Krenuo sam iz Varšave do Lavova sa ekipom međunarodnih humanitarnih snaga. I prve dve nedelje, kad sam stigao u Ukrajinu, bio sam ispomoć humanitarcima. Ali, onda sam pomislio da treba zabeležim sav taj užas, kaže Pjotr Pavlus, jedan od reditelja dokumentarca "U Ukrajini".
Srušene zgrade, zgarišta od bombi, gomile ljudi, koje su ostale bez doma, u skloništima čekaju u redovima za bar malo hrane… Ovi stravični prizori mogu se videti u novom dokumentarnom filmu „U Ukrajini“, koji potpisuje tim poljskih sineasta.
Odmah nakon početka rata, koji besni preko granice Evropske unije jedan reditelj odlazi u srce već razorene države kako bi uhvatio „novu realnost“ ukrajinskog naroda. I to bi, u najkraćem, bio kroki dokumentarca „U Ukrajini“ Pjotra Pavlusa i Tomaša Volskog koji je prvi put u Srbiji viđen na nedavno završenom Festivalu evropskog fima Palić, dok je svetska premijera bila na čuvenom Berlinalu.
Srpskoj premijeri prisustvovao je jedan od dvojice poljskih sineasta Pjotr Pavlus. Bio je to, kako je priznao za Nova.rs kad smo se sreli na Paliću, njegov prvi dolazak u Srbiju i ove krajeve.
– Ovo je neverovatno mesto, još neverovatniji festival koji se događa u tišini, filmskim stvaraocima pruža mogućnost da „uplove“ u prirodu. Kad odete na spavanje, slušate zvuke ptica, njihove melodije – pa na kom to festivalu ima? A i atmosfera je divna, ljudi su tako otvoreni, prijateljski nastrojeni, zajedno gledaju dobre filmove… Šta više tražiti?
Vrativši se na povod dolaska u Srbiju, dokumentarac „U Ukrajini“ napominje da je film plod saradnje sa Tomašem Volskim:
– Kad smo rešili da radimo film, dogovorili smo se da samo ja odem u Ukrajinu, jer se Tomašu nije baš svidela ideja da na početku rata krene tamo. I tako sam sam otišao, dok je Tomaš ostao u Poljskoj. Bio sam, valjda, dovoljno hrabar…
Već prvih dana i nedelja rata Pjotr je imao potrebu da krene put susedne zemlje koja se suočava sa užasom.
– Krenuo sam iz Varšave do Lavova sa ekipom međunarodnih humanitarnih snaga. I prve dve nedelje, kad sam stigao u Ukrajinu, nisam ništa snimao, već sam služio kao ispomoć humanitarnim snagama. Nije mi čak palo na pamet, s obzirom na sve što je trebalo da se uradi, da snimam. Ali, onda sam pomislio da treba da uradim još nešto, zabeležim sav taj užas. Bilo je već tad mnogo onih koji su želeli da pomogu, a ja sam shvatio da bi trebalo da uradim nešto sa svojim filmskim veštinama. Bilo je mnogo volontera, a s obzirom da sam reditelj, poželeo sam da dokumentujem taj rat.
Čim je početkom marta 2022. prešao poljsko-ukrajinsku granicu odmah je, kako nam priznaje, zaplakao:
– Preda mnom je bio zastrašujući prizor – na hiljade i hiljade ljudi čekalo je da se domogne Poljske, a pri tom je vreme bilo užasno. Velika hladnoća, sneg, a oni sve vreme stoje napolju. Užasavajuća slika zbog koje sam počeo da plačem.
Upitan da li mu je bilo teško da kamerom beleži patnju tolikih ljudi, bez obzira što je profesionalac, odgovara:
– Nisam ratni fotograf, i zato mi je svakog dana bilo potrebno da naučim kako da „delam“ u ratno vreme. Uglavnom sam pratio svoju intuiciju, pričao sam s ljudima, slušao ih kako im se život preko noći promenio, kako preživljavaju „novu realnost“, pokušavao da razmenim energiju, da ih ohrabrim…
Kako bi uradio dokumentarac nekoliko puta putovao je u ratom pogođenu Ukrajinu. Sve zajedno u toj susednoj zemlji proveo je, kako se seća, nešto više od dva meseca, a na pitanje šta mu je bio najteži trenutak, Pjotr kaže:
– Svakoga dana slušao sam užasavajuće priče. I kad bih noću legao da spavam, nisam mogao da zaspim koliko sam bio potresen. A bilo je užasno biti i na prvoj liniji fronta. Kad ste na tom strašnom mestu, ne znate šta će se sledećeg trena desiti, šta vas još gore tamo čeka… Toliko sam tragičnih priča čuo. Gotovo svako s kim sam bio u kontaktu izgubio je nekog svog ili sve i trebalo ih je nekako utešiti, što je nemoguće. Svi su tako strahovali. Kad bi počelo bombardovanje i pucnjava takav bi strah zavladao da je to nemoguće opisati – iskren je reditelj.
– Je l` odavde došao metak – pitaju klinci oca dok u jednoj od scena dokumentarca razgledaju i slikaju razoreni tenk. Ali, to nije kraj „zapitkivanju“. Zanima ih i da li je „ukrajinski ili ruski“. Odgovor je: „Ruski, naravno“…
Iako je od početka ruske agresije snimljeno dosta dokumentaraca o ratu u Ukrajini, naš sagovornik naglašava da se njegov film razlikuje od ostalih iz prostog razloga:
– Mnogo filmova uradili su ukrajinski reditelji, ali ja sam Poljak, njihov komšija i mislim da imam zato malo drugačiji pogled na stvari.
Više od godinu i po dana nakon početka ruske agresije na Ukrajinu, reditelj smatra da se sada vodi „pozicioni rat“:
– Nikako nisam ekspert za pitanje rata, ali kao običnoj osobi teško mi je da predvidim šta će biti dalje. Neka vrsta rata je zapravo počela još 2014. I, eto, posle deset godina rat još uvek traje.
Kao Poljaka, pitamo ga kako njegovi sunarodnici gledaju na uništavanje Ukrajine?
– Uplašeni smo, ali trudimo se da pružimo pomoć kako najbolje umemo. Radimo to od početka i nećemo odustati – poručuje Pjotr Pavlus, koji ovim dokumentarcem nije završio priču o Ukrajini, jer već sprema novi projekat, nažalost, s istom turobnom tematikom.
Bonus video: Napad na Ukrajinu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare