Kako sam organizovao prve javne kladionice u Srbiji

Amerikanci su već bili domaćini 1994. godine, pa će se tako pridružiti Italiji, Francuskoj, Brazilu i Nemačkoj koji su po dva puta bili organizatori svetskih šampionata, ali će Meksiko izbiti na čelo liste, jer će im posle Mundijala 1970. i 1986. godine ovo biti treće domaćinstvo. O tome kako su dobili prethodno, pošto je Kolumbija morala da odustane zbog narkodilerskog rata u svojim gradovima, te kako se nadmudrili američku delegaciju, pojačanu najboljim fudbalerom sveta Peleom i lično Henri Kisindžerom, ima sjajan film na „Netflixu“.

Napisah juče da u ovoj našoj zabiti najnovije izdanje World cupa ne izaziva pažnju koju zaslužuje kao planetarni događaj, a neko je to prokomentarisao kako se „uzbuđenje oseća gotovo na svakom ćošku, ali po kladionicama kojih imamo više nego škola“.

Inače, prva zvanična kladionica u Srbiji otvorena je 26. februara 1993. godine u Beogradu, na stadionu na Karaburmi, pod firmom “Atlantik”, prve kompanije na prostoru jugoistočne Evrope koja se bavila sportskim klađenjem! Dve godine kasnije otvaraju se još dve kladionice, a tek od 2000. godine počinje ekspanzija kladionica do toga da ih zaista imamo na svakom čošku. 

* * *

Ja sam te 1986. godine radio u redakciji revije „Duga“, gde sam napravio popriličnu zbrku kad sam uoči Svetskog fudbalskog šampionata organizovao prvu javnu kladionicu u Srbiji, pa i u čitavoj Jugoslaviji. Učinio sam nešto poput Harija Ogdena, Engleza koji je sada već davne 1795. prvi počeo da određuje kvote na konje, posle čega se ovaj vid kockanja više nikad nije bio isti, jer se proširio i na ostale sportske događaje, a kasnije i na sve i svašta, uključujući „Evrosong“ ili političke izbore.

Napravili smo nagradnu igru, objavili kvote za svetskog šampiona i onda se pojavio neki čovek koji je uplatio pozamašnu svotu na Španiju, za koju smo mi odredili kvotu 1:40. Kad je Španija u osmini finala deklasirala Dansku sa 5:1 tadašnji šef računovodstva BIGZ-a je izračunao da će isplata dobitniku, ako Emilio Butragenjo i drugovi budu svetski prvaci, biti veća od dvomesečnog fonda plata svih nas u ovoj izdavačkoj kući.

Špance su u četvrtfinalu izbacili Belgijanci, koji su u Beogradu imali nekoliko stotina ostrašćenih navijača iz firme koja je tako izbegla bankrot, jer je svetski šampion postala Argentina, koja sa skromnom kvotom od 1:4 nije bila naročito interesantna učesnicima ove moje i „Dugine“ kladionice.

* * *

Osokoljen tim iskustvom, u „Borbi“ sam 1990. godine osmislio i organizovao nagradnu igru „Toto Mondo“, koja je nosila mnogo manje rizika za organizatore. Štampali smo kupone sa imenima država učesnica, koje je trebalo nalepiti na talone sa prognozom prve četiri reprezentacije, uz uplatu od 50 dinara po kombinaciji (tada je to iznosilo sedam neprežaljenih dojčmaraka).

Da ne bi sve bilo čista kocka, jer je zaista teško pogoditi taj redosled, pripremili smo bogate nagrade, kao što su crveni kabriolet „alfa romeo spider“ koji je danima stajao izložen na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa (danas Trg Nikole Pašića) i motažna kuća od sto kvadrata ŠPIK „Ivanjica“.

Kombinacija 1. Zapadna Nemačka, 2. Argentina 3. Italija, 4. Engleska našla se na samo dva tiketa i zanimljivo je da su obe poslale žene. Po pravilima nagradne igre njima smo podelili sav fond uplata, tako da su dobitnice primile po 50.000 maraka (nešto više od 350.000 tadašnjih dinara), što u poređenju sa sadašnjim maksimalnim isplatama po mnogobrojnim kladionicama i dalje deluje kao impozantna suma.

