Vukovar, fotografije zla, patnje i mržnje

Kultura 22. nov. 202108:25
Podeli:
Foto:Miloš Cvetković

Miloš Cvetković, fotograf, promatrao je rat izbliza, kroz objektiv i te fotografije sabrao u knjigu koja je svedočanstvo jednog suludog vremena.

„Jedna jedina fotografija u ovoj knjizi nije direktno vezana za Vukovar, ali smatram da je upravo s njom važno otvoriti ovu priču. Fotografija susreta šest predsednika na Brdu kod Kranja 1991. godine. Raspored velikih lidera, koji još nisu na vrhuncu, dok se druže na pauzi, jako lepo pokazuje ko je sa kim i šta nam se sprema. Ključnu ulogu odigraće lideri dva najveća naroda, srpskog i hrvatskog. Pratio sam njihove susrete u Splitu, Ohridu, Sarajevu, Beogradu i znao sam da se sprema zlo. Da će biti baš ovakvo, to nisam znao“, kaže Miloš Cvetković, fotograf i autor knjige „Sloboda do temelja“ u izdanju beogradske kancelarije njemačke nevladine organizacije forumZFD.

PROČITAJTE JOŠ

Ovo je ispovest čoveka koji je kroz objektiv gledao neverovatne scene u kojima se prepliću život i smrt.

zložba fotografija i promocija knjige Sloboda to temelja, autora fotografa Miloša Cvetkovića. Galerija Endžio hab, Miloš Cvetković Cvele, fotograf
Miloš Cvetković, autor izložbe Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

„Smatram da u svakom čoveku živi istovremeno i zlo i mržnja i dobrota i ljubav. Zahvaljujući vodećim srpskim i hrvatskim političarima potpomognuti ekstremnim nacionalistima, video sam da je među ljudima nažalost prevladalo zlo i mržnja. U mom je radu fokus na čoveku, kao takvom i svemu šta mu se događa, nije bitno ko je taj čovek. U ratu se čoveku događaju bol, tuga, patnja, strah. Smatrao sam svojim profesionalnim izazovom da moje fotografije to pokažu. Jer posao fotoreportera je da prati događaje, a upravo je rat jedan od najintenzivnijih događaja među ljudima. Vukovar je za mene bio veliki profesionalni izazov, ali danas kad razmišljam, sve bih ponovio! Žao mi je samo šta kao „domaći“ fotoreporter, za razliku od stranaca, nisam bio u mogućnosti da pratim i snimim događaje s obe strane. Svaki dan na ratnom zadatku za fotoreportera je isti. Ujutru doručak, onda iz hotela u auto i pravac Istočna Slavonija. Vojna kontrola na mostu preko Dunava kod Bogojeva, zatim Erdut, Borovo selo, Trpinjska cesta. I tako danima, stalno isto, povratak u bazu, razvijanje filmova i slika, slanje redakciji…
Smestio sam se u Odžacima. Hotel Sloboda, kakve li simbolike. U prizemlju kafana, na spratu desetak soba i zajedničko kupatilo. Preko puta Radio Odžaci, gde sam postavio laboratoriju i šta je najvažnije, dobra telefonska linija za slanje fotografija. Pošto sam kao fotoreporter radio za tada opozicionu Borbu, bio sam domaći izdajnik, a sem toga i strani plaćenik jer mi je Rojters plasirao fotografije u svetske medije.

Foto:Miloš Cvetković

Ugodan položaj za rad na ratištu uz patriote s oružjem. Ko nikad nije proba neće znati o čemu pričam. U Odžacima sam, u to vreme otkrio jednu kafanu, u kojoj sam nalazio mir uz vinjačiće, od dana provedenih na frontu, od viđenih i snimljenih slika. Ali te se slike ne brišu lako iz glave uz nikakav alkohol. Jedne večeri u kafani nestvarna scena. U trenutku sam samo pomislio – možda je od vinjaka. Ali nije, bilo je stvarno. Ukrajinka, striptizeta, počinje ples. U kafani glavni gosti vojnici i policajci, opšte oduševljenje. Slikao sam i slikao i tako je nastala jedna od mojih najboljih fotografija ikad. I danas, kad je gledam, izgleda mi nestvarno, kao da je neko u kafanu uneo lutku. Iz Odžaka sam odlazio kući u Užice tek da operem veš, platim račune. Jednu noć, ponoć samo što je prošla, zvono na vratima. Otvaram, pozivar donosi poziv za mobilizaciju. Znamo se i on zna da sam na ratištu i da radim kao fotoreporter. Izvini, moram – kaže. Ujutru, sa pozivom, pravo u Dom JNA. Majke, sestre, žene, unezverene, uplakane, zabrinute za svoje najbliže. Dolazi red na mene. Svi znaju šta radim. Cvele, izvini, greška – kažu, pozivamo sve redom. A ja se mislim – one koje uhvatite. Pratim šta se događa, dan za danom. Sve je izvesnije bilo da će za Hrvate, za razliku od Rusa, njihov Staljingrad – Vukovar, pasti. Nepuna tri meseca trajale su žestoke borbe i konačno, kad smo ga „oslobodili“, „oslobodili“ smo ga do temelja. „Oslobodioci“ ulaze, i ja sa njima.

Foto:Miloš Cvetković

U krugu fabrike „Borovo“, vojna policija zarobila više od stotinu branitelja i civila. Primećujem manju grupu mladića u skoro novim maskirnim uniformama. Likom mi se ne uklapaju među ostale. Slikam ih, a oni se bune, pitaju zašto slikam? Vojni policajac ih smiruje. Pitam ih odakle su? Oni odgovaraju – iz Zagreba. Ja – pa otkud vi ovde? Oni – pokupili su nas jednu noć, imaš li cigaru? Dajem im kutiju, jer u kolima je uvek moralo biti nekoliko boksova cigareta, uz alkohol, najvažnija stvar na frontu. Iz nekog razloga fotografiju tih mladića nikad nisam objavio. Kada su Srbi ušli u Vukovar, većina Hrvata je želela da se preda regularnoj vojsci, jer su pretpostavljali šta ih čeka ako budu zarobljeni od strane paravojnih jedinica. Zato kao čovek ne mogu da shvatim i razumem kako je moglo da dođe do streljanja preko 200 zarobljenika koji su se predali i za koje su uredno i ažurno napravili spiskove sa svim podacima. Spakovati ljude koji su se predali i razoružali u autobuse i poslati ih u zatvore u Srbiju, u Zagreb ili do farme tu u blizini?

Dvorište vukovarske bolnice bilo je puno kreveta sa mrtvima, tela prekrivena čaršafima. Na palčevima nogu okačene ceduljice sa podacima. Prekoputa u dvorištu desetine leševa. Preko njih popadalo jesenje lišće. Scena potpuno nadrealna. Kao na filmu. Bezbroj poginulih, osakaćenih… Hodam vukovarskim ulicama. Skupljaju leševe i odvoze. Nailazim na „oslobodioca“ koji sedi na sanducima od municije, kao Rodenov Mislilac i kao da se pita šta sam to oslobodio i od koga?! Umoran, neobrijan, tužan, star, praznih očiju.

Foto:Miloš Cvetković

U Veleprometu po drugi put srećem dobrovoljca koga sam prvi put upoznao kao Vojvodinog pratioca, kad je s Vojvodom obilazio „oslobodioce“ na frontu. Pitam ga zašto izgleda tako izbezumljeno? „Noćima isleđujem ustaše,“ kaže mi. Kasnije sam čuo da su mnogi nakon takvih isleđivanja završili u kukuruzima.

Pravoslavna crkva srušena, unutra sveštenik ljubi ostatke ikona. Znao sam da je Lavoslav Ružička, dobitnik Nobelove nagrade za hemiju, rođen u Vukovaru. Pronašao sam njegovu rodnu kuću i slikao, a na memorijalnoj ploči piše samo:“ Ovde je rođen…“ Mi ga oslobađali, oni ga branili. I dan danas sedim, gledam fotografije i pitam se: Od koga?“

BONUS VIDEO: Svetska izložba u Dubaiju, roboti, usluga, animacija, turisti, posetioci

Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama InstagramFejsbuk Tviter.

Komentari

Vaš komentar