Ti si zabranio film, đubre jedno, je l’ si četnik ili ustaša

Kultura 15. jun. 202111:06 > 11:57
Podeli:
Želimir Žilnik, projekcija filma
Želimir Žilnik Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Jedan izvadi pištolj i kaže, "Hoćeš ovde da te ubijemo ili napolju, da ne strada tepih?" Čovek je jadan drhtao, "Drugovi, to je greška!" Kažu oni, "Cepaj, ako je greška, piši novo!". I on, jadan, napiše novo i film tako bude prikazan u Beogradu. Tog momenta sam shvatio, i pored svih tih zabrana i administrativnih mera, ima neko kome je film važan, ispričao je Želimir Žilnik dramatičnu anegdotu koja je pratila njegov film "Ustanak u Jasku". Ovo ostvarenje prošle subote prikazano je publici u beogradskom Domu omladine.

Junaci „Ustanka u Jasku“ su stanovnici sela Jazak na Fruškoj gori. Oni pred kamerom pokazuju kako su izvodili ilegalne akcije protiv okupatora tokom Drugog svetskog rata.

Film je sniman 1972, a za mladu generaciju dokumentarista kojoj je pripadao Žilnik, to su bile dramatične godine.

– Dramatične u tom smislu što smo mi već počeli sa nekoliko filmova – ovo je bio moj četvrti ili peti – koji su dobro prolazili u smislu da su kritike bile povoljne, da su nagrađivani, a onda se 1971. kulturna politika potpuno promenila, tako da su ovi ranije kako-tako prihvaćeni filmovi bili stigmatizovani i povučeni iz distribucije. Bili smo kritikovani što smo radili nedovoljno optimistične i previše kritične filmove u odnosu na našu stvarnost – ispričao je Žilnik nakon projekcije filma u okviru junskog izdanja „Dok sinema masters“ u Domu omladine u Beogradu.

Za razliku od polovine šezdesetih godina, kada je postojao veliki stimulans za moderne filmove i filmove mlađih autora, kada su Saša Petrović, Dušan Makavejev ili Žika Pavlović već imali prilike da urade četiri-pet filmova (Žilnik u to vreme ima samo „Rane radove“), i kada su ti filmovi „bili i najbolje prihvaćeni jugoslovenski filmovi u smislu da su dobili najviše pulskih arena, da su autori dobili i ordene i bili pozivani i na Brione“, odjednom je došlo vreme kada je to postalo stigmatizovano, „što je bilo šizofreno“, ocenio je Žilnik.

I njegovi filmovi su sklonjeni sa repertoara, a onda je isteran i iz produkcijske kuće „Neoplanta“ u Novom Sadu.

Od zajednice kulture stiglo mu je pismo da je izgubio status slobodnog umetnika i time status socijalnog osiguranja.

– Ja sam mislio da sam u nekoj vrsti iskopane rupe, sad samo zemlju da pospu na mene i da je zaravnaju. A sa druge strane smo lupani po glavi, treba raditi, zaboravili ste filmove o Narodnooslobodilačkoj borbi (NOB). Tada je počeo da se sprema veliki spektakl „Sutjeska“ sa Ričardom Bartonom i Orsonom Velsom. I, čega sam se ja setio? Kino-klubova. Odem u Pančevo u kino-klub, čujem da tamo prave reklamni film o hotelu na Fruškoj gori. Kažem da hoću da ga režiram, ne treba mi honorar, ali u slobodno vreme da mi se da ekipa koja radi film da odem u susedno selo Jazak. U vreme rata su ta sremačka sela strašno stradala, od svakih 10 muškaraca dvojica su ostala živa. Odemo tamo, okupimo ljude, kažemo, „Je l’ znate, sad se prave filmovi o NOB, je l’ biste mogli vi nešto da kažete o svojim iskustvima, da pred kamerom objasnite kako ste to vreme proživeli, kako ste se osećali?“ – nastavio je Žilnik dalje da pripoveda.

Želimir Žilnik
FKadar iz filma „Ustanak u Jasku“; Foto: Promo / Dom omladine Beograda

Uzor su mu bila ostvarenja sinema verite žanra i kubanski filmovi Santjaga Alvareza „sa šokantnim krupnim planovima, sa zumovima“.

Kada je reč o odnosu sa protagonistima, ispričao je šta mu je najvažnije u metodološkom pristupu bilo tada a tako je „i do dana današnjeg“.

– Rekli smo im, „Mi smo tu, neka dođe pred kamere samo onaj koji oseća da ima šta da kaže i koji se oseća prijatno kada to kaže“.

„Jesi li četnik ili ustaša?“

U ono vreme, pre nego što je bilo koji film mogao da se pusti u bioskopu, morala je da ga pregleda komisija za pregled filmova, odobri i udari pečat u cenzorski karton. Da je kojim slučajem film bez toga bio pušten, čovek koji ga je pustio otišao bi u zatvor.

