Daleki krik od prvog filma: Kritika filma "Scream 7"

PIŠE: Jovan Semi Pjević

Izašao je 11 godina nakon četvrtog, a 26 godina nakon prvog filma. Došao je u savršeno vreme kada je horor kao žanr donekle evoluirao i doneo scenaristima pionirima meta slešer horora novi materijal za poigravanje sa žanrom i njegovim novitetima. Dok je peti „Scream“ bio zapravo osveženje koje je išlo u korak sa originalom, bio je i dobar trenutak za pridošlice serijala, šesti se činio bespotrebnim, ali dovoljno intrigantnim uplivom u serijal, dok je sedmi jednostavno u potpunosti banalan i zaista nepotreban. Zanimljivo je, ali i tužno gledati kako je serijal od slešer horor remek-dela došao do generičnog slešera. Da parafraziram poznatu repliku iz „The Dark Knight“: „Ili umreš kao ikona meta horora ili živiš dovoljno dugo da postaneš ono što si ismevao.“

Sidni Preskot, centralna „poslednja devojka“ serijala, nakratko se vratila u završnici petog „Screama“, dok je šesti deo, opravdano, preskočila, i zbog narativnih nelogičnosti i zbog spora oko honorara. „Scream 7“ je sada vraća u prvi plan, očigledno uz znatno izdašniji ček. Studiju je bio potreban oslonac: Melisa Berera je otpuštena nakon svojih komentara o Izraelu, Džena Ortega je potom napustila projekat u znak podrške, a rediteljski dvojac Met Betineli-Olpin i Tajler Gilet, koji su uspešno „reanimirali“ franšizu su takođe izašli iz priče.

Sve je od početka ukazivalo na klimav temelj sedmog dela. Projekat je ostao bez ključnih lica ispred i iza kamere, bez dve glavne glumice (od kojih je jedna bila globalno izuzetno popularna), i sa studijom koji je morao da uloži više nego planirano kako bi vratio Niv Kembel. Delovalo je kao film koji se sklapa iz nužde, a ne potrebe. Samim tim, više podseća na neki film koji bi gledali likovi u nekom „Scream“ filmu, a ne kao ostvarenje vredno da nosi titulu nastavka u ovako sveopšte dobrom serijalu.

U mirnom gradiću koji nije Vudsboro ali izgleda kao da jeste, Sidni Preskot živi u oazi mira; majka je troje dece i žena načelnika policije u gradu koji praktično i nema zločina. Naravno, njen život ponovo postaje oluja krvi i nasilja kada počne da je opseda novi Goustfejs. Njena ćerka postaje meta, a Sidni će da učini sve kako bi zaštitila život koji je izgradila kako bi zauvek zaustavila krvoproliće koje ju je uhodilo poslednje skoro tri decenije. Čak i premisa zvuči stereotipično.

Prvi „Scream“ je bio slešer u srednjoj školi, drugi je na faksu, treći je kritika Holivuda, a četvrti satira besumočnih nastavaka i slično, peti je zanimljivo uokvirio motive prethodnih filmova i dao svoj obrt na ismevanje nastavaka nasleđa i ributova, šesti je premestio serijal u metropolu, a sedmi je doneo, pa, ništa novo. Cela premisa je vrlo mučna za gledanje, a događaji kao da se vuku i pokušavaju da ostanu relevantni i zanimljivi.

Vest da će režiju preuzeti Kevin Vilijamson (autor scenarija prvog, drugog i četvrtog filma) je delovala kao logičan pokušaj da se franšiza konsoliduje. Nažalost, Vilijamsonova režija otkriva neiskustvo u vođenju celovitog tonaliteta filma. Režija često fluktuira između naslanjanja na estetiku prethodna dva nastavka i pokušaja inkluzije elemenata u stilu majstora Vesa Krejvena, što rezultira nijansama bez jasne kohezije. „Scream 7“ je rediteljski neodređen, lako klizi ka generičnosti, a estetski je bezličan: projekat je koji više pokušava da emulira prošlost nego da artikuliše sopstveni glas. Tako se može opisati i pristup scenariju čiji je Vilijamson ko-scenarista. Vilijamson je napravio film koji više izgleda kao neka parodija na slešere nego pravi pravcati horor film.

„Scream 7“ je neprijatna mešavina svih tema i motiva prošlih filmova aljkavo pomešanih u traljavih skoro dva sata koji vas na kraju ostave zbunjenim i nedovoljno zadovoljnim, čak i na nivou nasilja i strašnih momenata. Film ne uspeva da bude ni omaž prošlim, a ni nova interpretacija starog fazona. Umesto toga, deluje kao mlaki retrospektivni kolaž svega što smo ranije gledali, a ne donosi apsolutno ništa novo.

Nakon 15 godina Niv Kembel igra ponovo glavnu ulogu. Njen povratak je bio očekivan potez, pre svega zbog već navedenih problema iza kulisa, ali i zbog pokušaja vraćanja serijala na osnove. Iako bi Sidni Preskot trebalo da bude vrlo iskusna do sada i spremna na sve ludorije novog maskiranog ubice, ipak sa sobom nosi niz glupih odluka koje su poprilično nesmotreno i kontradiktorno postale deo njenog lika. Očigledno je da su pokušali da preprave film nakon problema iza kulisa, ali ipak, nisu uspeli da skockaju valjan narativ, a ni zapravo dobre likove. Koliko toliko, Niv Kembel i Kurtni Koks su jedine koje iole mogu da ožive svoje likove na barem uverljiv način; verovatno jer ih igraju skoro tri decenije.

Pored toga što jedva govori od plastičnih operacija, Kurtni Koks je ispunila sva (skoro nepostojeća) očekivanja za sedmi deo. Njeno pojavljivanje je blago nepotrebno, ali ipak ne može samo Niv Kembel da svojim prisustvom publiku podseća na bolje filmove iz serijala. Koks je samo prisutna i njen udeo u priči je minimalan i i te kako zaboravan.

Kontinutet sa prošla dva filma održavaju Džasmin Savoj Braun i Mejson Guding koji se vraćaju kao Miks-Martin blizanci. Iako još uvek nije jasno kako su preživeli ranije pokolje, ovde funkcionišu samo kao narativna spojnica: postoje da pokažu da su filmovi povezani, ali ne daju stvarni doprinos novoj priči. Njihovi povremeni pokušaji meta duhovitosti često zvuče neprijatno i ovoj priči im ne leže, jer se ne uklapaju u haotičan i nedosledan ton filma. Ukratko: samo su podsetnik na (bolju) prošlost serijala, a nisu prirodna komponenta nove (loše) sadašnjosti serijala.

Sporedni likovi su uvek bili bitni za ovaj serijal. Plejada dežurnih krivaca u vidu ekipe klinaca je prisutna i u sedmom filmu, ali i oni su naizgled samo generična ljuska njihovih prethodnika. Iskreno, niko od njih nije vredan nekog pomena jer je bilo bolno jasno da su tu samo da bi bili ubijeni. Iako su počeli sa određenim dopadljivim crtama ličnosti, nisu imali vremena da iste razviju, jer su prebrzo ubijeni; kao da autori nisu znali šta da rade sa njima, pa su ih stavili u film kako bi samo eto imali ekipu sporednih likova i najbolje prijatelje Sidnine ćerke, Tejtum.

Izabel Mej igra Tejtum, drugog glavnog lika, i po logici stvari je trebalo da nosi težinu nasledstva. Kao ćerka najbitnije persone u serijalu, imala je priliku da postane pravi i prirodni narativni centar nove priče. Umesto toga, njen lik je blag i nepotpun, poput većine novih aktera: poneki simpatičan crtež ličnosti koji ne doživi razvoj usled brzog i krvavog kraj. Iako je prisutna blaga predaja štafete, na kraju nije jasno hoće li ona biti glavnjak u nastavcima ili će se opet sve vrteti oko Niv Kembel. Mej radi šta može sa siromašnim materijalom, ali čak ni solidna scena ne može da sakrije da joj scenario nije dao šta treba. Za tonalne i dramaturške promašaje najviše krivim režiju.

Goustfejs je bukvalno postao Džejson Vorhis, neobjašnjivo neuništivo svemoćno sveznajuće stvorenje. Iako još uvek nije paranormalan, ubistva i sveopšti pristup Goustfejsu u ovom izdanju više liči na parodijski nego na onaj koji odgovara da je da došao iz uma ko-kreatora celog serijala.

„Scream“ su u suštini misterije i ono što od njih očekujemo jeste da nas otkriće ubice barem malo šokira. Film non-stop nagoveštava na jednog ključnog iz prošlosti protagonista, ali objašnjenje njegovog povratka je neubedljivo i besmisleno. Ako već vraćate ključnog (i poslednjeg preživelog) lika sa početka serijala, uradite to do kraja: iskoristite ludilo i iracionalnost njegove egzistencije, jer je to jedino što je ovaj film imao kao adut. Misterija identiteta Goustfejsa bila je jedina šansa da ovaj film zasija, a umesto toga je fanovima je dostavljen verovatno najgori mogući ishod. Očekivao sam da bar jedna stvar bude prava, ali čak ni misterija nije izdržala lenjost autora.

Ako nismo dobili dobar narativ, likove i misteriju: da li je barem horor dobar? Jednostavno rečeno: nije. Ima momente koji su načelno strašni jer vam nešto iskoči, ali sve ostalo je vrlo generično i ide u korak sa ostalim klišeima slešera. Ubistva očajnički pokušavaju da budu inovativna, napeta i jeziva, ali samo svako počinje da liči na neku vrstu parodije. Čak se više sećam nekih scena iz prošlogodišnjeg slešera sa sličnim problemima „I Know What You Did Last Summer“, što govori mnogo. Štaviše, taj film je bio bolji „Scream“ film od ovog...

Dok nije loš kao neki drugi najgori filmovi u slešer franšizama, „Scream 7“ je sigurno najslabiji u ovom serijalu. Ako je Vilijamsonu bilo u cilju da namerno napravi loš slešer, onda je genijalno uspeo da izvrne očekivanja publike. Ipak, više liči na to da su se samo neuspešno poneli sa raznoraznim produkcionim problemima, te vernim fanovima dostavili nešto neujednačeno, sterilno i sveopšte ofrlje izvedeno. Ipak, film je imao par trenutaka koji su me naterali da pomislim da autori znaju šta rade, ali sam se uvek vrlo brzo razuverio u moju očajničku želju da najzad gledam nešto novo, mejnstrim, ali zapravo inovativno. Vreme je da se ovaj serijal najzad završi ili da barem na neko vreme ode u hibernaciju, dok horor žanr ne evoluira još malo.