"Pretvorio se u hiljade latica najlepšeg cveta koje su pale na hiljade ljudi u Novom Sadu": Uz pesmu Olivera Dragojevića poslednje zbogom Teofilu

Novinar i književnik Nedim Sejdinović na komemorativnom skupu priznao je da je imao sreću da se druži s Teofilom i Pančićevom partnerkom Oljom poslednjih šest godina od kako su se preselili u Novi Sad.

- Za sebe je govorio da je novinski pisac. Mogao je da priča satima, danima i da uvek bude drugačiji, zanimljiv, zavodljiv. Jednom sam rekao da je on jedna vrsta neočekivanog čoveka. A tako se zove zbirka Vojislava Despotova kojeg je cenio. Neočekivan jer je svaka Teofilova kolumna bila osobena, kao i on sam. Uvek je pronalazio neki drugačiji ugao i pisao je o nekim stvarima kojim se "ozbiljni novinski kolumnisti" ne bi bavili, na prvi pogled efermerne, ali imaju dublje značenje i stavljao ih je u kontekst vremena i prostora. Uvek je pisao protiv rata, primitivizma, nacionalizma, zalagao se za demokratske, civilizovane vrednosti. Nikad se nije trudio da baci neku "bombu", već je svakoj temi pristupao opezno, znao je kao fudbaler da stane na loptu, sagleda situaciju na terenu. Znao je da bude kritičan i prema onom delu javnosti kojoj je pripadao. Opsesivna tema njegova, koja je još uvek u vazduhu, bila je tema belih listića. Kad se stvorila moralna panika među građanski orjentisanom javnošću da prethodnu vlast treba kazniti tako što se ili neće izaći na izbore, ili predati prazan listić, Teofil se tome suprotstavio. "Jasno je da prethodna vlast nije bila dobra, ali koja je alternativa", rekao je. A onda je krenula hajka na njega. Često su ga zvali bivši političari da se konsultuju s njim. Jednom u kafani sedeo sam s njim i novosadskom političaru svašta je na fin način rekao. Izbegavao je, koliko god da je pisao o politici, da koristi fraze, prilazio im je široko, uvek dodavao fenomenološku dimenziju. Ta njegova distanca prema politicii političarima bila je negova distanca prema političkoj čaršiji. Nije mislio da je bitno da sluša ko koga, zašto, i kako. I to ga čini sličnim s ovim studentima danas - ukazao je Sejdinović na oproštaju od Pančića.

Pomenuo je kako je Teofil umeo da bude detinjast, zbog čega ga je ponekad i nervirao:

- Ali, to detinje u njemu bilo je povezano s neverovatnom životnom energijom. Kad sam saznao da je umro, to mi je delovalo nemoguće. Teofil je bio jednako enormna energija, koju je pratilo neverovatno pamćenje. Bio je Vojvođanin, i to je uvek govorio za sebe, ne samo zato što je poreklom iz jednog sela u Bačkoj, već zbog susreta raznih kultura. Bio je i jugonostagličar. Jugoslaviju je video kao kulturni prostor. Odnos prema Jugoslaviji vidi se po majici koju je obožavao da nosi - gde je Tito nacrtan kao panker. Bio je jedan od najboljih produkata tog zajedničkog jugoslovenskog prostora. Koliko god da je bio veliki gutač svetske kulture, ogromnu energiju ulagao je da podrži ove naše male, nesretne kulture - naveo je Nedim Sejdinović, uz zaključak da je Teofil "uvek bio na pravoj strani".

Predsednik NUNS-a Željko Bodrožić, zadržavajući suze, objasnio je kako mu je Teofil bio drug, kolega, saborac, guru:

- Sve to i još mnogo toga bio mi je Teofil. I ne samo meni. Doživljavali su ga i oni koji ga nisu poznavali kao nekog svog, bliskog, jer je svojom pameću, visprenošću prosvetljavao. On je bio baš svoj, ali i naš, hteo on to ili ne. Imao sam životnu sreću da ga upoznam, da se prepoznamo i zbližimo i da s njim i s njegovom Oljom provedem mnoge sate. NUNS je bio među povlašćenim ekipama gde je Teofil bio član, upisan 1996, članska karta broj 536. Sam je priznao da ne dolazi na sastanke i skupštine, ne sudeluje u aktivnostima, da koristi praktične pogodnosti koje članska kartica donosi. Pre svega, povlastice u međugradskom autobuskom prevozu. Ali, članstvo je obrazložio u tekstu s dve ubitačne rečenice: "Kada društvom zavlada nedvosmisleno zlo, i kada zagadi gotovo čitav prostor, mora se stati na stranu koja je tom zlu nedvosmisleno oponirajuća. I mora se, bez odstupanja, braniti makar i majušni deo javnog prostora koji nije nepovratno zasran i zatrovan". Sada kada ga više nema, treba ga čitati ponovo. Ostavio je iza sebe toliko toga dobro napisanog kao da je živeo dva života za 60 godina. Teofilovi tekstovi bili su nam neophodna doza zdrave logike da bi se obodrili. Ali, ne mogu da opišem zadovoljstvo koje je pružalo saznanje da tebe pročita Teofil, a tek kad te pohvali najveći novinski pisac i istovremeno najveći novinski čitalac…

Kada je pre 15-tak godina pustio bradu i zvanično je, kazao je Bodrožić, postao "naš vojvođanski vladika", a pričali su o svemu - od teških tema do derbija u malim fudbalskim ligama:

- Najčešće je pisao o ružnim temama i događajima jer su preplavili naš život od devedesetih, a to se nije smelo prećutati, ako ste časni. Jedinstven i neponovljiv pisao je neumorno, glasno i jasno. I nije mračio, iako je uglavnom secirao razne mračnjake, i mračne pojave. Kao veliki umetnik pisane reči, i nadasve dobar čovek, znao je da ohrabri i razveseli, da uz beskompromisnu analizu ružne stvarnosti pruži nadu i pokaže putokaz za slobodnije i pravednije društvo. Tokom poslednjih dana njegovog života na ulicama Novog Sada okupilo se na stotine hiljada ljudi u borbi za slobodu, istinu i pravdu. Nadam se da ih je čuo. I zato sam zamislio njegov odlazak kao odlazak junaka jednog bajkovitog crtanog filma - da se pretvorio u hiljade latica najlepšeg cveta koje su zatim pale na hiljade ljudi…

Uz podsećanje Jovane Gligorijević da je, nakon smrti Olivera Dragojevića 2018. Teofil napisao tekst o samo jednoj pesmi na stihove Tina Ujevića "Zelenu granu s tugom žuta voća", u kom je naveo da su "ljudi zelene grane njegovi ljudi, braća i sestre" i baš uz tu pesmu, dok su se sa video bima smenjivale fotografije Teofila Pančića ili isečci iz njegovih gostovanja na televizijama, tribinama, završen je komemorativni skup i upućeno poslednje zbogom...

Ispraćaj za kremaciju Teofila Pančića počinje sutra u 13.30 na Novom groblju u Novom Sadu.

Bonus video: Komemoracija Pančiću