3
Bilo je i ranije nekih članova Akademije koji su režirali filmove, kao što je to bio slikar Mića Popović. Ili Duško Kovačević koji je postao reditelj. Ali, ja sam prvi samo filmski reditelj koji je postao akademik, kaže za Nova.rs sineasta i novi, dopisni član SANU Slobodan Šijan.
Samo tri dana nakon što je 16. novembra proslavio 75. rođendan slavni srpski sineasta i profesor Slobodan Šijan primio je u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti povelju i znak SANU, čime je i zvanično postao akademik.
Novi, dopisni član Odeljenja umetnosti SANU, koji se nerado oglašava u javnosti, ipak je sa „titulom“ prvog filmskog stvaraoca akademika rešio da progovori.
I na našu konstataciju da je autor klasika, kakvi su „Ko to tamo peva“, „Maratonci trče počasni krug“ i „Davitelj protiv davitelja“, postao prvi sineasta – akademik u 180 godina dugoj istoriji Srpske akademije nauka i umetnosti, Slobodan Šijan nudi za Nova.rs malo drugačiju formulaciju:
– Možda je bolja definicija – prvi koji je isključivo po osnovu filma postao član Akademije. Bilo je i ranije nekih članova Akademije koji su režirali filmove, kao što je to bio slikar Mića Popović. Ili Duško Kovačević koji je postao reditelj. Ali, ja sam prvi samo filmski reditelj koji je postao akademik – objašnjava Šijan.
I baš ta prekretnica da je i filmskim i pozorišnim delatnicima omogućeno da konačno uđu u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, zahvaljujući nedavno okončanom izbornom ciklusu u ovoj instituciji, veoma je, kako naglašava reditelj, značajna:
– Meni je najvažnije u ovoj nagradi što ona ne znači samo meni lično, već je na neki način i priznanje našoj kinematografiji. Jer, naša kinematografija je ostvarila sjajne rezultate u periodu posle 1950. godine, sa dolaskom „crnog talasa“, a kasnije i u okviru moje, ali i novijih generacija. Taj proces doveo je do neke promene u percepciji onoga šta je reditelj i koliki je značaj filmske umetnosti – smatra Šijan.
Međutim, osvrće se i na zaobilaženje žena u ovom izbornom ciklusu u SANU, uz opasku – „Biće neki sledeći put“ i ove reči:
– Znate, ja sam se uvek borio za uključivanje žena u ovu našu profesiju. Recimo, baš kada je film u pitanju one su uvek izvlačile deblji kraj. Ja sam čak svojevremeno u okviru Festa organizovao jedan simpozijum o tome, a objavili smo i knjigu „Rediteljke Jugoistočne Evrope“. Ali, moram da kažem da i tada, 2009. godine kada sam organizovao taj okrugli sto, vladalo je neko čuđenje… Neki su se pitali – čemu to? Čak je toga bilo i među koleginicima, koje su stalno insistirale da neće da se izdvajaju, imale su neki lafovski odnos… Ali, suština je da kada dođe do konkretnih stvari, žene uvek izvuku deblji kraj. I tu nešto mora da se uradi, daleko aktivnije i angažovanije. Valjda će se i to desiti – misli naš sagovornik.
Pomalo ga je, kako skromno priznaje, zateklo zvanje akademika, jer se sve, bar za njega, „dogodilo jako brzo“:
– Pratio sam događanja oko nekih prethodnih kandidata iz moje struke, ali nisam imao pojma da i ja ovoga puta dolazim u obzir. Zvao me je u septembru sekretar Odeljenja umetnosti SANU, rekavši mi da me je to odeljenje izglasalo za kandidata, zbog čega treba da im dostavim svoj rezime. Pošto sam dosta predavao po svetu i imam ih spremne, odmah sam „liferovao“ obiman rezime i ispostavilo se da će moje ime ići na završno glasanje. I, eto, prošao sam na glasanju na Izbornoj skupštini. Zaista se sve odvijalo tako brzo… Ovo je velika čast za profesiju. i opet za mene lično zato što je to možda najkompetentniji žiri po inteligenciji (smeh). Trebalo je da dobijete više od 50 glasova da biste bili izabrani. I to je zaista sjajno, naročito zbog te pozitivne promene u stavu akademika. Možda ne svih, ali većine – ocena je, ne samo reditelja, već i vizuelnog umetnika, pisca i teoretičara umetnosti i filma.
Slobodan Šijan je krajem prošle godine objavio knjigu „Pisci u bioskopu: Književna istorija naših filmskih doživljaja“ u kojoj su se na gotovo 500 strana našle pripovetke, odlomci iz romana, dnevničkih, memoarskih ili novinskih zapisa u kojima velikani, poput Ive Andrića, Branislava Nušića, Stanislava Vinavera, Rastka Petrovića, Miloša Crnjanskog, Boška Tokina, Danila Kiša, Aleksandra Petrovića, daju svoj doživljaj filma od pojave sedme umetnosti na ovim prostorima do raspada Jugoslavije. Osim što je priredio ovu antologiju Šijan je još krajem decembra 2019. započeo snimanje prvog filma posle 12 godina – „Budi Bog s nama„. Poslednji naslov u impresivnoj Šijanovoj filmografiji bio je „S.O.S. – Spasite naše duše“ iz 2007. godine.
Film „Budi Bog s nama“ Šijan radi po scenariju, koji je potpisao zajedno sa Biljanom Maksić i Vladimirom Mančićem. U ostvarenju se priča plete oko Boška Tokina (1894-1953), vizuelnog umetnika, jednog od osnivača zenitizma na ovim prostorima i reditelja prvog srpskog avangardnog filma, koga tumači Miloš Biković. Taj film pod nazivom „Budi Bog sa nama“ pred kraj prve polovine dvadesetih godina 20. veka, koji su radili Tokin i dadaista Dragan Aleksić, misteriozno je nestao posle snimanja i o tom ostvarenju malo toga se i danas zna. I Šijan u svome povratku u srpsku kinematografiju upravo pokušava da „raščivija“ priču o Tokinovom životu i snimanju tog „izgubljenog“ ili „namerno uništenog“ filma.
Upitan dokle se stiglo sa filmom, u kome igra ogromna glumačka ekipa, u kojoj su i Nebojša Dugalić, Sloboda Mićalović, Goran Bogdan, Jovana Stojiljković, Andrija Milošević, Sergej Trifunović, Marko Janketić, Nikola Rakočević, reditelj Slobodan Šijan za Nova.rs otkriva da „ima još dosta posla“:
– Ali, prevalili smo najteže. Još u junu smo snimili najteže scene koje su uključivale najveći broj ljudi. Nadam se da ćemo, najverovatnije, na proleće nastaviti. Sad je to nekako sve malo drugačije – čitav taj proces snimanja, nabavljanja novca, angažovanja glumaca, koji su danas prezauzeti… Ako imate dosta glumaca u filmu, skupiti ih sve u jednom terminu je dosta teško. Ostalo nam je oko dvadesetak dana snimanja. Nekada, u stara vremena to bismo snimili u jednom cugu, ali danas se sve promenilo!
Bonus video:
Orson Vels, gospodario scenom, dominirao filmom, plenio glasom
