Vladimir Perišić: Rat ovde nije završen

Kultura 21. jul. 202117:14
Podeli:
Vladimir Perišić Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

Sva ta žurba potiče od rata, koji se ovde odvijao. Zapravo nije se ni završio, već je nastavljen nekim drugim sredstvima, kaže za Nova.rs reditelj Vladimir Perišić.

Odrastajući na filmovima Godara, Renoara, Tatija, upijajući poeziju Bodlera i Remboa ili Sezanove slike, Vladimir Perišić, rođen 1976. godine u Beogradu, nakon započetih studija na FDU, diplomirao je na pariskom „La Femis“. I već je njegov diplomski rad, kratki film „Dremano oko“, 2003. godine prikazan na Kanskom filmskom festivalu u okviru programa „Sinefondasion“. I Perišićev prvi igrani film, snimljen šest godina kasnije, „Obični ljudi“ premijerno je prikazan u Kanu, u takmičarskoj selekciji „Nedelja kritike“. Kada se 2014. godine navršio vek od početka Prvog svetskog rata beogradski reditelj je bio jedan od autora 13 kratkih filmova objedinjenih u projektu „Mostovi Sarajeva“.

Kao neko ko „deli svoj život“ između Beograda i Pariza i kao član saveta Festivala autorskog filma godinama unazad organizovao je i selektovao program „Francusko-srpski filmski susreti“, a ovoga leta je i kum trećeg izdanja Festivala francuskog filma koji će od večeras do 25. jula biti održan u bioskopu na otvorenom na Kosančićevom vencu i u Kombank dvorani. U svakom smislu je, kako priča Vladimir Perišić u razgovoru za naš sajt, vezan za Francusku.

– Tamo sam studirao, i to je bio moj izbor jer volim francuski film. I bilo mi je vrlo drago kad su me pozvali da budem kum festivala. Francuska kinematografija je za mene jako važna jer gaji autorski film, film u „prvom licu jednine“ – ističe Perišić.

Podseća da su kroz Festival autorskog filma pokušali da pokrenu dijalog i iznedre veze između srpske i francuske kinematografije.

Festival francuskog filma vidim kao nastavak tog dijaloga, ovoga puta okrenut publici. Ono što je FAF pokušavao bilo je više na produkcionom nivou, dok ovaj festival gradi publiku ovde za francuski film.

Uprkos bogatom istorijatu koje veže ovo podneblje sa Francuskom Perišić ukazuje da su devedesetih veze bile prekinute.

– Jugoslovenski film je imao svoju publiku u Francuskoj, ali izgubio ju je, jer nema više te velike kinematografije. Veze ne samo da su prekinute, nego je trebalo sve graditi iz početka, jer je to sada srpska, ne jugoslovenska kinematografija. A srpska kinematografija nije na nivou jugoslovenske. Nadam se da će srpski film u Francuskoj uspeti da povrati onu publiku koju je imao u vreme bivše Jugoslavije. Mislim da bismo svi voleli da to ide brže, ali ide kako ide, i odnosi dve kinematografije su još uvek na „stidljivim počecima“ – smatra reditelj.

Upitan pamte li danas Francuzi velike autore sa ovih prostora ovako odgovara:

– „Bobur“ je pre dve godine organizovao veliku retrospektivu Želimira Žilnika. Imam utisak da se „crni talas“ sa ovih prostora ponovo otkriva u Francuskoj. Sa raspadom Jugoslavije i „crni talas“, kao pokret jugoslovenskog filma, bio je malo zaboravljen, što se nije desilo sa novim talasima istočno-evropskih kinematografija, poput češke, poljske, mađarske kinematografije.

Vladimir Perišić Foto:Filip Krainčanić/Nova.rs

I dok festival, čiji je kum, publici nudi premijere osam francuskih ostvarenja, uz četiri klasika, Perišić iz selekcije izdvaja film koji će ga otvoriti:

– Radoznao sam da pogledam Dimonov film „Francuska“, koji još nisam uspeo da pogledam, jer tek što je premijerno prikazan u Kanu. I film „Ibrahim“ Džonija Martina. Jako mi se dopada ova ideja Festivala francuskog filma koji će se održavati u bioskopu na otvorenom na Kosančićevom vencu. S jedne strane, bioskop mi je sve vreme pandemije koronavirusa užasno nedostajao, a s druge toliko smo svi bili zatvoreni u četiri zida da moje telo pomalo odbija bioskopsku salu. Odbija da bude bilo gde zatvoreno. I zato bih izabrao Kosančićev venac za gledanje filmova.

Naslanjajući se na priču o pandemiji, lokdaunu, zamandaljenim bioskopima širom sveta, reditelj ističe da je još uvek rano proceniti sve posledice koje je koronavirus ostavio na film:

– Svakako je pandemija ubrzala prelazak na platforme. Kako i koji će bioskop način izmisliti da odgovori na to, ne znam. Ali, sigurno je da će morati da pruži neki otpor da bi opstao, što i nije loše. Imam utisak da je pandemija samo ubrzala ono što je već bilo tu. A što se nedostatka novih filmova tokom pandemije u bioskopima tiče, na neki čudan način mi je malo i prijala ta pauza. Stalno ste prinuđeni da pratite tu godišnju produkciju, međutim u tom prekidu otvorilo se konačno neko vreme da se ponovo pregleda istorija filma. Nisam jedini koji se posvetio filmskoj istoriji tokom kovida. Imam dosta prijatelja reditelja koji su na isti način iskoristili to vreme – da se vratimo u neku prošlost i vidimo šta od te prošlosti možemo da „izmislimo“ kao sutra.

Od kada su filmovi zbog pandemije masovno postali dostupni na onlajn platformama, mnogi reditelji su komentarisali da se film pravi za veliko platno, a ne za telefon ili kompjuter. Međutim, Perišić ne deli taj stav:

– Nemam posebno razvijen taj fetišizam tehnologije. Svakako da je neuporediv kvalitet slike, zvuka, boje, svetla na velikom platnu, ali ja mogu da uživam u filmu i na svom kompjuteru. Mislim da je ključna razlika u nečem drugom – film na kompjuteru ili telefonu gledam sam, a bioskop je jedno zajedničko iskustvo. I kao takvo iskustvo ono je političko. Jer, svedoci smo toga kako se film upisuje u jednu društvenu zajednicu. I ta razlika je, po meni, mnogo bitnija od tehnološke

Posle bogatog ličnog iskustva sa Kanom, Perišić posebno naglašava značaj povratka nedavno završene filmske smotre na Kroazeti, posle prošlogodišnje pauze izazvane pandemijom.

– Kan daje krila kinematografiji. Prošle godine bez održavanja festivala u Kanu osećao sam se kao da je kompas koji vodi autorski film izgubljen. Kanski festival je oduvek davao značajno mesto autorskom filmu i štitio ga od industrije i uticaja novca. I zato je jako bitan. Sa ovom godinom i Kanom koji se održava imam utisak da je taj kompas, koji postavlja stvari na svoje mesto u odnosu na film kao umetnost, ponovo tu i jako mi je drago zbog toga – ističe reditelj.

Perišić, kako nam otkriva, sprema novi igrani film, koji je trebalo da počne da snima još prošle zime. Međutim, snimanje je odloženo, jer je to bilo usred „najvećeg talasa koronavirusa“. S obzirom da veći deo ekipe čine Francuzi, a da su u toj zemlji bili, kako kaže, grozni uslovi tokom lokdauna, početak snimanja zakazan je za kraj jeseni.

Iako je dosta vremena proteklo od njegovog prethodnog igranog ostvarenja, objašnjava da više ne želi da snima u „hitnosti i žurbi“.

Sva ta žurba potiče od rata, koji se ovde odvijao. Zapravo nije se ni završio, već je nastavljen nekim drugim sredstvima. Mislio sam da je trebalo sačekati da se ta magla rata razmagli. Rat podstiče mnogo dezinformacija i komplikovano je snimati u magli. Osim ako baš hoćete da snimate u magli i pokažete svima da snimate u magli. Ranije sam snimao u magli i jedno vreme mi je to bilo interesantno. Ali onda sam shvatio da je bolje da se ta magla malo razmakne da bismo mogli da krenemo dalje, da se strasti tog rata smire kako bismo mogli da zaista izgradimo jedan narativ o tome šta nam se desilo – kaže na kraju razgovara Vladimir Perišić.