Nekoliko meseci kasnije javila se grupa prevaranata iz jedne kasarne koji su tvrdili da imaju dobitnu kombinaciju, pa su naknadno napravili dobitni tiket i vezali ga za jednu od svojih uplata, ali smo se moj prijatelj Dušan Vujanić i ja, koji smo vodili čitavu igru pa su nas naši drugari tih dana zvali „Toto“ i „Mondo“, već posle četvrtfinala osigurali i napravili precizan komisijski spisak svih kombinacija koje bi mogle da konkurišu za novčanu nagradu.

Posao nam je olakšalo ogromno interesovanje zbog učešća reprezentacije Jugoslavije, koju je predvodio legendarni Ivica Osim, ali i njeno ispadanje u osmini finala, o čemu ću nešto više napisati u sledećem nastavku. Ime Jugoslavije bilo je prisutno na više od dve trećine prispelih tiketa.

Istovremeno i danas žalim što Kamerun tada nije izbacio Englesku, jer bi da su se oni našli među „prve četiri“ sve pare ostale „Borbi“. Poveli su sa 2:1 u 65. minutu, a onda su počeli da preteruju u egzibicijama i sjajnu šansu za 3:1 su propustili jer je Fransis Omam Bijuk hteo da gol postigne petom. Usledila je kazna, dva penala za Engleze koje je prvo za izjednačenje, a potom i za pobedu u produžecima realizovao Geri Lineker.

Inače, Kamerun je priredio najveće iznenađenje na otvaranju tog šampionata, pobedivši 8. juna Argentinu sa 1:0 golom istog tog Omama Bijuka. Tog dana smo u Vršcu sahranili moju majku Anu Zonai, pa su moji drugari i kolege tu utakmicu gledali u nekakvoj kafani u Vladimirovcima, posle čega ih je uveseljavalo to što je moj, sada već pokojni drugar „Dadica“ Jovanović, sasvim ozbiljno, govorio da su svetske šampione iz Meksika pobedili - „Keramunci“.

(By the way, utakmica Kamerun – Srbija, odigrana 28. novembra 2022. godine je jedina na svetskim fudbalskim šampionatima koju sam odgledao na licu mesta, na stadionu „Al Džanub“ u Dohi, o čemu ću takođe nešto napisati...)

* * *

U novembru 1990. godine umro je i moj otac Anton, a poslednja utakmica koju smo nas dvojica zajedno gledali bila je sa Mondijala u Italiji, 14. juna u Firenci, Jugoslavija protiv Kolumbije (1:0, golom Davora Jozića). On tada nije voleo da čita „Borbu“, ali se zabrinuo jer mu je neko od komšija rekao kako sam ja tamo organizovao nekakvo „kockanje na veliko“...

Gostujući svojevremeno u televizijskoj emisiji „Moj Beograd“ ispričao sam i priču o „alfa romeu“ sa trga. Pošto su za robne nagrade konkurisali svi prispeli taloni, bilo je dogovoreno da izvlačenje obavi neko od reprezentativaca Jugoslavije, ali sam sasvim slučajno doznao da su dvojica iz „Borbinog“ marketinga dogovorili sa jednim poznatim fudbalerom da nameste da taj automobil, uz solidnu naknadu „na crno“, dobije jedan poznati beogradski ugostitelj. Da im baš ne pominjem imena...

Tada smo se dogovorili sa Robertom Prosinečkim i on je došao u redakciju „Borbe“ pola sata ranije, izvukao sve glavne premije, slikao se sa talonima i – otišao, na užas ekipe koja je u „Unionu“ čekala svog čoveka za izvlačenje. Tako je ispalo da je „alfa romeo“ dobio neki momak iz okoline Višegrada, koji nije imao ni vozačku dozvolu, da bi taj automobil kasnije, tokom rata u Bosni i Hercegovini, nekoliko puta menjao „vlasnike“ i „srećne dobitnike“.

U sledećem nastavku: Da li su Jugoslaviju mogli da sačuvaju penali protiv Argentine i kako je „prdnula bugarska kvočka“