– Vojvodina je u to vreme bila regija koja se dičila idejno čistom i napravila je svoju cenzuru. Videli su film i rekli, „Evo, Žilnik skupio gomilu klošara da se sprda sa narodnooslobodilačkom borbom“ i zabrane film. Odem u Jazak, kažem im, „Film je zabranila komisija Izvršnog veća Vojvodine, Komeserijat za kulturu“. Oni odjedanput skočiše, kažu, „Gde je traktor, ako ima vas prvoboraca, penjite se u traktor!“. I njih 10-15 učesnika iz filma se pope na traktor i klac-klac do Novog Sada. I ja, isto, čučnem u taj traktor. Dođu pred Izvršno veće, i na vrata, „Pustite nas, ko je ministar kulture?“, bio neki mladi Đole Popović, „Pustite nas kod njega!“.

Vidim da se objašnjavaju sa portirom i vade legitimacije boraca ’41. što je tada ipak bila stvar koja je otvarala vrata, i oni uđu. Na drugom spratu ulaze kod sekretarice, „Gde je taj ministar kulture, neka izađe“. „Ko ste vi?“ „Mi smo borci iz Jaska, treća četa, te-i-te koje brigade“. Pozove sekretarica Đola Popovića, kažu mu: „Ti si zabranio film, đubre jedno, je l’ si četnik ili ustaša?!“ Jedan izvadi pištolj i kaže, „Hoćeš ovde da te ubijemo ili napolju, da ne strada tepih?“ Čovek je jadan drhtao, „Drugovi, to je greška!“ Kažu oni, „Cepaj, ako je greška, piši novo!“. I on, jadan, napiše novo i film tako bude prikazan u Beogradu. Tog momenta sam shvatio, i pored svih tih zabrana i administrativnih mera, ima neko kome je film važan a to su ti ljudi koji su u njemu snimljeni i na njih se treba osloniti – završio je Žilnik ovu anegdotu sa knedlom u grlu.

Potom je dodao da mu ovo nije najomiljeniji film, ali da je preko njega hteo mladim ljudima da prenese jednu jednostavnu poruku:

– Kad imate nekog druga ili nekog ljubavnika sa kojim ste zakazali sastanak a kapija je zatvorena, probajte da uđete kroz prozor.

Želimir Žilnik, projekcija filma
Producentkinja Sarita Matijević, Želimir Žilnik i moderatorka razgovora Jovana Nikolić; Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Producentkinja Sarita Matijević, koja sa Žilnikom radi već tri decenije, dodala je kako je „Ustanak u Jasku“, koji je decenijama bio negde u zapećku, od danas dostupan na jednoj od najvećih svetskih VOD platformi na francuskom jeziku, kao jedan od 100 odabranih od strane Francuske kinoteke.

– Treba biti strpljiv. Kad film izađe iz bioskopske distribucije, to nije kraj njegovog života. Dostupnost kratkometražnih i dokumentarnih filmova je danas ogromna i te nove kanale treba koristiti. Postoji ogroman interes i potencijal za internacionalnu distribuciju. Nije stvar uopšte tako crna kako se na prvi pogled čini – poručila je Sarita.

„Nemci mi ne bi verovali kad bih im rekao da sam kod kuće zabranjen“

Nakon „Ustanka u Jasku“ Žilniku je bilo onemogućeno da snima i bio je primoran da nastavi rad u Nemačkoj. Iz tog vremena je ispričao još jednu anegdotu – zašto svojim nemačkim kolegama nije smeo da kaže da su mu filmovi kod kuće zabranjeni.

– U tom momentu su aktivni bili pripadnici novog nemačkog filma: Kluge, Fazbinder, Hercog, i svi su me pitali, „Što si došao, je l’ imaš neki novi film da nam pokažeš?“ Oni su naše filmove jako gledali, njima su Makavejev i Žika Pavlović bili uzor, a mene su znali jer sam imao Gran pri Berlinala. Rekao sam im, „Hoću da radim filmove o gastarbajterima“, jer je ugled jugoslovenskog filmskog produkta i filmske atmosfere bio takav da nisam mogao da kažem kako su moji filmovi zabranjeni ili kako me je gnjavio onaj Đole Popović. Ne bi mi niko verovao! Aleksandar Kluge, koji je u to vreme bio papa tog novog nemačkog filma, kaže, „Dobro je što si došao, mi smo napravili jednu autorsku grupu za produkciju, Filmferlag der Autoren, kao što vi imate onaj FRZ u Beogradu, je l’ možeš da doneseš ili da neko pošalje statute tih vaših Filmskih radnih zajednica?“. Moj dobar prijatelj Vuk Babić je bio aktivista u tim stvarima, telefoniram mu, „Vuče, hitno šalji“ i mi smo Klugeu to prevodili – ispričao je Žilnik.

Srpski i eks jugoslovenski dokumentarni film danas „nije perfektan“ kao što „nije ni igrana produkcija“, ali, ocenio je Žilnik, „nije u inferiornoj poziciji u Evropi, on se održao“.

„Ima jedna muka koja nikad ne prestaje“

Želimir Žilnik, projekcija filma
Želimir Žilnik; Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

U njegovo vreme snimalo se mnogo duže, uz procedure i muke da se dođe do tehnike. I kada se najbrže radilo, nije bilo dokumentarnog filma bez dva meseca intenzivnog rada. I zato je postojala potreba i „intenzivna žudnja“ da se to što se radi dobro promisli da li je važno i da li je „refleks negeča što nećemo moći da zaboravimo“.

Međutim, neke stvari se vremenom nisu promenile, tvrdi Želimir Žilnik.

– Svi autori imaju tu veliku i tešku odluku, koja nam uopšte ne silazi s uma, a to je: šta ćemo da radimo, sa čim ćemo mi da izađemo ne pred Njegoša ili Lazara, nego pred pubiku. To je ta naša muka i ona ne prestaje ni kad ste mladi ni kad ste stariji. I što ste stariji ta muka je sve teža – otkrio je Žilnik.

Koju god temu da odabere, njegov ugao posmatranja ne menja se mnogo, objašnjava. Svako filmsko delo potpuno zavisi od karaktera, temperamenta, ukusa ekipe i autora koji to radi.

– Ja imam to neko osećanje da filmom pružamo prostor ili dajemo platformu i pozornicu ljudima koje snimamo da kažu svoj pogled na stvari i da se okrenu svojim sudbinama i podele ih sa publikom. Ali, imam prijatelja i kolega, velikih dokumentarista koji, recimo, gledaju na tu istu stvar sasvim drukčije. Oni kažu, „Ja biram da pozovem pred kameru one ljude koji su mi intrigantni, sa kojima se ne slažem, sa kojima ne bih voleo da budem blizak, ali hoću da čujem taj njihov kritički, pa nekad i mrzilački stav prema nekom događaju ili ljudima“. Film treba da bude jedan prilog razmeni i suprotstavljanju različitih mišljenja. Neću sad da pominjem imena, ali čak i neki najveći velikani evropskog filma, kad mu kažem, fantastičan ti je onaj čovek/žena, da li se ti sa njima družiš, on mi odgovori, „Ma kakvi, nisam im dao ni svoj telefon“. Kod mene je sasvim drukčije, ali njegov rezultat je u mnogim slučajevima bolji i značajniji, po meni, nego moj – bio je preskroman Žilnik.

Ipak, u prilog tome da je svojim stvaralaštvom ostavio i te kakav trag u svetskim razmerama, govori činjenica da je „najveći američki filmski eksperimentator i autor“, Kevin Džerom Everson, pitao da li može da napravi rimejk jednog od njegovih filmova.

– Kažem mu, uzmi onaj najjednostavniji, ‘Inventur’. I on je napravio fantastičan film, samo sa afroameričkim vojnicima umesto gastarbajtera – otkrio je Žilnik.

Na pitanje iz publike da li će da snimi film o pozadini korone, reditelj je odgovorio:
– Svi kažu da je korona prošla, a ja gledam da pravimo film na neku temu koja nas još uvek muči.

Na to se Sarita Matijević nadovezala informacijom da je prošle godine Umetnički centar „Veksner“ iz Ohaja pozvao 20 filmskih reditelja iz celog sveta da naprave neki svoj mali prilog o tome kako provode vreme u doba korone.

– On ne smatra da je to film ali, evo, ja da kažem – dodala je.

Kao što piše na sajtu centra, uz video kompilaciju sa filmovima, (Žilnikov je na 7’41“) umetnicima je predloženo da film traje najviše dva minuta, da je snimljen u jednom danu i da se koristi autentični zvuk.

Želimir Žilnik je, piše u pratećem intervjuu, svoj film snimio na izbornom mestu u Novom Sadu, nakon što je odustao od prvobitne ideje da video-zapis načini u supermarketu između 3 i 7 ujutro, kada je sa ostalim penzionerima, u vreme najstrožeg policijskog časa, jedino mogao da napusti dom.

Na kraju, zaključio je Žilink, nema pravila koja treba slediti kada je reč o momentu stvaranja ili vajanja filma.

– Moje su odluke, iako deluju eksplozivne, često baš racionalne kad pomislim šta bi to našem filmu ili našem refleksu na stvarnost moglo da pomogne… Svi mi koji se bavimo filmovima imamo privilegiju da smo u jednom medijumu koji se čita na toliko više nivoa i da mnogo više komunicira sa gledaocima i publikom nego knjiga ili izložba slika…

U subotu, 19. juna u 20 sati, u Domu omladine Beograd, na programu je Žilnikov dugometražni igrani film „Stara škola kapitalizma“. Nakon filma biće upriličen novi razgovor sa rediteljem.

Komentari

Vaš komentar