešao je zloglasni Darijenski prekid, bio zadržan od strane ruskih vlasti, zatvaran u Panami, skoro se smrznuo na Aljasci i preplivao Kaspijsko jezero tokom perioda od 31 dana.

Pored svega toga, dešavalo se da danima nema hranu nakon dugih pešačenja, oslanjao se na nepoznate ljude za medicinsku pomoć i mnoge noći završavao sam u šatoru pored puta.

Psihologija gladi je veoma zanimljiva. To nije nešto na šta smo navikli. Kada nemaš pojma odakle će doći sledeći obrok, postaješ opsednut potragom za hranom, kaže Bušbi.

Hranu vidiš svuda. Svaka senka, svaki kamen, deluje kao nešto što možeš da pojedeš. Većinu vremena juriš halucinacije.

Uprkos svim izazovima koje je savladao, jedna od najvećih lekcija koje je naučio nema mnogo veze sa fizičkim bolom ili izdržljivošću. Reč je o sreći i činjenici da ona u suštini dolazi iz odnosa sa drugim ljudima.

Ako me pitate šta je bilo najteže u poslednjih 27 godina, to je gubitak žena u koje sam se zaljubljivao. To je daleko najteža stvar. Fizički bol je lak, patnja je nešto drugo, rekao je Bušbi.

Dodao je i da su najsrećniji trenuci bili upravo oni koje je provodio u tim vezama, kada si sa nekim.

Takođe je naučio da su ljudi, bez obzira na kulturu i deo sveta, u suštini veoma dobri. Tokom putovanja mnogo puta su ga primali, hranili i brinuli o njemu potpuni stranci, ne tražeći ništa zauzvrat.

Često ne govorite isti jezik, sve se svodi na osmehe i klimanje glavom, a onda te pošalju dalje. To je priča za pričom, u svakoj kulturi i u svakoj zemlji, kaže.

Ovaj svet je prijateljsko i lepo mesto - iako se to nekima možda deluje drugačije.