Novak Đoković otkrio koja je njegova najveća trauma u životu koja je ostavila trajne posledice

Novak Đoković je zatim dodao da postoji i druga, „manje dobra“ strana. Otvoreno je govorio o unutrašnjem osećaju da nikada nije dovoljno dobar. „To ide još od samog početka mog života i mog odnosa posebno sa ocem, tog osećaja da nisam uradio dovoljno, da nisam dovoljno dobar. To me i danas emotivno dotiče jer je još uvek duboko u meni i to je borba kroz koju često prolazim.“

Otisak u telu

Stručnjaci ovo objašnjavaju kao fiziološki trag koji ostaje u nervnom sistemu - traumu. Kod Đokovića je on oblikovan tako da uvek očekuje pretnju i opasnost. To ga je podsticalo da postane ono što mnogi smatraju najvećim teniserom svih vremena, ali mu i otežava da se istinski zadovolji onim što je već postigao. Taj osećaj ga stalno tera da ide dalje, umesto da mirno prihvati da je već dovoljno ostvario.

Kasnije tokom razgovora Novak je priznao: „Ne vidim sebe kao potpuno zadovoljnog jer imam taj deo u sebi koji stalno misli da mogu još. A s druge strane, naravno da sam srećan, ponosan i jedva čekam dan kada ću moći da se osvrnem na sve što sam uradio. Ali dok traje moja karijera, nemam vremena za to.“

Đoković je objasnio da zbog stalnih treninga, priprema i turnira nema prostora da zastane i osvrne se. On sebe ne doživljava samo kao Novaka, čoveka, već i kao dečaka koji je morao da pobedi kako bi zaštitio svoje roditelje i braću. Za njega tenis nikada nije bio samo sport, niti je pobeda bila samo ambicija, već pitanje opstanka. „Morao sam da uspem, to je bila stvar postojanja, preživljavanja moje porodice. Mislim da je sve počelo tu, a kasnije se razvilo u nešto drugo“, rekao je.

Kada neuspeh nije opcija

Na to se nadovezao i Džej Šeti, primećujući da gotovo svi uspešni ljudi svoju unutrašnju nesigurnost pretvaraju u pokretačku snagu. „Kako živiš sa tim, a da ti ne postane glavni vodič?“ pitao je.

Novak se prisetio detinjstva: „Jedan od najvažnijih trenutaka mog odrastanja bio je kada je otac doneo 10 nemačkih maraka i rekao: ‘Ovo je sve što imamo za nas petoro.’ Tada sam shvatio, sada ja moram da preuzmem odgovornost, iako sam imao samo 12 godina. Neuspeh jednostavno nije bio opcija.“

Ispričao je kako je otac uzimao zajmove pod nepovoljnim uslovima da bi mu omogućio odlazak na turnire, nadajući se sponzorstvu. „Za mene je moj otac heroj zbog toga, ali sam osećao i pritisak. Ako nisam igrao dobro, bilo je teško jer se osećalo kao da moram da pobedim po svaku cenu. On mi to nije govorio direktno, ali tako je izgledalo, i tako sam se osećao godinama.“

Govor tela i poruke bez reči

Đokovićev opis potvrđuje ono što stručnjaci često naglašavaju: nije samo važno šta govorimo, već i kako govorimo, tonom, izrazom lica i stavom tela. Te neverbalne poruke, svesno ili nesvesno, oblikuju osećanja i ponašanje dece. Tako je i Novak odrastao uz očevu borbu, strah i neizvesnost, koji su mu preneli poruku da je pobeda jednaka opstanku, navodi "Psychology Today"

Taj unutrašnji pečat nosi i danas telo spremno na borbu za preživljavanje, stalno gonjeno osećajem da nije dovoljno. To jeste ono što ga je učinilo šampionom, ali u isto vreme i teret sa kojim mora da živi.