Ovo je pravi razlog zašto se sve manje dece rađa: Naučnica sa Oksforda kaže - nije novac ni skupoća, već...

Globalni pad nataliteta zaista je dramatičan. Svetska stopa fertiliteta dostigla je vrhunac 1963. godine, kada je prosečna žena rađala 5,3 deteta. Od tada je gotovo neprekidno u padu i danas iznosi oko 2,2 deteta po ženi. U mnogim državama ona je već znatno niža od takozvane stope proste reprodukcije, koja iznosi oko 2,1 dete po ženi i predstavlja minimum potreban da bi se veličina populacije dugoročno održala.

U pojedinim razvijenim zemljama broj rođene dece već je pao na istorijski niske nivoe. U Velikoj Britaniji, Australiji i Sjedinjenim Državama stopa fertiliteta kreće se između 1,4 i 1,6, dok je u Japanu oko 1,2, a u Južnoj Koreji svega 0,75. Uprkos tome, Šepard upozorava da panika koja često prati ove brojke nije nužno opravdana.

Paula Šepard sa Univerziteta u Oksfordu podseća da su slični strahovi postojali i nakon Drugog svetskog rata, kada su stope rađanja takođe bile veoma niske. Demografi i političari tada su pokušavali da predvide kako će izgledati budućnost populacije i mnogi su očekivali dugotrajan pad nataliteta. Međutim, niko nije predvideo takozvani „baby boom“ koji je usledio. Zbog toga, kaže ona, demografska kretanja često iznenađuju i teško ih je pouzdano predvideti.

Ipak, činjenica je da je u velikom broju zemalja stopa rađanja danas ispod nivoa potrebnog za održavanje populacije. To se posebno vidi u istočnoj Aziji, ali i širom Evrope i Severne Amerike, gde praktično nijedna država više nema fertilitet iznad nivoa zamene generacija.

Prema Šepard, veliki problem u načinu na koji se ova tema istražuje jeste to što se natalitet često posmatra samo kroz statistiku cele države. Takav pristup zanemaruje razlike između različitih društvenih grupa. U stvarnosti, različiti slojevi društva donose potpuno različite odluke o porodici i roditeljstvu. Na primer, najsiromašniji i najbogatiji slojevi često imaju više dece od proseka, dok su srednje društvene grupe one koje najčešće odlažu roditeljstvo.

Istraživanje

Kako bi bolje razumela razloge zbog kojih ljudi danas imaju manje dece nego što žele, Šepard je sprovela istraživanje u Velikoj Britaniji koje kombinuje kvalitativne razgovore i eksperimentalne metode. U fokus grupama razgovarala je sa muškarcima i ženama o planiranju porodice, namerno uključujući i muškarce koji se često izostavljaju iz ovih debata.

Iz tih razgovora izdvojila je listu faktora koji su ljudima najvažniji kada razmišljaju o deci. Među njima su se našli podrška porodice, stabilno stanovanje i partner koji je spreman aktivno da učestvuje u brizi o deci. Nakon toga sproveden je i eksperiment sa velikim brojem učesnika, u kojem su ljudi morali da procenjuju šta bi ih najviše podstaklo da imaju onoliko dece koliko žele.

Rezultati su pokazali da različite društvene grupe razmišljaju na različite načine. Ljudi bez univerzitetskog obrazovanja veliku pažnju posvećuju kvalitetu okruženja u kojem žive. Mnogi muškarci iz te grupe naglašavali su da ne žele još jedno dete dok ne pronađu bolje mesto za život, sa više zelenih površina i boljim školama. Žene su često govorile da im je važnije da deca imaju dovoljno prostora za igru i dvorište nego da poseduju kuću i uzimaju velike stambene kredite.

Kod visokoobrazovanih ljudi slika je nešto drugačija. Posebno su žene sa univerzitetskim diplomama isticale da žele partnera koji će ravnopravno učestvovati u roditeljstvu. Za njih nije dovoljno da partner samo finansijski podržava porodicu – očekuju aktivno uključivanje u svakodnevnu brigu o detetu.

Istovremeno, upravo među visokoobrazovanim ženama najčešće se javlja odlaganje roditeljstva. Razlog je, prema Šepard, to što žene i dalje snose mnogo veće posledice po karijeru nakon rođenja deteta. Zbog toga mnoge žele da se prvo profesionalno stabilizuju pre nego što se odluče na majčinstvo. To često znači da porodicu osnivaju tek u tridesetim godinama, kada biološki sat već počinje da ograničava broj dece koji mogu da imaju.

Ipak, istraživanje je pokazalo jednu veoma važnu stvar: većina ljudi i dalje želi dvoje ili troje dece. Problem je što često na kraju imaju manje nego što su planirali. U Velikoj Britaniji, na primer, na svaka tri željena deteta u stvarnosti se rode samo dva.

Najveći razlog za tu razliku, pokazalo je istraživanje, nije samo novac ili trošak života, kako se često misli. Najvažniji faktor je društvena podrška.

Šepard naglašava da su ljudi evolucijski razvijeni kao vrsta koja podiže decu uz pomoć šire zajednice. Za razliku od mnogih drugih primata, ljudske majke mogu imati više male dece u isto vreme upravo zato što u brizi učestvuju i otac, bake i deke, rodbina i šira društvena mreža. Taj model „kolektivnog roditeljstva“ bio je karakterističan za ljudska društva hiljadama godina.

U savremenom urbanom svetu, međutim, taj sistem podrške često je nestao. Ljudi žive daleko od porodice, rade u zahtevnim poslovima i imaju veoma ograničenu pomoć u svakodnevnom životu. Upravo zato je u istraživanju socijalna podrška – partnera, roditelja i prijatelja – ispala kao najvažniji faktor kada ljudi odlučuju koliko dece će imati.

Troškovi života i brige o deci svakako igraju ulogu, ali čak ni oni nisu presudni ako porodica ima jaku mrežu pomoći. Na primer, ako bake i deke mogu da čuvaju decu jedan ili dva dana nedeljno, to značajno smanjuje finansijski pritisak na roditelje.

Još jedan važan faktor je sve kasniji početak roditeljstva. U mnogim razvijenim zemljama žene danas smatraju da je neobično imati dete pre tridesete godine. Kada porodica počne kasnije, ostaje manje vremena za drugo ili treće dete, što dodatno smanjuje ukupni broj rođenja.

Iako se o ovom trendu najčešće govori u Evropi, on nije ograničen samo na zapadne zemlje. Jedini deo sveta gde natalitet i dalje ostaje relativno visok jeste podsaharska Afrika, ali i tamo stope postepeno opadaju. U drugim regionima razlozi mogu biti drugačiji. U Bangladešu, na primer, žene se i dalje udaju veoma mlade i prvo dete dobijaju već oko devetnaeste godine, ali porodice ipak odlučuju da imaju samo jedno ili dvoje dece.

Kada je reč o državnim politikama koje pokušavaju da povećaju natalitet, iskustva širom sveta pokazuju da ne postoji jednostavno rešenje. Francuska ima jednu od najviših stopa fertiliteta u zapadnoj Evropi, oko 1,7 deteta po ženi, delimično zahvaljujući snažnoj državnoj podršci porodicama i subvencionisanom čuvanju dece. Ipak, ni tamo se stopa nije vratila na nivo potreban za stabilan rast populacije.

Slično je i u nordijskim zemljama, koje su među najnaprednijima kada je reč o ravnopravnom roditeljstvu i roditeljskom odsustvu za očeve. Iako takve politike mogu kratkoročno poboljšati situaciju, one same po sebi ne dovode do velikog povećanja nataliteta.

Zbog toga Šepard smatra da je ključni problem u savremenom društvu mnogo dublji. Današnji način života često suprotstavlja posao i roditeljstvo, iako to istorijski nije bilo tako. Žene su oduvek radile i istovremeno imale decu. Razlika je u tome što su ranije radile u okruženju u kojem su deca bila deo svakodnevnog života i zajednice.

Savremeni model rada, posebno kancelarijski, odvaja porodicu i posao na način koji otežava roditeljstvo. Prema Šepard, pravi izazov današnjice je pronaći način da se ta dva sveta ponovo usklade.

Upravo tu se, smatra ona, krije pravi razlog zbog kojeg se u svetu rađa sve manje dece. Ljudi i dalje žele porodicu, ali savremeni način života često im ne dozvoljava da imaju onoliko dece koliko bi zapravo želeli.