Podeli
Foto: Jugoslovenska kinoteka

Nedavno restauriran film "Davitelj protiv davitelja" Slobodana Šijana premijerno je prikazan 5. aprila na sajtu Jugoslovenske kinoteke, a večeras (21:05) je na programu RTS.

Tekst Nene Opačić, reportaža sa snimanja filma, objavljen je maja 1984. u “RTV Reviji”, a govori o nastanku jednog, ispostaviće se kasnije, od najomiljenijih i najcitiranijih ostvarenja pozne jugoslovenske kinematografije.

I danas je “Davitelj” rado gledan film, pa smo se odlučili da, uz dozvolu autorke, prenesmo tekst o njegovom nastanku i razmišljanjima tada 37-godišnjeg Šijana o tome kako su on i Nebojša Pajkić došli na ideju da napišu scenario, otkud Srđan Šaper u jednoj od glavnih uloga i očekivanjima od filma, uz gorak osvrt na sudbinu prethodnog dela.

Piše Nevenka Opačić*

Svaki velegrad, kažu, postaje prava metropola tek kad dobije i lokalnog manijaka! Takvih je u poslednje vreme u Beogradu bilo pet-šest, što je inspirisalo Slobodana Šijana da se u novom filmu, komediji strave i užasa, pozabavi pričom o jednom beogradskom davitelju i njegovom dvojniku…

Ako ovih dana u nekom beogradskom bircuzu sretnete Taška Načića kako prodaje karanfile gostima pod gasom – to nikako ne znači da je poznati glumac promenio zanimanje! Isto tako, neka vas ne zbunjuje što se rok-muzičar Srđan Šaper noću muva po pustim i slabo osvetljenim ulicama vrebajući usamljene žene. Ako
je u blizini još i Marija Baksa – onda znajte da ste upali pravo na snimanje novog filma Slobodana Šijana “Davitelj protiv davitelja”, komedije strave i užasa koja će, kad dođe u bioskope, malo da vas plaši, malo zasmeje, a iznad svega – zabavi.

Rahela Ferari i Taško Načić u “Davitelju protiv davitelja”, Foto: Jugoslovenska kinoteka

O čemu je, zapravo, reč?
– Krenuli smo, scenarista Nebojša Pajkić i ja, od moje bizarne ideje da se zezamo sa načinom na koji Beograd prerasta u metropolu. Dakle, kroz hroniku zločina! Počeli smo od teze da jedan grad postaje velegrad tek kad dobije i svoje lokalne manijake, u ovom slučaju davitelja. E, sad, taj naš beogradski davitelj, inače po zanimanju prodavac karanfila u kafanama, dobija konkurenciju u vidu drugog davitelja, njihovi se putevi ukrštaju i tako dobijamo lepu zbrku u istrazi.
Drugi davitelj je Srđan Šaper, vokalni solista „Idola”, i on igra rok-muzičara koji komponuje i izvodi vrlo bizarne i morbidne pesme i koji, u trenutku pojave pravog davitelja, zamišlja da je u nekakvom parapsihološkom kontaktu sa njim. Filmski davitelj broj jedan i davitelj broj dva poslaće na onaj svet relativno mali broj žrtava – svega pet-šest, i one će biti, naravno, ženskog roda.
Svi manijaci svoju delatnost usmeravaju protiv ženskog roda, pa ni ovi naši nisu izuzetak. Ipak, to neće biti strašno za gledanje, jer mi, doduše, snimamo horor, ali sa mnogo klasičnih komičnih elemenata.

Slobodan Šijan, Foto: Zoran Lončarević

Inspiraciju da se bavi manijacima Šijan je dobio na osnovu činjenice da se u poslednje tri-četiri godine u Beogradu pojavilo nekoliko primeraka te vrste zločinaca, vrednih da se upišu u svetske anale kriminalističkih hronika. O njima, dakle onim stvarnim, govoriće se u prvih nekoliko minuta filma: u
nekoj vrsti foršpana biće dat pregled ove vrste kriminala u Beogradu, i to na osnovu stvarnih činjenica, a onda ide priča koja je, naravno, potpuno izmišljena.

Šijanu postavljamo i pitanje o tome kako je, posle svega godinu dana pauze, uspeo da opet sedne u rediteljsku stolicu? Njegov prethodni film “Kako sam sistematski uništen od idiota”, na primer, još nije ni viđen u Beogradu, a on, što nije baš uobičajena stvar za naše kinematografske prilike, već snima
novi…
– Mogao sam, pre svega, odmah da radim novi film zahvaljujući finansijskom uspehu mojih
prethodnih filmova, a zatim i činjenici da sam slobodan filmski radnik. To znači da uvek imam spremne projekte i u svakom trenutku mogu da ih ponudim. Ipak, generalni odgovor leži u trenutnoj situaciji srpskog
filma koji pravi „bum”. Mislim da se trenutno nalazimo u najboljoj situaciji koju smo na filmu imali. Uvek sam bio zagovornik toga da se radi što više filmova, makar i pod slabijim uslovima, a sistem kinematografije koja nije centralizovana to trenutno i omogućava. Pored toga, stvorena je situacija da postoje jaki ekonomski interesi da se snimaju filmovi. Uvek sam smatrao da nije dobro da u jednoj republici postoji samo jedna filmska kuća. Nemam ništa protiv onih preduzeća koja, poput zagrebačkog „Jadran filma”, rade za devize, ali smatram neophodnim da postoji i slobodan prostor za niz malih filmskih preduzeća.

Pročitajte još

Kad se već vodi razgovor o filmskim prilikama i neprilikama, vredno je pomenuti i razloge zbog kojih film “Kako sam sistematski uništen od idiota” nikako da stigne do publike?
– I dalje je za mene čista misterija zbog čega se taj film do sada nije prikazao u Beogradu, na primer. Raznorazne odgovore sam dobijao, ali nijedan pravi. Govorilo se i o tome da je razlog neprikazivanja „svađa” između distributera, dakle „Union filma”, i „Beograd filma”, koji je vlasnik bioskopskih sala. Ali, pre imam utisak da film doživljava sudbinu prećutkivanja zbog tematike kojom se bavi. To je, ipak, prvi
naš film koji se bavi 1968. godinom. Pre nego što je snimljen u „Avala filmu”, tekst je bio odbijen u mnogim kućama. Izgledalo je vrlo teško snimiti film koji prikazuje studentske demonstracije. Projekat je, kao što znate, proguran, prikazan u Puli i tu je – kraj. Ni u Niš nije pozvan, na festival glumačkih ostvarenja, a zna se da je Bata Stojković praktično u svakom kadru. Sada već dolazi mrtva sezona, evo lepog vremena i leta, i film je praktično otpisan, a da mu nije ni data prava šansa.

Preti li takva sudbina i “Davitelju protiv davitelja”?
– Sumnjam. Pre se može reći da će to biti film koji ima velike šanse u bioskopima. Tehnički je komplikovaniji od većine domaćih filmova (pa zato i košta oko dve stare milijarde), puno je sekvenci atraktivnih i zbog maske (ovo je, ipak, film strave i užasa), upotrebljavamo i video i televizijsku sliku.
Naročito će privlačiti mlađu publiku koja voli moderniji i crni humor. Posebna priča su, naravno, i glumci: Taško Načić, Srđan Šaper, Nikola Simić, Marija Baksa, Sonja Savić, Pavle Minčić – sjajna ekipa.

Otkud roker Šaper među njima, u ulozi davitelja broj dva?
– Zato jer mislim da ima izuzetno zanimljivo lice i dar za komiku. Na njega sam mislio od početka rada na ovom projektu. Uzgred rečeno, Šaper je i autor „glavne” pesme u filmu koja se, u skladu sa sadržajem, zove – „Beogradski davitelj”. Što se ostalih glumaca tiče, a tu najpre mislim na Taška Načića, treba reći da
mi imamo veliku i izuzetno kvalitetnu ekipu komičara srednje generacije kao retko koja zemlja. Za mene je uživanje da radim sa njima i to je jedan od razloga što se bavim komedijom. Tu nismo inferiorni u odnosu na neke druge kinematografije.

Sve vaše filmove – Ko to tamo peva, Maratonci trče počasni krug i Kako sam sistematski uništen od idiota – karakteriše jedna, za naše prilike, posebna vrsta humora. Može li se govoriti o nekom posebnom žanru?
– Svi ti filmovi bave se humorom i groteskom koja me zanima. Ali trudim se da pravim
različite filmove i da oni, bar za mene, budu novo iskustvo. O nekom žanru teško je tu govoriti. Mislim, zapravo, da kod nas uopšte ne može biti reči o žanrovima, osim kad je naš ratni film u pitanju. Ako u mojim filmovima postoje neke dodirne tačke, onda su one više u sistemu nekih mojih asocijacija nego u pokušaju da se prave neki žanrovski filmovi. Jer, za to je potreban čitav sticaj okolnosti kojeg u našoj kinematografiji
nema.

(*Preuzeto iz aprilskog broja časopisa “Kinoteka”)

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram