Izvođačka umetnost je pod velikim znakom pitanja. Mi, kao izvođači, sada tu umetnost pamtimo, jer je praktično nema. Pamtimo da smo nekada svirali pred publikom, ne samo muzičari, već i glumci, operski pevači, baletski igrači… Nad glavama svih nas je jedan veliki znak pitanja: šta i kako dalje? Zato samo mogu da čestitam svim hrabrim organizatorima koji se bore sa svim mogućim restrikcijama da naprave nešto i pokušaju da bar na kratko stvore privid neke normalnosti, kaže za Nova.rs proslavljeni gitarista i kantautor Vlatko Stefanovski uoči sutrašnjeg nastupa na Beogradskom džez festivalu.
Vlatko Stefanovski je još sa sastavom „Leb i sol“, sa kojim je snimio 14 albuma, punio dvorane širom bivše Jugoslavije i nastupao u svetu, stekao kultni status zahvaljujući svom sviračkom umeću. Nakon raspada benda početkom devedesetih, gitarista i kantautor otisnuo se u solo vode, a u svom izrazu koristio je različite motive, počev od roka i džeza, preko klasike, do makedonske narodne tradicionalne muzike. Snimio je dvadesetak solo albuma, a stvarao je i primenjenu muziku za filmove, pozorište i balet.
Među umetnicima sa kojima je radio su, između ostalih, Miroslav Tadić, Bojan Zulfikarpašić, Teodosi Spasov, Manu Kače, Toni Levin, Tomi Emanuel, Stokelo Rozenberg, Džiboni, Jan Akerman, Stefan Milenković, Vasko Atanasovski i Kudsi Erguner, a nastupao je i sa brojnim simfonijskim orkestrima i filharmonijama (London, Lajpcig, Monte Karlo, Beč, Sofija, Ljubljana, Skoplje), kao i sa džez orkestrima iz Ljubljane, Zagreba i Beograda.
Iako je, bar do pandemije, bio redovan gost Beograda, sutrašnji nastup na Beogradskom džez festivalu u Kombank dvorani sa početkom od 15 sati, biće prvi koncert Vlatka Stefanovskog na ovoj manifestaciji još od davne 1989. godine, kada je svirao sa grupom „Leb i sol“.
Iako je spisak muzičara sa kojima ste sarađivali nepregledan, na Beogradskom džez festivalu prvi put ćete se koncertno predstaviti u tandemu sa Matijom Dedićem. Kako je došlo do ovog spoja i šta duo Vlatko i Matija „nudi“ publici?
– Jedan vrlo zanimljiv spoj, pogotovo što će to biti premijera i za mene i za Matiju, ali i za publiku koja to bude slušala i gledala. Mi smo podelili scenu jednom ili dva puta kao gosti Džiboniju ili Zdravku Čoliću, ali nikada nismo imali zajednički koncert. Veoma poštujem Matiju, dopada mi se njegov rad, njegova suptilnost u pijanističkom izrazu. Stvarno mislim da će koncert biti nešto veoma zanimljivo. Materijal smo birali uzimajući sve ono što nas povezuje – i Arsenovu i makedonsku muziku, moje kompozicije, neke Džibonijeve stvari… Ono što nas povezuje pokušaćemo da razmenimo na sceni. I da doživimo, kako on i ja na bini, tako i publika nešto izvanredno.
Prošlog meseca izašao je vaš novi album „Taftalidze Shuffle“. U kom svetlu se ovoga puta predstavljate vašim poštovaocima?
– Taj album je omaž mojoj mladosti. U tom naselju Taftalidže odrastao sam i živim više od 50 godina. I rešio sam da svom naselju posvetim jednu ploču. Najpre je sve krenulo samo od jedne pesme, pa se pretvorilo u album. Po onoj devizi „think global, act local“ okrenuo sam se oko sebe, malo vratio u prošlost i prisetio dana svoga odrastanja, zaljubljivanja, igranki na kojima sam najpre bio publika, a potom i izvođač, gimnazijskih dana… Vratio sam se svom naselju i izvukao motive za pisanje pesama i koncipiranje albuma za koji bi nakon dužeg vremena mogao reći da je pravi koncertni album, u maniru albuma iz sedamdesetih godina.
Za prethodni album „Mother Tongue“ 2017. prvi put u karijeri potpuno ste se osamili i publici obratili u najintimnijem izdanju – jedan čovek, jedna gitara, jedan mikrofon. Koliko vam je ta samoća, kao muzičaru, prijala?
– Da, tada sam, praktično, meditirao sam sa gitarom. Sam ispred mikrofona. To mi je u tom trenutku bilo potrebno. Posle tog albuma ponovo sam se okrenuo autorskom radu, pisanju pesama i stihova. Otišao sam u potpuno suprotnu priču. Na novom albumu bazu predstavlja moj novi trio. Moj sin Jan Stefanovski je u međuvremenu izrastao u izvrsnog bubnjara. Odsvirao je ceo novi album, a basista Ivan Kukić je fascinantan mladi muzičar iz Strumice. Studirao je u Beogradu i mislim da je jedan od najboljih basista u regionu. Oslonio sam se na mladu ritam sekciju, punu entuzijazma i osmeha na licu, što je veoma značajno. Zato album ima jedan svetao, radostan ton. I puno prijatelja i saradnika gostovali su na albumu: Andrijana Janevska, Tihomir Pop Asanović, Matija Dedić, Vasil Hadžimanov, Kiril Džajkovski… Čak i Nikola Ristanovski, poznati makedonski glumac koji često gostuje u Beogradu, govori jedan rečitativ na albumu… Simbolično sam okupio čitav region.
Prethodnim albumom želeli ste da se oduprete modernom načinu života, koji ne dozvoljava čoveku da se posveti introspekciji… Da li mislite da je pandemija ljude, ipak, naterala da se posvete sebi i pokušaju da pronađu odgovore na suštinska životna pitanja?
– Za druge ne znam, ali da vam kažem – ja se tim pitanjem bavim od kad znam za sebe. Ali, na to suštinsko životno pitanje nikada nisam odgovorio. Svakodnevno ga sebi postavljam i nije mi bila potrebna pandemija da bih se okrenuo samome sebi. Pandemija nas je zatvorila u kuće i malo nas je naterala da budemo asocijalni, a ne mislim da je to zdravo za mentalno i psihičko stanje čoveka i čitavog društva. Postaćemo asocijalni, počećemo da se bojimo jedni drugih kad se sve ovo završi. Bićemo skeptični jedni prema drugima. Ne znam kada će se te velike, masovne zabave, te kolektivne radosti vratiti… Kada će koncerti i veliki festivali početi ponovo da se dešavaju… Možda će čovečanstvo da ode u nekom pravcu koji je potpuno nepredvidiv.
Koliko je Vama kao muzičaru, koji je ceo život proveo na sceni, teško pala nemogućnost izlaska pred publiku zbog koronavirusa?
– Znate šta, ja sam već čovek u nekim finim godinama. Ako je neko putovao i svirao, to sam ja. Ako je neko vozio kombi, automobile, to sam ja. Da vam samo kažem koliku sam kilometražu godišnje prelazio, ne biste verovali! Kao da sam taksista ili vozač autobusa! Verujte, ja sam se navozao i nasvirao. I stalno nosao instrumente sa sobom – iz hotela na tonsku probu, sa tonske na koncert, sa koncerta na večeru, sa večere u hotel, iz hotela u auto… Čovek sam sa prilično velikim repom iza sebe i dosta toga sam u životu uspeo da uradim. Ne mogu da kažem da mi je godila nametnuta pauza, ali ponekad treba spustiti loptu i odmoriti, predahnuti. I onda videti gde ste i šta ste.
Iza vas je primenjena muzika za brojna ostvarenja. Autor ste muzike za poslednji film Gorana Paskaljevića „Uprkos magli“, kao i za ostvarenje „Kad svane dan“ u kojem je glavnu ulogu tumačio Mustafa Nadarević. Kako ste doživeli sve te crne vesti sa kojima se kultura ovog podneblja suočila prethodnih meseci?
– Mnogo mi je žao što nas je veliki majstor filma Goran Paskaljević napustio. A potom i Mustafa Nadarević, veliki majstor glume. Odlaze ljudi… Radio sam sa velikim poštovanjem muziku za Paskaljevićev film „Uprkos magli“ i baš smo fino sarađivali i družili se. Ispostavilo se da je to bio njegov poslednji italijanski film… Ali, rad na oba filma mi je pričinjavao veliko zadovoljstvo.
Jednom ste izjavili da, iako vas svi prepoznaju kao vrhunskog gitaristu i kantautora, nekako ste u senci zato što ste sa ovog podneblja – Balkana. Kako to da se niste zaputili negde gde su, da vas citiram, svetla malo jača?
– Ne patim ja za tim svetlima, da budem iskren. Dobro je ako me pozovu i odem ispod tih svetala da se pokažem, odsviram svoje… Ali ne patim za nekom svetskom slavom. To možda zvuči demagoški, ali istina je. Ako dođe ta slava, čak ne ni slava, nego priznanje, evo simbolično govoreći Oskar ili Gremi, ja ću da se doteram i da idem da ga primim. Ali, ne znači da ću patiti ako ga ne dobijem. Veliki uspeh je dobrodošao, ali ako ga nema, nikom ništa. Iskreno vam kažem, voleo bih da imam još snage, da i dalje sviram, putujem i snimim još koji album… Verujte, nikada me nije interesovao taj neki globalni uspeh. To je veliki tovar za jednog krhkog čoveka. Histerična potreba za slavom tera ljude da idu po tim rijaliti šou programima, primorava ih na neke poteze koji nemaju veze sa umetnošću.
Kao neko ko je sarađivao sa brojnim internacionalnim izvođačima i orkestrima govorili ste da u svetu postoji veliki interes za balkansku muziku, ali da to ne može da se poredi sa uticajem koji imaju brazilska, afrička ili kubanska muzika…
– Balkanska muzika je dosta popularna u svetu. Moj kolega Goran Bregović je na velika vrata uveo tu muziku na svetsku scenu. Nije da smo nepoznati i ima toliko tih džipsi bendova koji sa uspehom sviraju po svetu. Evo, makedonski sastav „Džambo Akušev“ je putovao po celom svetu, imao veoma uspešne albume, koncerte. Nismo nepoznati kao muzika, ali mi nemamo tako organizovan biznis, nemamo scenu i industriju koja je prodaje i izvozi. Mi smo prilično neorganizovani na tom polju i zato je sve to tako „incidentno“ ili traljavo.
Postoji li šansa da „Kraljevi žica“- Stefanovski, Emanuel i Rozenberg ponovo stanu na scenu?
– Sada su svi projekti pod znakom pitanja. Pa, više ne možete u samoposlugu da odete, a kamoli da radite sa inostranim umetnicima. Imam toliko prijatelja sa svih strana, koji mi se stalno žale kako su zakovani i okovani u svojim kućama. Retko ko može otići bilo gde, da i ne govorimo o koncertima i turnejama. To su sad, u ovo vreme, vrlo ambiciozni planovi i projekti. Projekat „Kings of Strings“ nije okončan, mi komuniciramo i danas, čestitamo jedni drugima rođendane, Nove godine… Ali, organizovati bilo šta sa Tonijem Emanuelom i Stokelom Rozenbergom, a kamoli turneju je misaona imenica.
Onda je i pitanje o bilo kakvim planovima sumanuto?
– Znate šta, ima jedna fina krilatica koja glasi – ako želite da nasmejete Boga, ispričajte mu vaše planove. U ovoj situaciji i teškim vremenima najvažnije je ostati živ i zdrav. Jedva čekam da dođe vreme da mogu uživo da pomovišem svoj novi album, a i da prosviram neke stare stvari…
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare