"Pisao je suzama i krvlju, a mi koji smo ga poznavali i voleli dugo ćemo suzu, namenjenu njemu, držati u sebi": Novica Antić o odlasku Koljade

Za to što je proteklih decenija srpska publika upijala komade Nikolaja Koljade, od "Kokoške", preko "Praćke", do "Murlin Murlo", zaslužan je Novica Antić. Nekadašnji direktor Ateljea 212 i vrsni prevodilac s ruskog na srpski prevodio je neumorno dramske tekstove pisca, reditelja, pedagoga i osnivača Koljada teatra, koji je preminuo 2. marta u 69. godini.

- Kao prevodioca koji se preko trideset godina bavi prevođenjem ruske dramske književnosti, uvek me je iritirala ona naša neutemeljena, patetična i često politizovana konstatacija o velikoj sličnosti srpskog i ruskog naroda. Svaki pojedinac se razlikuje od drugog, nema dvojice istih ljudi na ovoj planeti, a pogotovo nema dva ista naroda. Ali, u nečemu smo zaista gotovo isti. U našem odnosu prema umetnicima, naročito kada odu sa ovoga sveta - priča Novica Antić za Nova.rs.

Kada je vest o smrti Nikolaja Koljade 2. marta obišla svet, a on je zaista, podseća Antić za naš sajt, bio jedan od najeminentnijih ruskih i evropskih savremenih dramskih pisaca, "u moru tekstova, hvalospeva i žalopojki", pročitao je i tekst jednog uglednog ruskog teatrologa.

- Naslov teksta je sve rekao: "Koljada nam nije trebao, a nismo mogli bez njega" i to je srž našeg zaista sličnog odnosa prema velikim ljudima - tek kada ih izgubimo, postanemo svesni koliko su nam značili. Čitavog svog života Koljada je morao da trpi kritike kako piše "černuhe", mračne komade koji postovjetsku stvarnost prikazuju u pogrešnom svetlu, kako ocrnjuje svoju zemlju, šalje u taj truli Zapad iskrivljenu sliku koja se nikako nije uklapala u grandioznu fresku moćne Rusije. A on nikada nije pisao o politici, niti za nju. Pisao je o onome što je lično preživljavao, video, čuo, osećao. Pisao je iz ljubavi. Pisao je suzama i krvlju. Pisao je sa željom da publika, a publike je bilo mnogo, posle predstave izađe nasmejana, a kada uveče legne u postelju, na jastuk pusti suzu. Mi koji smo ga poznavali i voleli ćemo dugo tu suzu namenjenu njemu, držati u sebi - kaže na kraju Novica Antić.