Kad sam bio u Njujorku, setio sam se Robinzona Krusoa i pomislio šta bi se desilo kada biste bili zarobljeni u nekom penthausu, a nema nikog da vas spasi, priča za Nova.rs Vasilis Kacupis koji je potpisao ostvarenje "Zarobljen" u kom Vilijam Defo upada u klopku stana kojeg je prethodno pokušao da opelješi.
Ovo je film koji dolazi pravo iz Platonove pećine. Ono što na prvi pogled izgleda kao refleksija o poreklu umetnosti, uskoro postaje duboka meditacija o stanju čovečanstva na ivici odumiranja i večnoj borbi čoveka sa svojim tvorcem. Baš ovim rečima žiri nedavno završenog Festivala evropskog filma Palić obrazložio je odluku da ostvarenju Vasilisa Kacupisa „Zarobljen“, u kojem glavnu ulogu tumači Vilijam Defo, dodeli specijalno priznanje.
Tog zarobljenika iz naslova filma igra slavni američki glumac Vilijam Defo, koji je samog sebe doveo u „klopku“. Defo igra Nema, kradljivca umetnina koji obija penthaus bogatog kolekcionara u potrazi za vrednim umetničkim delima. Ali, kako je ušao u luksuzni njujorški stan, sigurnosni sistem je najpre sve zaključao, a onda se i pokvario. I Nemo ostaje zarobljen – dani se pretvaraju u nedelje, pa mesece u „zatvoru“ ukrašenom izuzetnim, čudnim, čak i jezivim umetničkim delima. Ta dela, za kojima je žudeo kako bi ih ukrao i prodao, sad su za Nema beskorisna. Ostaje mu samo da im se, zarobljen, gladan, žedan, bespomoćan divi.
Ideja za neobičnu priču grčkom reditelju i scenaristi Vasilisu Kacupisu sinula je kad je, kako priča za Nova.rs, posetio Njujork:
– Gledao sam sve te velike zgrade i pomislio – šta bi se desilo kada biste bili zarobljeni u nekom penthausu, a nema nikog da vas spasi? A onda sam se setio Robinzona Krusoa… I palo mi je na pamet šta bi bilo kad bi se neko našao u okruženju drugačijem od napuštenog ostrva, u jednom od najgušće naseljenih gradova na svetu.
Zaplet „Zarobljenog“ vrlo je privlačan, naročito ako je neko ljubitelj umetnosti, ali i najbizarnijih priča iz crne hronike. Kad je grčki reditelj video sve te nebodere u Njujorku jedna od misli bila mu je, kako objašnjava za naš sajt, i šta bi bilo kad bi se neki od njih srušio, ili bio pogođen.
– Videli smo to 11. septembra, kad su se desili teroristički napadi… Ljudi koji su se zatekli na Kulama bliznakinjama, oni privilegovani, bili su najslabija karika u čitavom procesu preživljavanja. Jedini njihov izlaz bio je da skoče, a bilo je to, ne samo dramatično, već i užasavajuće. Znate, većini ljudi je u prirodi da napreduju, idu gore, sagrade zlatne kaveze za sebe, ali na kraju dana, kad sve krene naopako, niko ti ne može pomoći. Ako nemaš vode, hrane, a okružen si, kao moj junak, s umetničkim delima koja su vredna 400 miliona evra, to onda postaje irelevantno. Džaba sve!
Rediteljev junak je, pre nego što će upasti u „klopku svevišnjeg“ tako želeo da poseduje tu vrednu kolekciju, da opešelji stan, a onda preproda zbirku za ogroman novac.
– On je lopov. To je njegov posao. Iako joj se divi, nije upao u penthaus zato što je poštovalac umetnosti, već zbog novca. Doduše, upoznat je s umetnošću u izvesnom smislu jer je neophodno da zna neke stvari kako bi znao šta treba da ukrade. Ali, nije to za njegovu ličnu „upotrebu“. Mnogi ljudi danas imaju tolike umetničke zbirke, i dešava se često da one budu ukradene, a drugi pak te ogromne kolekcije drže u nekim skladištima i nikad ih niko ne vidi. Ti ljudi ne cene umetnost na pravi način. Samo im je bitno da nešto poseduju – objašnjava Kacupis.
A kad Nemo provali u stan s naumom da ukrade ta umetnička dela, i biva zarobljen u tom bogataškom penthausu, to je kazna za lopova:
– U početku to jeste kazna, jer je lopov, loš momak. Ali, na kraju postavlja se pitanje da li je to samo kazna, ili je pak i karma proradila. No, na kraju ta karma ga na neki način oslobađa… Jer, ta umetnička dela, koja gleda, pomoći će mu da preživi – otkriva grčki sineasta.
Upitan kako bi reagovao da se našao u istoj situaciji, Vasilis Kacupis priznaje, smejući se, da ne zna ni sam…
– Razmišljao sam o tome dok sam pisao scenario. Mislim da bih mnogo plakao. Možda bih reagovao i kao svoj junak, borio se, uradio sve kako bih našao način da preživim.
S obzirom da mu je inicijala ideja bila da Robinzona Krusoa „smesti“ u drugačije okruženje, pitamo ga ima li razlike kad si zarobljen u luksuznom stanu ili na pustom ostrvu?
– Ako to uporedimo s Robinzonom Krusoom na napuštenom ostrvu čini mi se da je ovo veća tortura. Jer, moj junak gleda kako se život odvija s visine od pedeset ili sto metara, vidi ljude a ne može da im priđe. Okružen je ljudima, životom, promenom godišnjih doba napolju, ekstremnom vrućinom, hladnoćom, kišom, cvećem, drvećem, a ne može da bude deo toga. A kad si na napuštenom ostrvu, sam samcit, onda prihvatiš lakše svoju sudbinu, jer nikoga osim tebe nema. Civilizacija, ljudi su kilometrima i kilometrima udaljeni od tebe. Doduše, ima ribe (smeh)…
Ostvarenje „Zarobljen“ je koprodukcija Grčke, Nemačke i Belgije, što je danas neminovnost ukoliko želite da napravite, kako naglašava naš sagovornik, dobar film:
– Uostalom, mislim da su koprodukcije sjajne, jer imate različite kulture na jednom mestu koje rade zajedno. Na setu, dok smo snimali, bilo je ljudi iz sedam ili osam zemalja. I svi ti ljudi su radili na jednoj stvari – ovom filmu. To je najbolji način da se pokaže jedinstvo ljudi, koji rade zajedno s istim ciljem na jednom projektu. Poput Evropske unije, ali u zbilji. Ono što je takođe važno jeste razmena znanja. Mnogi često previđaju to, jer svi hrle samo za novcem. A, razmena znanja je meni bitnija od novca – napominje reditelj, a upitan kako je uspeo da privoli veliku zvezdu, Vilijama Defoa da igra u evropskoj koproduukciji Kacupis zasluge odaje trudu producenta Jorgosa Karnavasa:
– Stupili smo u kontakt s Defoom preko američkog producenta Džima Starka i on mu je poslao najpre inicijalnu prezentaciju filma, a potom i prvi nacrt scenarija. I kad ga je Defo pročitao, bio je veoma zainteresovan i želeo je da se sastane s nama. Upoznali smo se, i pristao je da igra. Naravno, pod uslovom da pronađemo novac i odgovarajuću, kvalitetnu produkciju koja je neophodna za projekat. Ali, bio je od starta veoma zaintrigiran samom pričom.
Kacupis je s Palićkog festivala, ne samo zbog specijalne nagrade, poneo divne utiske. Bio je oduševljen ambijentom Letnje pozornice, na kojoj je prikazan film, ali i samim festivalom:
– Prelepo je mesto, ljudi su tako prijatni, dočekuju te s raširenim rukama. Na svim drugim festivalima na kojima je film prikazan uvek je pokretao debatu. Prilazi mi publika, priča mi kako im se sviđa film, ali i da nešto nisu razumeli, pa traže pojašnjenje. Film je otvoren za različite interpretacije. Ispostavlja se da u filmu ima hiljade priča koje zavise od tvog poimanja i to mi je toliko zanimljivo da sve čak vidim i kao psihoanalizu samoga sebe. Kad smo prikazivali film u Bejrutu, posle projekcije na razgovoru s publikom, svi su mislili da je u filmu zapravo apartman u Bejrutu. Dakle, sve ovo može da se desi u bilo kom gradu ili zemlji na svetu – zaključuje Vasilis Kacupis, koji dolazi iz Grčke, i ponosan je na kinematografiju svoje zemlje, bez obzira na probleme:
– Mislim da ima dosta različitih glasova u grčkoj kinematografiji. Grčki filmovi su sve bolji i bolji i odlikuje ih snažno prisustvo na festivalima širom sveta. Ali, grčki filmski stvaraoci su, nažalost, prepušteni sami sebi. Država ne čini mnogo. Ali, nije to problem samo u Grčkoj. Nikad nema dovoljno sredstava!
Bonus video: Palićki festival
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar