Poslednji intervju Miloša Šobajića: Ne bih menjao svoj život

Kultura 24. apr. 202110:02
Podeli:
Miloš Šobajić
Miloš Šobajić Foto: Filip Krainčanić/Nova.rs

Ne bih menjao svoj život, čak ni one grozne trenutke, rekao je pre nešto više od mesec dana u velikoj ispovesti za Nova.rs Miloš Šobajić, koji je preminuo danas u 76. godini od posledica koronavirusa.

Poslednji veliki intervju umetnik je dao upravo za naš portal nakon što je u Galeriji Kombank dvorane početkom marta otvorena velika izložba slika, skulptura i video radova pod nazivom „20 godina rada – progoni“.

Miloš Šobajić na otvaranju svoje poslednje izložbe u Kombank dvorani . Foto: Ministarstvo kulture i informisanja/Promo

Miloš Šobajić rođen je 1945. godine u Beogradu, po ocu je bio iz Crne Gore, a majci iz Like. U Beogradu je završio Prvu beogradsku gimnaziju, a 1970. godine i Likovnu akademiju. Samo dve godine kasnije Šobajić se preselio u Pariz, gde je živeo i radio do 2005. godine i povratka u Beograd.

Za života je imao više od 80 samostalnih izložbi, a izlagao je na više od 420 grupnih izložbi u svetu. Njegova dela se nalaze u četrdesetak muzeja širom sveta.

Jedan je od osnivača Fakulteta za umetnost i dizajn pri Univerzitetu Megatrend, na kojem je profesor i dekan do 2014. godine, a potom postaje i počasni doktor i profesor emeritus. Bio je gostujući profesor na Luxun Academy of Fine Arts u Kini, gde je predavao slikarstvo od 2004. do 2006. godine.

Ruska Duma odlikovala je Šobajića 2018. godine Ordenom počasnog gosta Rusije, a tada je postao i član Udruženja umetnika Rusije. Dobitnik je i niza nagrada u Srbiji, među kojima su Zlatni orden za dostignuća u umetnosti, Vukova nagrada, Zlatni beočug Beograda, nagrada Miše Anastasijevića. O njegovom radu je objavljeno nekoliko monografija, a umetnik je napisao memoare „Mojih devet života“, koji su izašli u izdanju „Vukotić medie“.

Bio je oženjen Majom Iskjerdo.

Poslednji intervju Miloša Šobajića, koji je uradio Ranko Pivljanin, objavljen na našem sajtu 22. marta, prenosimo u celosti:

Čudna je biljka Miloš Šobajić. Jedan od poslednjih velikih slikara stare garde iako duboko u osmoj deceniji tutnji životom i svojim platnima, igra se gipsom i metalom, pomalo i propoveda, a stiže i da piše. Pre dve godina je objavio knjigu “Slikaj i ćuti“ ali ga taj imperativni naslov nije primirio, pa je ovih dana zajedno sa njegovom izložbom u Kombank areni (Dom sindikata) promovisana njegova nova knjiga “Mojih devet života“ (u izdanju Vukotić medie koja mu je izdala i prethodnu). I zato ćemo ostaviti po strani deo biografije koju čini impresivnih 80 samostalnih i više od 400 kolektivnih izložbi širom sveta i pokušaćemo da osvetlimo tih njegovih devet mačijih života. Da li ih je sve iživeo kako je hteo i ima li još neki u rezervi?

– Ne bih menjao svoj život, čak ni one njegove grozne trenutke a bilo ih je. Ja sam i to najlošije u životu prihvatio, jer je i to loše od mene pravilo dobro. Mnogi su skloni da kažu bolje bi bilo da sam uradio ovo ili ono, što ne uradih ovako, da sam imao ovu pamet onda… Mislim da je to sve dobrodošlo i da je ceo naš život dobrodošao takav kakav je. Prepisan nam je i mi ga nosimo kao krst na leđima.

Kad kažeš devet života, misliš li na punoću života ili na sposobnost da se kao mačka iznova dočekaš na noge?

– Bio sam ja u tom računu došao i do jedanest, dvanaest života. Kad sam ono bio mali dečak život mi je bio kao završena priča. Mogao sam da umrem, jer mi se činilo da sam sve doživeo i video. U stvari, to je jedan dug život u kojem je bilo svega i svačega, uspona i padova i polupadova i relativnih uspeha. U svakom slučaju sigurno sam proživeo devet života i nekoliko puta se dizao kao feniks.

Nikšić. Beograd. Pariz. Jerusalim. Istanbul. Beograd. Šta je od tih gradova ostalo u vama i kako ih pamtite?

– Pamtim ih sve ali ja sam proveo pola veka u Parizu i očigledno je taj grad za mene bio izuzetno važan. Međutim, mene je najviše potresao i dirnuo Istanbul u kojem je moj otac bio generalni konzul. Tada sam imao sedam-osam godina i tamo sam prvi put postao svestan da postoji istorija, da je pre mene postojao jedan veliki svet. Pokazali su mi Aja Sofiju, palatu Topkapi, vizantijske bedeme.., bilo je to očaravanje pred lepotama i svetom. Video sam najlepše žene u stilu Ave Gardner, najlepše američke limuzine, jedno blagostanje. Turska nije ratovala u Drugom svetskom ratu a ja sam došao iz polomljenog Beograda i bio zaslepljen svetliima velegrada. Istanbul je na mene ostavio najjači uisak, ali ja od tada nikad više nisam kročio u njega. Ni sam ne znam zašto.

Da se iz Istanbula vratimo u Šobajiće kod manastira Ostrog, rodno mesto vaše familije. Bili su napredna familija.

– Jesu. Iz tog sela kod Ostroga bežali su za od gladi za Srbiju, zaustavili su to bežanje u Valjevu, tamo su zaimali, i onda se vratili u Crnu Goru i napravili dobar imetak, prvo u Danilovgradu, pa u Nikšiću. Osnovali su prvu robnu kuću, prvi bioskop, prvu knjižaru, biblioteku, prvo pozorište… Imali su neverevotne ideje ali su nestali, tamo nas više nema. Ostao je samo nekoliko kamenova koji su oivičavali mesto gde je bila kuća.

U Šobajiće ste otišli prvi put tek sa 35 godina. Kakav je bio osećaj?

– Čudan. Tu žive Kadovići, tako smo se i mi prezivali pa smo u Srbiji sebi dali prezime Šobajići po selu odakle smo došli. Imamo i jednog sveca Kadovića, njegove šake koje su mu Turci odsekli kada je odbio da pređe u islam čuvaju se u manastiru Ostrog. Jedan moj dobar drug, južnoamerički slikar kada je čuo da imam sveca u familiji klekao je ispred mene i rekao: Miloše, blago tebi, ti nemaš pojma koju zaštitu imaš na nebu.

U knjizi često napominjete da ste burno i histerično reagovali na okolinu i na ono što se oko vas dešavalo. Je li konačno došao smiraj ili ta silovitost i danas drži?

– Promenilo se, prešao sam iz jednog agregatnog stanja u drugo. Tamo negde do 12 godine bio sam totalno lud, danas bi rekli hiperaktivno dete. Nisam mogao jedne sekunde da budem miran, samo sam gledao koga bih zezao, mučio, jurio, bio sam uvek znojav i pocepan. Sila sam jada zadao baba Vasiliji u Nikšiću kod koje sam kao dete u dva tri navrata boravio. Inače, babe su u Crnoj Gori bile glavni vaspitači unuka, one su bile zakon. Kada nas uhvate u nekom nepočinstvu, ne pitaju ko su ti roditelji i čiji si nego kako ti se zove baba. Kad bih šta zgrešio baba je stalno pretila “Bogomi ću zvati Voja“, moga oca, ali ga nikada nije pozvala da mu se na mene žali. Međutim, to se u mojoj dvanaestoj godini, maltene u jednoj minuti, prevrnulo u jedan totalni mir. I tada sam sebi na nekoj nikšićkoj ulici rekao ti ćeš o sada biti jedan gospodin čovek. Bićeš pošten, volećeš ljude, bićeš za pravdu, nećeš lagati, neverovatne neke zadatke sam sebi zadao.

 

Da li su zamasi onih ruku i noge u iskoraku sa vaših slika i skulptura refleks tog mladalačkog nemira i nemirenja?

– Moglo bi se reći. Ja sam prvo apsolutno nezadovoljan sa sobom i mislim da moram biti mnogo bolji kao i moje slike. Vrlo sam kritičan i mislim da su taj zamah, ta nervoza i pobuna na mojim slikama rezultat celog tog mog stanja od detinjstva pa do danas, koje namerno iz sebe izbacujem. Onaj nemir koji sam kao dete pokazivao i ispoljavao prema okolini, sada pokazujem na slikama.
Slikate čoveka u haosu, a u skladu sa tim citiraću rečenicu iz vaše knjige: “Bio bih zaista mnogo skučen i ograničen ako bih u ovakvom trenutku slikao lepotu kad vidim samo rat, haos i nesreću”.
– Generalno, oduvek sam smatrao da ovaj svet živi u jednom haosu. Negde sedamdesetih godina taj haos je bio malo primiren, ali kao što svi vidimo već tri decenije bukti rat. Mi smo danas apsolutno u ratnom stanju, u jednom neobjavljenom ratu koji se vodi protiv samog čoveka u više oblika. Ova korona je jedna od tih bombi koja je bačena na čovečanstvo i na nama je da se spašavamo.

Navodite da ste na akademijei imali loše profesore. Kako to?

– Pa jeste tako bilo. S druge strane, isto tako ne znam šta bih ja radio da sam bio na njihovom mestu i naišao na nekog poput mene. Ja sam, u stvari, došao na Likovnu akademiju da učim, a oni nisu hteli da me uče nego su insistirali na tome kako bih ja trebao da izbacim na platno svu moju eventualnu genijalnost, ukoliko je uopšte imam. Ja sam bio protiv toga. Osećao sam da sam pun kao šipak, ali nisam znao kako da to iskažem pa sam očekivao da me uče osnovne stvari, kako se slikaju mrtve prirode, kako se mešaju boje. Jedino je izvanredan bio profesor Radenko Mišević koji me je uzeo na prvoj godini i on me je učio onome što sam očekivao i zahtevao od profesora: da naučim da slikam, da budem majstor a posle ću ja da isijivam genijalnost ako je imam.

Prvim likovnim potezima vas je, zapravo, u Istanbulu učio Zuko Džumhur, tada dopisnik “Politike” i prijatelj vašeg oca.

– Jeste. Bio sam fasciniran tim čovekom. Gledao sam ga kako radi, a onda je on i meni crtao razne crteže, moj otac ih je sve sačuvao. Zuko je bio fascinantna ličnost po svim merilima, pa i po onome kako se oblačio. Izgledao je nesvakidašnje. Tada kada su ljudi mahom nosili odela, bele košulje i mašne on je bio obučen u farmerke, džempere, potpuno neformalan. Jednom sam pitao majku zašto je on ovako obučen, a ona mi je odgovorila pa zato što je on umetnik. Bio je izvanredan tip.

Hajdemo do famoznog Pariza. Pišete: “Mislio sam otići ću, pokazaću šta znam i oni će se oduševiti.” Kako je stvarno izgledalo?

– Odmalena sam maštao da odem u veliki svet, čak mi Pariz i nije bio na prvom mestu. Razmišljao sam da se uputim u Rim ili Njujork, ali ispalo je da odem u Pariz, verovatno zato što sam dobro govorio francuski. Zaista sam mislio, kad se tamo pojavim i kad ja njima pokažem, oni će da padnu na teme i samo da kažu recite šta vam treba, sve ćemo da vam damo. Tako sam ja to zamišljao ali nije tako bilo. Naleteo sam na Patrika Valbera, njihovog čuvenog kritičara koji me je onako sravnio sa zemljom i rekao mi da sam idiot. Onda mi je, ipak, on organizovao prvu izložbu u Parizu i tako je krenulo.

Da li je jeftini hotel u Latinskom kvartu obećavao blistavu budućnost u gradu svetlosti?

– Taman posla. Došao sam sa koferima, desetak urolanih slika i četiri-pet hiljada dolara u džepu. Neizvesnost totalna. Bio je 13. januar 1972, Srpska nova godina i padala je kiša, Pariz je bio hladan i tmuran. Uleteo sam iznenada u sasvim novi svet o kome skoro ništa nisam znao, osim činjenice da u njemu moram da preživim. Osetio sam se bespomoćno, kao novorođenče izbačeno iz materice, gajeći potajno nadu da sam sposoban da opstanem. Tako je počelo, pa do prve izložbe, posle nikad kraja. Kada sam napravio prvu izložbu u Parizu, a posle i u Njujorku pomislio sam da je to to, vrh. Mislio sam da sam na krovu sveta, a to ne da nije bio krov sveta, bio je to podrum iz koga je tek trebalo da se izađe na prizemlje. I taj put je bio dug, naporan i sa puno problema. Znaš, slikarstvo nije film. U filmskoj industriji režiser napravi jedan odličan film, dobije Palmu, Zlatnog medveda ili Oskara i postaje zvezda preko noći. U slikarstvu moraš da se dokazuješ najmanje trideset-četrdeset godina upornim radom i da onda možda neko kaže: a, vidi ovaj traje toliko dugo, mora da tu nešto ima.

Ipak uprkos sumornom i kišnom pariskom početku, bilo je i sunčanih dana u Parizu?

– Jeste, u suštini je bilo blistavo. Bio sam mlad, bilo je puno društva, istih ljudi kao što sam i ja sa svih krajeva sveta, svi smo se skupili u Parizu: Kinezi, Japanci, Arapi, Jugosloveni… Išli smo napred korak po korak, neko brže neko sporije i to je bio divan period koji je trajao tri decenije. Ređale su se izložbe, polako sam stasavao ali tek posle petnaest godina provedenih u Parizu prestao sam da se bojim da ću možda postati klošar. Kad god sam video klošara, naježio sam se i pomislio ovo i meni može da se desi.

Verovatno vas je ta misao ophrvala onog trenutka kada ste otišli da se prijavite na biro za socijalno osiguranje i tamo saznali koliko vas kičicom namerava da osvoji Pariz i svet?

– Užas. Tamo je bilo prijavljeno, ni manje ni više, nego 65 000 umetnika, ja sam bio “šezdesetpetohiljaditi“. Pomislio sam, Bože, Leonardo je u svoje vreme imao samo četiri konkurenta, ja ih imam 65 hiljada.

Ali desilo vam se da slikate tamo gde je slikao i slavni Pikaso i ne samo da slikate već da to sada bude vaš atelje i pariski dom?

– Kuća i atelje na Monmartru je deo Pikasovog ateljea koji je bio veći i on je upravo tu naslikao čuvenu sliku Gospođice iz Avinjona, prvu sliku kubizma. Dobio sam ga od francuskog Ministarstva za kulturu davne 1978. godine. Bato-Lavoar, kako se naziva taj čudnovati kompleks ateljea, goreo je početkom sedamdesetih godina u velikom požaru, pa je Andre Malro, ministar kulture obnovio celu građevinu, tako da dvadeset dva slikara, među kojima i ja, imamo ateljee u istorijskom mestu gde je počelo moderno slikarstvo.

Ime Bato-Lavoar (Brod-Praonica) dao mu je još početko prošlog veka pesnik Maks Žakob i u toj kući punoj hodnika, stepenica i soba slikali su pored Pikasa i Van Dongen, Huan Gri, Modiljani… To je moj treći atelje u Parizu i čuvam ga do dan danas. Bato-Lavoar se nalazi na prelepom, malom trgu do kojeg se nije lako popeti strmim ulicama i stepenicama. Tako strmoglav je i moj atelje, na jednom nivou je visok devet metara. Kao mlad leteo sam stepenicama po tom prostoru, sada letim malo opreznije, a uskoro ću sasvim usporiti… U prizemlju, na trgu, nalazi se vitrina u kojoj su izložene fotografije i dokumenti slavnih umetnika koji su tu radili početkom 20. veka i pored kojih večito stoje gomile turista, Jednom sam bio na prozoru sa prijateljem, dok je grupa japanskih turista gledala vitrinu kod ulaza u moju kuću. Svi su digli pogled prema nama, a moj ludi prijatelj je pokazivao na mene vičući: “Da, evo ga! Ovo je Pikaso!“ Oni su mi se po protokolu japanske ljubaznosti duboko klanjali i nisu prestajali dok ovaj nije prestao da na mene pokazuje kao na Pikasa.

Sa kim ste se od naših slikara tamo viđali ili družili, je li bilo konkurencije, zavisti…?

– Nisam se sa tim sretao, iako se ne može reći da nije postojalo. Viđao sam Dada Đurića koga najviše cenim, ne tako često ali kad god bi se videli bilo je to divno iskustvo. Viđao sam i naše druge slikare, Vladu Veličkovića, Ljubu Popovića ali nije to bilo često. Mnogo sam voleo Omčikusa a kad sad razmislim najviše sam se družio sa Batom Mihailovićem. Bio je veliki šarmer, beskrajno duhovit i lud, izvanredan čovek.

Bijete i neke druge bitke, ne držite se samo svog slikarskog zabrana. Nervira vas globalizacija, nepravda, povredio vas je odnos vaše druge otadžbine Francuske spram Srbije i srpskog naroda nakon raspada Jugoslavije. Otada kao da nemate mira. Jeste li se, u međuvremenu, izmirili sa Francuskom?

– Ma, jesam. Smatram Francusku za moju veliku ljubav, ja sam i njen građanin ali imao sam osećaj, kako lepo reče jedan moj drug, da mi je ljubavnica ubila majku. Bilo mi je neshvatljivo da jedna divna, prijateljska zemlja odluči da bombarduje prijateljski narod u Evropi. Kad bi mi bombardovali Francusku? Nikad, ni pod kojim uslovima! U stvari, nije to uradila Francuska niti francuski narod, uradili su to moćnici države koja je uveliko vođena i kontrolisana od strane korporacija. One su vodile i vode politiku, one odlučuju šta je njihov interes, a u tom trenutku im je interes bio da razbiju Jugoslaviju i razbili su je. Francuzi nemaju ništa protiv Srba, to pouzdano znam ali korporacije imaju. Uostalom kao i protiv svojih građana.

U čemu je poenta?

– Poenta je da država postane jedna bezoblična teritorija sa stanovništvom koje ne bi bilo svesno ni ko je, ni šta je niti da ima svoju istoriju, ni religiju, ni svoje ja. To je cilj globilizma za sve, ne samo za Srbiju nego se to kod Srbije nekako najlakše vidi jer već trideset godina trpimo neviđene agresije. Pa samo smo u toku 20. veka četiri puta bombardovani. Jednostavno, Zapad nikad neće dozvoliti Srbiji da postane stabilna i jaka, odnosno da sačuva svoju teritoriju. Kad je moj otac raskrstio sa komunizmom i kada su mu se komunisti, zajedno sa Slobodanom Miloševićem ogadili, izdeklamovao mi je jednu recitaciju koju je tih dana čuo negde u kafani:
Oj, Srbijo, bila si carevina
Oj, Srbijo, bila si kraljevina,
Oj, Srbijo, bila si kneževina
Oj, Srbijo, bila si republika
Oj, Srbijo, postaćeš pokrajina
Oj, Srbijo, pička tebi materina!

Sami ste imali neobičan susret sa Miloševićem?

– Negde na samom početku rata došao sam iz Pariza da ga pozdravim u ime nekih ljudi i da mu prenesem njihove poruke. Hteo sam da ga upoznam, poneo sam moju prvu monografiju da mu je poklonim, da mu kažem šta se dešava i priča u Parizu, pa i da ga podržim. A on meni s vrata, čim me je video, ni dobar dan, nego: Šobajiću, ja ne volim vaše slike. Šokirao sam se i bilo mi je došlo da mu kažem da ne volim ni ja njegovu suprugu za koju smatram da će da mu upropasti život. I njemu i nama. Tako je to bilo.

Postoji neobična priča za vašu prvu izložbu u Jugoslaviji. Šta se to te 1982. godine dogodilo na Cetinju?

– Bilo je to moja izložba u Muzeju na Cetinju koja je posle preseljena u Kulturni centar Beograda. Bilo je sve kako treba, veliko otvaranje, puno naroda, izložba je trebalo da gostuje celog leta i ja onda odem na more u našu kuću kod Dubrovnika. Posle nekoliko dana dolaze mi ljudi i govore da je izložba na Cetinju zatvorena. Kad mi je to treći put saopšteno, ja se uputim na Cetinje da vidim o čemu se radi, kad ono stvarno izložba zatvorena. Nađem direktora i kustose u obližnjoj kafani i pitam šta je ovo, zašto je izložba zatvorena a direktor će: “Viđi, Miloše. Ti si čuveni slikar, tvoje slike su skupe, i sad zamislida neko ukrade samo jednu jedinu sliku, šta bi se desilo. Ovako, fino zaključamo, niko ne ulazi i svi smo mirni. Ja se zabezeknuo, ne mogu da verujem šta slušam a ispred parkiran autobus pun turista iz Dubrovnika došli da vide izložbu. Ovi iz muzeja igraju brundžu, bacaju dinar ko će da dobaci bliže zidu i gledaju turiste, a direktor će opet: “Viđi, zimus smo i nov parket stavili, hoblovali ga.I sada da uđu svi ovi turisti, ode parket. Nemoj Miloše, molim te. Kumim te Bogom, razumi.” Jedva sam ga ubedio da otključaju, bar dok sam ja tu. Jedva nekako nađoše ključ i pustiše narod. Čim smo otišli oni su muzej opet zaključali.

Eto, naslutio je taj cetinjski direktor štetočinsku ulogu umetnosti, makar za muzejski parket. Vi tvrdite da novom poretku umetnik nije ni potreban i da je remetilački faktor. Zašto?

– Jeste, on je remetilački faktor jer misli svojom glavom i svi oni koji misle svojom glavom su remetilački faktor. Vlast voli uravnilovku u kojoj masa ne misli već ima ko za njih da misli. Severna Koreja je najbolji primer toga ali cela planeta ide ka tom nekom neokomunizmu i neofašizmu gde se zahteva apsolutna pokornost građanstva. Umetnik je tu izlišan i višak, naročito onaj koji stvara originalna umetnička dela. Njima ne trebaju originali, njima treba gomila kojom će upravljati. Globalizmu je potreban neobrazovan čovek i zato je napravljena ovo Bolonja. Poredak zahteva neobrazovanog čoveka koji ne zna svoje poreklo, koji nema svoju religiju, svoj narod iz sebe i koji nema svoje mišljenje. To je suština. Takvog čoveka traže i prave.

Gajite i duboki prezir prema konceptualnoj umetnosti i čak tvrdite da je stvorena pod okriljem NATO pakta. Pominjete NATO- Art?

– Da, to je tačno. Alijansa je pre nekoliko decenija kreirala umetničko odeljenje NATO – Art koje je ukazom stvorilo konceptualnu umetnost pod parolom da će taj koncept služiti očuvanju mira i bezbednosti u svetu. Pre četiri godine su objavili da se iz tog projekta povlače, jer je njihovo čedo zaživelo i sada može samostalno da funkcioniše. U stvari, to služi za rušenje čovekove duhovne piramide koja je zidana četiri hiljade godina i koja podrazumeva određene humane i estetske vrednosti i kriterijume. To je tom konceptualnom umetnošću dovedeno u pitanje jer nam sad dokazuju da je umetnost ono što svi znamo da nije, kao što su pocepani papirići razbacani po podu, sedenje umetnika u nekom ćošku i gledanje u jednu tačku i tome slično. Moj prijatelj, slikar Kristijan Žarden, ogorčen posle nekih konceptualističkih izložbi po francuskim muzejima, napisao je pismo Muzeju savremene umetnosti u Parizu u kome stoji: „Obaveštavam vas da sam i ja, kao artisti koji izlažu u vašem muzeju, veliki proizvođač govana, te ako vas interesuje, mogu da vam isporučim besplatno nekoliko tona koje možete takođe da prospete po podovima i zidovima svog muzeja. Srdačno, samo vaš….“ Naravno, nikad mu nisu odgovorili.

 

Komentari

Vaš komentar