Besmislica je da se ne zna cena izrade spomenika Stefanu Nemanji i visina honorara ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikovog, saglasna je većina uglednih beogradskih vajara, koje smo pitali da li umetnik, po odobrenju konkursnog rešenja, osim nagrade na konkursu zna svoj honorar, kao i koliko je njegov rad koštao u finalnoj izradi.
Cena skulpture rodonačelnika najslavnije srpske dinastije u srednjem veku nalazi se u domenu najčuvanije državnije tajne! Baš na Savindan ove godine, kada je spomenik svečano otkriven, zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić je izjavio da je zahtev ruskog vajara Aleksandra Rukavišnjikova da se ne otkrije koliko sve to košta.
Pre nekoliko dana sam umetnik je u Beogradu lakonski, na pitanje novinara našeg portala, odgovorio:
– Ni gospodin Vesić ni ja vam ne možemo reči istinu koliko košta spomenik, jer ja zaista ne znam koliko sam novca potrošio za ovaj spomenik. Još mi pristižu računi koje plaćam.
Vajar Goran Čpajak, dekan Fakulteta primenjenih umetnosti, ukazuje za Nova.rs da se bez finansijske konstrukcije posao ne počinje:
– To određuje sve ostale uslove, i veličinu, i visinu, i drugo. Priča o tome da se ne zna cena je besmislena. Nije potrebno stručno mišljenje za tako nešto. Svakom normalnom čoveku je jasno da je nemoguće da se proizvode neka stvar, a da se ne zna koliko je koštala. Događaju se nekad neki nepredviđeni troškovi, pa se to ne zna, ali ako imate gotov posao, sve je završeno, računica je jasna. Nemoguće je da se ne zna, to je javna stvar. Nije neko privatno to kupio, pa priča da li je manje ili više koštalo.
On dodaje da postoji mnogo nelogičnosti kod svih konkursa koji se kod nas raspisuju.
– Nekad se ne zna kad je kraj konkursa, niti se znaju obaveze onih koji su ga raspisali. Najednom se samo zaboravi sve što je po tom pitanju rađeno, a umetnici se stavljaju u nezavidnu situaciju. Desi se i da taj koji je raspisao konkurs promeni ideju i nikom ništa. Niti se javlja, niti daje obeštećenje, niti propisane nagrade. A niko ne učestvuje na konkursu samo zbog slave. Kod nas nešto tako bahato ide, i često kažem – neće li valjda ova stvar koja je fantastično zamišljena na kraju loše da ispadne i uvek budem u pravu – priča Čpajak.
Skulptura iziskuje ogromne troškove same tehnike, livenja…
– Cena može da se izračuna, sve je to matematika, a što se tiče honorara, nema razloga da bude tajna kada je i to javna stvar – priča Čpajak, a za skulpturu Stefana Nemanje kaže:
– Mene stalno zapitkuju šta mislim o njoj, i uvek kažem: ako ste mislili da pitate struku, mogli ste na vreme da pitate. Na kraju balade svako može i da napada i da se brani. Ima dosta propusta.
„Svaki iskusan livac bi mogao da da predračun“
Vajar Nikola Vukosavljević, redovni profesor Fakulteta likovnih umetnosti u peniziji, vrlo je emotivno reagovao na naše pitanje.
– Valjda je svima poznato, a to zahteva dobar ukus, da svako treba da radi svoj posao, struka treba da bude iznad svega. Nakon svega sada treba da pričamo i o ceni celokupnog poduhvata koji se iz ko zna kojih razloga proglašava državnom tajnom, a od ruskog vajara se traži da obmanjuje našu javnost. Svaki iskusan livac bi mogao da da približan predračun ako bi mu se dale precizne dimenzije spomenika i količina utrošenog materijala. Srbija ima par odličnih livnica sa kvalifikovanom radnom snagom doraslom ovom zadatku i kod njih bi trebalo potražiti odgovor na celokupne troškove plus transport. Inače, na svakom konkursu nagrađeni dobijaju novčanu nadokandu, a prvonagrađeni potom ugovara svoj honorar sa raspisivačem konkursa – rekao je, između ostalog, Vukosavljević i dodao da nas tek očekuje procena estetskih vrednosti spomenika.
Vajar Zoran Ivanović, redovni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti, pak, kaže da njemu cela ova priča oko cene spomenika Stefanu Nemanji zvuči da još uvek nije sve završeno.
– Novac nije tema kada se raspisuje konkurs. Učestvovao sam na dosta konkursa, na nekima sam dobijao i prve nagrade. Kad se on raspisuje finansijska konstrukcija potencijalnog projekta nije tema. Jednom sam samo bio u situaciji da se postavi kalkulacija o ceni realizacije, bilo je to u Crnoj Gori. Ja sam učestvovao i na konkursu za spomenik Stefanu Nemanji i ni tu nije bilo tog momenta. To se događa kasnije, finansiranje se rešava u pregovorima između investitora i nagrađenog kandidata – navodi on.
Naš sagovornik kaže da nikad nije imao preciznu računicu:
– Sve je bilo paušalno, nisam znao to ni kad sam radio ni Nušića, ni Pašića. Postoji neki procenat na koji računate da ćete zaraditi. Poslednjih godina su se pojavile javne nabavke koje sve pokušavaju da determinišu, ali to se ispostavilo kao jedna kruta stvar koja nema smisla da ima upliv u sam stvaralački čin. Materijal najčešće nije najskuplji deo, već kreativni momenat koji se odnosi na samo vajanje, saradnike, pomoćnike, umetničke livnice.
Njegov kolega vajar Vukašin Milović, vanredni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti, ukazuje da se honorar i cena spomenika obično unapred definišu ugovorom:
– Tokom izrade može da dođe do odstupanja da li spomenik treba da bude veći ili manji, onda se koriguje cena. Ali, u principu, ako je sve u startu definisano, postoje parametri po kojima mogu da se izračunaju troškovi. I investitor bi morao sve da zna jer on je taj koji plaća – bio je kratak komentar Milovića.
I vajar Mrđan Bajić, redovni profesor na Fakultetu likovnih umetnosti, ističe da se cena zna:
– Ne postoje tu neka jasna pravila i ja vam, naravno, mogu reći samo o sopstvenom iskustvu. Što se tiče pasarele na Kalemegdanu, i Ričard Dikon i ja odrekli smo se bilo kakvog honorara iz javnih sredstava za naš projekat, jer nam je bilo stalo da posle 12 godina čekanja projekat uđe u realizaciju. Jedini honorar koji smo dobili bio onaj od Delta Fondacije koja je bila spasonosni finansijer, i producent i darodavac same skulpture. Bio sam u toku sa svim detaljima izrade, livenja, transporta i montaže jer je za moj deo mogla biti upotrebljena polovina fonda dodeljenog od strane Delta Fondacije, pa sam morao, naravno, da vodim računa da se produkcijom skulpture uklopimo u budžet. Druga polovina budžeta dodeljena od strane Delta Fondacije bila je upotrebljena za produkciju u Britaniji i kontrolisao ju je Ričard Dikon. Sve je išlo proverljivim finansijskim tokovima sa PDV-om koji se plaća i na privatne donacije i sa urednim pratećim carinama. Ugovorom o poklonu sa gradom zadržali smo pravo na umetnički nadzor nad infrastrukturnim delom koga se grad veoma korektno pridržavao i omogućio nama autorima estetsku kontrolu nad realizacijom projeka – a taj umetnički nadzor obavili smo takođe bez bilo kakvog posebnog honorara.
Bajićevo rešenje za spomenik Zoranu Đinđiću dobilo je prvu nagradu na međunarodnom konkursu sa javnom sumom.
– Skulptura je odavno potpuno završena i čeka trajnu postavku na konkursom predviđeno mesto, a privremeno je montirana i čuvana u krugu fabrike „Eksing“ iz Novog Sada, koja ju je, pobedivši na javnom tenderu, veoma pedantno realizovala. Naravno da sam bio u toku sa svim elementima izrade, pa i finansijskim. Cena produkcije i izrade same skulpture je apsolutno javno proverljiva. Moj honorar za apsolutno sve aspekte dugotrajne izrade ove skulpture od 6,7 metara takođe je javno proverljiv. Honorar nikako nije bio motiv za veliki trud oko ovog projekta, ali ako je to ono što vas intrigira, da skratimo: adekvatan je dinarskoj protivvrednosti 5.000 evra javnih sredstava – otkriva Bajić.
Bonus video:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare