U mom telefonskom imeniku, koji je ogroman, mislim da nema čoveka iz sveta filma, pozorišta, književnosti ili bilo kog drugog vida kulturnog života čiji telefon nije zapisan. A većine nema! Ali, neću da ih zaboravim, kaže za Nova.rs dramski pisac i reditelj Dušan Kovačević.
U poslednjoj knjizi „Ja to tamo pevam“ dramskog pisca i reditelja Dušana Kovačevića, čiji će novi film „Nije loše biti čovek“ premijerno biti prikazan 7. decembra, kako je otkrio u razgovoru za Nova.rs, jeste i oda koju je napisao svojoj majci.
„Razišli smo se po svetu
I po nebu
I sad se viđamo
Samo u snovima
Kao danas
Kad moja majka mirno spava“
Ove stihove beleži u pesmi „Majka“ koju završava rečima „kako mi nedostaje…“
Upitan koliko je, kada nam neko bližnji ode, bitno otrgnuti ga od zaborava i „očuvati u životu“ Kovačević priznaje za naš sajt kako je ta pesma, kao i mnoge priče rasute po njegovim knjigama, „mali i dragi spomenik“.
– Ja sam na taj način pravio spomenike ljudima koje sam voleo i volim – ističe dramski pisac, reditelj i upravnik Zvezdara teatra i potom nam kazuje jednu emotivnu priču.
Priču o njegovom telefonskom imeniku:
– Moj telefonski imenik sam počeo da ispisujem početkom sedamdesetih godina. To je jedna sveska sa kožnim povezom. Skoro da se raspala od upotrebe, jer nemam mobilni telefon i komuniciram na način iz prošlog veka. I zato sam do sada bar deset puta odlučivao i rešavao da prepišem imena u neki novi notes. Prvi put pre desetak godina, pa sam to odgodio, a onda sam ponovo pokušao i došao do nepremostivog problema – da ne treba da upisujem u novi telefonski imenik ljude koji su preminuli. Ali, onda sam stao, jer ne upisati njih znači da dve trećine mog telefonskog imenika ne postoji… U tom mom imeniku, koji je ogroman, mislim da nema čoveka iz sveta filma, pozorišta, književnosti ili bilo kog drugog vida kulturnog života čiji telefon nije zapisan. A većine nema! Ali, neću da ih zaboravim. I kad prelistavam taj svoj imenik ja na neki način komuniciram sa njima. Nažalost, ne mogu da ih pozovem. A tako mi nedostaju neki ljudi koje sam često zvao. Naročito, kada mi je bilo potrebno da se posavetujem i kada sam tražio mudru i pametnu reč, tačno sam znao koga treba da pozovem. Ostalo mi je tek nekoliko prijatelja sa kojima se čujem, a 90 odsto ljudi više nema… To je užas. Taj moj krug u kome sam sa dvadeset i nešto godina počeo da pišem o mrtvima kroz „Maratonce“ sada se, na neki način, potvrđuje kao neko predosećanje te večite ljudske bitke da opstanete u životu. Svako se snalazi kako misli da je najbolje.
Bonus video:
Lena Kovačević o ulozi u filmu „Nije loše biti čovek“
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare