Prošle nedelje je preminuo Harold Budd (1936-2020), jedan od najznačajnijih saradnika Briana Enoa u kreiranju “ambijentalne“ muzike.
Američki kompozitor i pijanista Harold Budd, otišao je u svojoj 84. godini, boreći se sa posledicama zaraze virusom covid-19. Rođen u Los Anđelosu, odrastao u pustinji Mohava, Budd je na početku karijere pripadao krugu smelih kalifornijskih umetničkih inovatora, koji su istraživali sam koncept sviranja i predstavljanja muzike, inspirišući se stvaralaštvom Johna Cagea i Mortona Feldmana, kao i apstraktnim ekspresionizmom slikara Marka Rothka. Potom se odmetnuo nezadovoljan “ispraznošću avangarde”, i počeo da se bavi iznalaženjem izraza koji bi sa što manje sredstava preneo što više emocija. Postao je poznat kao jedan od najbližih saradnika Briana Enoa, objavljujući u kooperaciji sa njim ili sam, nekoliko vizionarskih instrumentalnih albuma, ustoličavajući žanr ambijentalne muzike i otvarajući novo poglavlje u popularnoj muzici.
Ovaj izraz još nije ni postojao kad je Brian Eno, umoran od Roxy Music i rokenrola generalno, na solo albumu Discreet Music (1975), stvorio sobni muzički ambijent koji se nije nametao, nego uvlačio slušaoca u sebe – sledeći ideje genijalnog Erica Satiea o “muzici kao nameštaju“. Ideju je šire promovisala tek serija od četiri ploče sa uvodnim oznakama Ambient 1-4, koje je od 1978. do 1982. Eno objavio sa raznim saradnicima: prva od njih bila je njegova Music for Airports (1978, EG), danas klasik žanra, (kog sam jednog čudnog ranog jutra stvarno slušao na zvučnicima beogradskog aerodroma, verovatno nečijom greškom), a druga je bila zadivljujući The Plateaux of Mirror – saradnja sa Haroldom Buddom. Pre tog albuma – međaša, Buddovo ime nije bilo poznato nikom osim pasioniranim proučavaocima muzičke ezoterije, koji su primetili njegov dostojanstveni, lepi rani rad The Pavillion of Dreams (1978, EG), čime se na Enovoj izdavačkoj kući ovaj samozatajni umetnik predstavio evropskom artističkom undergroundu, započinjući jednu ljubav na prvi pogled.
Pre tačno četiri decenije objavljeni The Plateaux of Mirror (1980, EG), neprolazno je remek-delo ovog zvuka, od tog vremena poznatog kao ambijentalna muzika. Ona je nastala kao interesantan pokušaj formiranja potpuno novog muzičkog razmišljanja tokom eksperimentalnih sedamdesetih, koje je išlo mimo tokova bučne pop scene, a ipak bila deo nje, donoseći senzibilitet što je nagovestio današnje chill out projekte. Već tokom osamdesetih iz ove žile je potekla inspiracija za new age muziku, a posle 2000. i za pojavu granične oblasti koja se često naziva neoklasikom, posebnom meditativnom formom u kojoj se ukrštaju elektronska muzika i klavir, najčešće odsviran sledeći minimalističke ideje, u okvirima koje je svojevremeno postavila upravo ambijentalna muzika.
U ovom svetu je Harold Budd igrao izuzetnu ulogu svojim umekšanim klavirskim zvukom, koji je obezbeđivao dodatan, produžen eho i nagoveštavao tanane emocije. Vilinski, kao da klavirom boji prostor, Budd je otkrivao nove oblasti u kojima su asocijacije nadograđivale naslućene teme kompozicija. Njegovi najbolji radovi bili su potpuno otvoreni za osećajna tumačenja, pružajući slušaocu neslućenu slobodu i sugerišući jednu drugačiju moguću filozofiju muzike, koja samo nudi rešenja, a ne i definitivne odgovore, uvlačeći se kroz pore svakodnevnog života u nas.
Sredina osamdesetih bila je vreme za bežanje u drugačiju muziku, od one koju je nudila konfekcijska elektro pop škola što je tad vladala top listama, te je ova apoteoza introvertnosti imala značaj istinske duhovne alternative vladajućem zahuktalom materijalizmu Regan/Tačer epohe. Kad je isti dvojac Brian Eno i Harold Budd potpisao i potonji opčinjavajući The Pearl (1984, EG), on je brzo postao kultni projekat, sa kog su jednu kompoziciju semplovali čak i U2 – malo fragmentarniji i stilizovaniji, već je imao sve naznake formiranog žanra, postajući prvi ambijentalni album sa kakvim-takvim tržišnim uspehom. Budd je potom zabeležio i nežan, liričan solo album Lovely Thunder (1986, EG), na kome se u nekoliko smelih tema odmakao od Enovih ideja – ali je njegova uzbudljiva saradnja sa dream pop veličinama kakvi su bili Cocteau Twins na ploči The Moon and the Melodies (1986, 4AD), ono što ga je definitivno probilo kod alternativne rok publike, obezbeđujući mu najširu vidljivost, kakvu ranije nije imao. Do trenutka kad je objavio sledeći sopstveni album The White Arcades (1988, Opal), bio je prepoznat kao zaslužni inovator, koji je postavio estetiku za sve druge sličnog senzibiliteta. U sledećim decenijama je u sporom ritmu, na svakih nekoliko godina, objavljivao pažljivo snimljene solo albume ili saradnje, kao i muziku za filmove, posebno Grega Arakija, održavajući visok kredibilitet.
Harold Budd bio je otpadnik od avangarde i tragač za emocijama koje se kriju između dirki i strukture tonaliteta. Njegov tihi odlazak kao da proizilazi iz nepretencioznog rada usmerenog na oslobađanje unutrašnjeg sveta, ali sigurno ima veze i sa ovim nesrećnim vremenom u kome tako brzo nestaju mnoge suptilne stvari, koje bi nam baš sad mnogo značile.
Harold je uvek bio onaj što uživa u tišini, pa se u tišinu i vratio.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare