Velika je čast primiti ovu nagradu, poručio je večeras glumac Predrag Miki Manojlović kome je na otvaranju 50. Festa u Kombank dvorani uručeno priznanje “Beogradski pobednik” za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti.
Na početku svog govora Miki Manojlović osvrnuo se na ono što je prethodilo dodeli počasne nagrade “Beogradski pobednik”, kada je prikazan kratak film “Festovih 50”, kao svojevrsna šetnja kroz pet decenija festivala uz svedočenja preminulih osnivača Milutina Čolića, Petra Volka, Slobodana Novakovića, Dušana Makavejeva… Takođe, i na podsećanje na sve one velikane koji su preminuli između dva festivalska izdanja, od Žana-Pola Belmonda, Đorđa Marjanovića, Milana Laneta Gutovića, Milana Vlajčića, Monike Viti, Pitera Bogdanovića, Bojane Makavejev…
– Važno je podsetiti se svih ljudi koji više nisu ovde. Da nije bilo naših uzora – predstavnika “crnog talasa”, da nije bilo Žike Pavlovića, Dušana Makavejeva, Aleksandra Đorđevića, da nije bilo naslednika “crnog talasa”, takozvane Praške škole, ne bi ni mene bilo ovde večeras. Bez njih ne bih mogao da budem formiran, da rastem. Smatram vrlo važnim da je takozvana “Praška škola” bila grupa ljudi koja nije bila vezana samo za film. Bili su to režiseri koji su odlazili u pozorište, čitali knjige, koji su imali pravog razumevanja za slikarstvo, koji su imali taj osećaj „hrabrog novog sveta“. Sa svima njima sam radio, sem sa Lordanom Zafranovićem. A da nije njih bilo, ne bih ni ja ovde bio večeras – podvukao je Manojlović.
Ali, najveći među njima i najbolji primer koliko režija može biti “neuhvatljiva, bitna, priznata, osporavana” jeste, kako je istakao glumac, Emir Kusturica, još jedan laureat “Beogradskog pobednika” za doprinos umetnosti:
– Javio se neki Užičanin kada sam svojevremeno govorio kako bi bilo lepo da Narodno pozorište Užice popravi svoj čučavac, toalet. Kada sam bio tamo, Emiru su govorili: „Turčine, *, napuši se *“ i onda sam napisao jedan članak u „Blicu“ a neki šubaraš mi je odgovorio: “Glumac, pišeš ovo, a tražiš ulogu?” Ne, i tada sam napisao, a i danas se pitam dokle će Srbija biti zemlja koja će stalno terati odavde? Valjda ćemo zvati ljude da dođu, ostanu ovde. Ali, ono što sam uspeo tim člankom da uradim jeste da je Užičko pozorište uspelo da popravi ve-ce!
U tom istom užičkom kraju, naveo je Manojlović, Kusturica se bori za prirodu i „napravio je svetsko i evropsko čudo koje se zove Mokra gora“:
– Taj čovek je graditelj, radi drvetom, kamenom, srcem, dušom… Imam vrlo živ odnos prema onome što sam radio sa Kusturicom. Ne govorim ovo da bih dobio ulogu, već zaista tako mislim. Emir je shvatio da je istinska razmena između reditelja i glumca beskonačna i nepredvidiva. On opipava granice moguće komunikacije između reditelja i gčumca koja je potpuno neobjašnjiva. To je radio u pozorištu Piter Bruk. Gde su granice, pita se, dira, pomera te granice. Hvala ti Emire što si među nama – poručio je Miki Manojlović pre nego što je predao nagradu “Beogradski pobednik” Emiru Kusturici.
Bonus video:
Otvaranje Festa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare