U Beogradu smo slušali džez i kad je to bilo „štetno“

Kultura 16. avg. 202009:29
Podeli:
Foto:WARNER BROTHERS - Album / Album / Profimedia

U ove naše brdovite krajeve, a ni u preostalom delu Evrope, nije bilo mnogo drugačije, džez se tiho i skromno uvlačio. Da bi se odomaćio i otvorio puteve ka budućnosti.

Ovo nije pokušaj da se rekonstruiše ova krivulja, pre će biti da je posredi prisećanje, uz nešto nostalgije (sa njom nije lako nositi se: izbaciš je na vrata, ona se vrati kroz prozor!) kako je u život potpisnika stigao sav taj džez!

Prvi dodir sa džezom, onda kad nisam ni znao da on postoji. Kao okupacijsko dete iz porodice propale buržoaske klase, išao sam sa majkom u prvim godinama po oslobođenju u bioskope (sirotinjska opera, kako je to nazvao genijalni Bertolt Breht). Nekoliko godina posle rata, moja majka, koja je celog života bila filmofil i veliki čitač, povela me je u bioskop da vidimo američki mjuzikl „Serenada u dolini sunca“. Imao sam jedva desetak godina i, uz divne planinske predele nekog modnog skijališta i klizanje Sonje Heni (ovaj sport mi je tada bio nejasan), potpuno me je ošamutila muzika jednog velikog zabavnog orkestra (Glen Miler), mnogo sjajnih muzičara uz povremeno ustajanje duvačke sekcije koji su naglas izgovarali „Čatanuga Ču-Ču“. Tad još nisam znao da je to džez koji je počeo da osvaja svet.

Već pre stizanja do studentskih godina doznao sam da je pojam džeza bio svih tih godina prokažen. Posle oslobođenja i dolaska komunista na vlast, po ugledu na Staljinovo carstvo, preuzeta je podela na truli buržoasko-kapitalistički Zapad i Svetlu zoru komunizma (za gulage i druge logore doznalo se mnogo kasnije). Džez je u toj podeli, iako relativno nova pojava, proglašen za nešto štetno i nepotrebno. Na Radio Beogradu, jedinoj stanici sa samo jednim programom, bilo je probrano lake i zabavne muzike, svirali su vojni orkestri i drugi ansambli Andrea Kostelaneca, Mantovanija (samo violine), Persija Fejta, Ksavijera Kugata…

Postojala je pri radiju Komisija za odobravanje muzičkih sadržaja (drugim rečima, cenzura), strogo se pazilo da ne promakne nešto što pripada džezu. U toj komisiji su sedeli provereni partijski autoriteti, profesori Muzičke akademije, sve Čvorović do Čvorovića (do danas se nije mnogo promenilo, samo su nađeni okolišni putevi).

U jednom kulturnom komentaru koji sem pisao za najstariji list na Balkanu sredinom sedamdesetih prošlog veka, naveo sam da je velikan džeza Luj Armstrong (te godine već kod velikog Manitua), 1956. zaglavio na ovoj komisiji koja je sa potpisom tada moćnog profesora Muzičke akademije Mihajla Vukdragovića, ocenila da njegov rapav i neškolovan glas može „da loše vaspitno utiče na našu omladinu“. Sutradan u moju novinarsku sobu uleće MV kao ris i pita da li sam ja taj potpisani i otkuda mi takav podatak. Kad sam mu rekao da u arhivi Radija (svaka čast, sve su čuvali) postoji zapisnik sa imenom predsednika MV, izleteo je iz sobe.

Milan Vlajčić Foto:Vesna Lalić/Nova.rs

Odmah posle rata ovaj kompozitor se proslavio patriotskom kantatom „Pletilja slobode“, premda se među njegovim kolegama kasnije širila vest da je ova pohvalnica bila najpre posvećena „prvom gerilcu u porobljenoj Evropi“, ali sa ulaskom Titovih jedinica u Beograd, posveta je preko noći preinačena. Ovu vest je teško proveriti, i navodim je kao znak duha vremena.

Samo godinu kasnije posle zabrane Luja na radiju, veliki Armstrong je došao u Beograd pod sponzorstvom američke vlade, kao „ambasador Sač“ (od nadimka Sačmo). Održao je veliki koncert u prepunoj dvorani Doma sindikata, dočekan i pozdravljen kao legenda. Bio sam već tada uoči velike mature opsednut džezom, stigao sam do dvorane, moja generacija se od malih nogu lako umuvavala u bioskope, fudbalske utakmice, na klince se gledalo relativno blagonaklono. Te večeri, zbog Amera, kontrola bejaše vrlo stroga, uspeo sam da se umuvam na pauzi između dva dela koncerta, svaka muzička numera praćena je ovacijama, dvorana samo što nije eksplodirala.

Tri godine kasnije, Veliki zabavni orkestar Radio Beograda (u naslovu nije bio džez) vratio se sa uglednog džez festivala u francuskom gradiću Žuan-Lepen (Juan-le-pins), sa priznanjem za najbolji veliki džez orkestar. Ubrzo predsednik Jugoslavije Tito slavi rođendan, na ovo slavlje pozvani su i ugledni kulturni stvaraoci, među njima i dirigent orkestra iz Žuan Lepena, maestro Vojislav Bubiša Simić. Dok se glumilo neko kulturno ćaskanje, Bubiša je, mimo upozorenja da se gosti drže smerno, iznenada postavio pitanje: „Druže Tito, da li Vi volite džez?“ Ako je neko mogao da pomisli da će ovaj majstor političkih okretnih igara da se zbuni, prevario se. Tito je kao iz pika uzvratio: „Da, ali onaj pravi, afrički“.

Veliki obrt, sutradan u ozbiljnim novinama pojavio se naslov „Drug Tito voli džez“, pojam džeza otvoreno ulazi u javni govor. Pre toga, u nedostatku gramofonskih ploča, džez onog vremena se skrivao po budžacima, na margini kulturnih zbivanja. Početkom pedesetih u gradu se na banderama, na rukom ispisanim ceduljama, mogla naći najava: u subotu, svira odličan džez – sa mestom održavanja, domovi kulture B. Adžije, V. Masleša, Studentska menza „Tri kostura“. To su bile obične igranke, nivo muzike neujednačen.

Postojali su u gradu mali ansambli Spase Milutinovića (bubnjar sa radija), Koste Tapavice (klavir), među njima i ponajbolji: trio kontrabasiste Aleksandra Nećaka…

Brzo se posle nekoliko godina od oslobođenja doznalo da na radiju postoji stalni muzički sat džeza. Glas Amerike je svakog dana od 20-21 imao „Jazz Hour“, koji je vodio legendarni promoter Vilis Konover. Tamo smo prvi put slušali Djuka Elingtona, Luja Armstronga, Stena Kentona, Mejnarda Fergusona, Elu Ficdžerald i desetine drugih velikana. Nevolja je što je posedovanje radija posle rata bio veliki luksuz, a radio je služio celoj porodici kao jedini izvor informacije i razonode. Kako se izboriti da na srednjim talasima (jedini postojeći) nađeš američku stanicu, a da te ukućani ne proklinju. Moja porodica je imala jednu predratnu „Minervu“, u velikoj večernjoj gužvi niko nije mnogo obraćao pažnju na radio, ja bih stavio uvo uz samu membranu, upijao zvuke, beležio imena… U porodici sam već imao oznaku crne ovce.

U poznu jesen 1954, moj gimnazijski prvi razred je nastavnica književnosti (divna osoba), povela na Kolarčev univerzitet da čujemo jedno predavanje o srpskoj deseteračkoj poeziji. Predavanje se odužilo, kad smo krenuli kućama, u holu ispred velike dvorane odjekivala je sjajna muzika živog i neobičnog ritma. Izmakao sam se i neprimećeno ušao na balkon koji je bio prilično ispunjen. Te večeri je bio koncert Velikog džez orkestra radio Ljubljane, pod dirigentskom palicom velikog muzičara Bojana Adamiča (o njemu do tada, kao 15-godišnjak nisam znao ništa), sa vokalnim solistima iz Zagreba, Beti Jurković i Džimijem Stanićem. Kulturni Beograd je tada pokazao da zna šta je džez, ovo veče izvrsnih muzičara (sa duvačkom sekcijom koja je povremeno ustajala), sa solistima koji su osetili da su na pravom mestu, ostalo je svima u velikom sećanju.

 

 

Adamič je iz rata izašao kao partizan i oficir (sa drugim imenom: Gregor), bio je školovan muzičar, na vreme je upoznao kako se piše za Big Band i kako se vodi, imao je sjajne muzičare. Tad je Beograd prvi put uživo mogao da čuje standarde kao što su „Take The A Train“, „Poinciana“, „All of You“, „Moonlight in Vermont“, „Saint Louis Blues“… Koncert je trajao u nedogled, ovacije, bisevi. Kad sam posle ponoći sav ošamućen stigao kući, moji roditelji su već bili spremni da pozovu policiju.

Pročitajte još:

U oslobađanju prostora za život džeza, veliku ulogu je odigrao film „Subotom uveče“, iz leta 1957, poznatog reditelja Vladimira Pogačića. On se godinu dan ranije vratio sa tada značajnog festivala u češkim Karlovim Varima, gde je njegov film „Veliki i mali“ dobio nagradu za najbolju režiju festivala. Bila je to prva velika međunarodna nagrada jugoslovenskom filmu, ni kasnije ih nije bilo mnogo. Film „Subotom uveče“ je bio omnibus sastavljen od tri priče iz gradskog života. Odličan i kultni film, ali posebno je publika izdvojila treći, završni deo pod naslovom „Svira odličan džez“.

Bila je to priča sa duhom ulice i omladinskih dokolica, dolazak na igranku, merkanje devojke koju ćeš pratiti do kuće, tu su i neki mangaši koji žele da pokažu mišiće, sve je to prvi put zavibriralo u našem filmu. Dobro, tu nekog velikog džeza nije bilo, ali nije ni moglo da ga bude. Danas je film čista klasika.

Sad skačem na leto 1970, u Beograd dolazi veliki orkestar Djuka Elingtona, na aerodromu članovi Bubišinog orkestra sviraju Elingtonov „Pozdrav orkestru“. Kasnije je Elington pohvalio Beograd jer „njihov aerodromski orkestar“ svira odličan džez!

Nešto kasnije, u jesen, pojavljuje se u organizaciji Doma omladine Beograda prvi međunarodni festival u glavnom gradu pod naslovom „Newport-Belgrade Jazz Festival“. Čovek koji je osmislio ovaj poduhvat zvao se Aleksandar Živković, živeo je na Zapadu i bio asistent čuvenog promotera džeza u svetu Džordža Vina. Živković je uz Vinovu podršku doveo u Beograd prvu ligu američkog i svetskog džeza. U sledećih nekoliko godina pred poštovaocima džeza i onima koji su hteli da prošire muzičke vidike (mislim tu najpre na mlade), prošla su imena Majlsa Dejvisa (dva koncerta u ranim sedamdesetim, i još jedan sredinom devedesetih), Čarlsa Mingusa, Telonijusa Monka, Dizija Gilespija, Dejva Holanda, Bila Evansa, Arta Blekija, Oskara Pitersona, Lija Konica i još bezbroj velikana džeza.

Kulturni Beograd je tih godina konačno počeo da se otvara prema velikom svetu kulture. Tri godine ranije pojavio se Bitef, potom Bemus (nešto konzervativniji iz razumljivih razloga, uporedite sa Praškim prolećem ili Zagrebačkim muzičkim svečanostima). Nekoliko meseci posle Njuport – Beograd džez festivala, pokrenut je Fest – Hrabri novi svet (7-15. Januar 1971). Ali, paradoksalno, naporedo sa ovim svežim vetrovima, kreće staljinistička ofanziva protiv filmskog „crnog talasa“, koja je vrhunila hapšenjem Lazara Stojanovića zbog studentskog filma koji niko nije video, i progona Saše Petrovića, Dušana Makavejeva, Želimira Žilnika, Živojina Pavlovića…

Svih sledećih godina, beogradski džez festival je vodio tešku bitku da održi visoke standarde u izboru učesnika, uprkos sve težim okolnostima (dramatičan pad životnog standarda, vožnja „par-nepar“, sunovratna inflacija, po tome smo bili lideri u svetskim okvirima, ratovi na jugoslovenskim prostorima i raspad postojeće zajednice).

Pa ipak, neumitno se otvara tržište gramofonskih ploča (nestade i to, novi zamah tehnologije), na internetu danas imate kao na dlanu stotinak radijskih programa koji pokrivaju sve struje i granične fenomene džeza. U međuvremenu je nekoliko mlađih naraštaja zahvaljujući roku, bluzu, komunikaciji sa svetom, otkrilo čari i slobode džez-improvizacija. Radio Beograd je dugogodišnjom tročasovnom emisijom „Sav taj džez“ (svakog utorka od 21-01), koju je znalački vodio Raša Petrović na „dvestadvojci“, obavio veliki čas modernog džeza, od korena bluza do improvizacija Kita Džereta.

Zahvaljujući beogradskom džez festivalu, nastali su i drugi festivali u blizini: Nišvil džez festival, u Pančevu, Kanjiži, Valjevu… I dok ispisujem ova sećanja, negde se rađa ideja da se uprkos svemu priredi džez smotra. Jer džez je po svom iskonskom određenju uvek išao protiv struje.

Ako čujete da negde kreće nov džez festival, znajte da to rade marginalci entuzijasti i da će delovati u duhu one početne devize: Svira odličan džez!

(Zapisano 12. avgusta 2020, u strogoj izolaciji zbog koronavirusa)

Komentari

Vaš komentar