Svaki put pred odlazak u bolnicu razmišljao sam koliko mi je ostalo. I kada sam nedavno ponovo otišao kod svog doktora da mi kaže "kako stojim" i "koliko mi je još ostalo" šokirao sam se, otkriva slavni montipajtonovac Erik Ajdl.
Ako neko ima moć preživljavanja, onda je to Erik Ajdl. Bilo je to jasno pre više od pet decenija kada je osnovan Leteći cirkus Montija Pajtona. A sada je to kristalno jasno!
Jer, prošle nedelje stigla je vest da je Erik Ajdl pobedio rak pankreasa. Niko nije ni znao da je montipajtonovac oboleo od kancera, a ispostavilo se da mu je pre tri godine dijagnostikovan rak pankreasa i da je bolest, zahvaljujući otkrivanju u početnoj fazi, uspešnoj operaciji, prebrodio.
I biće tu, uverili su ga lekari, još neko vreme…
A Ajdl je čovek kojem ironija nikako nije strana reč. Veću, od ove koja ga je zadesila, nije mogao da sanja. Jer, pre petnaestak godina osmislio je projekat koji je nazvao „Smrt: Mjuzikl“. I postao je, kako je priznao u velikoj ispovesti za „Gardijan„, opsednut njime. A u predlošku za mjuzikl, koji nikada nije završio, glavni junak otkriva da je bolestan i da će umreti. Dok je pisao dramu, konsultovao se s doktorom oko toga od koje se bolesti najbrže umire. Odgovor je bio – rak pankreasa. Isti taj doktor postavio je Eriku Ajdlu dijagnozu u zbilji – da je oboleo od raka pankreasa:
– Ostalo mi je samo da se gorko nasmejem…
Upitan da li zaista nasmejao ili se prvo rasplakao, ovako je odgovorio novinaru britanskog lista:
– Nisam plakao dok nisam saznao da ću preživeti i živeti. Prosto, pokušavao sam da živim s tom dijagnozom. Ja sam Britanac! Naučeni smo da ne pokazujemo emocije kada smo u opasnosti.
Kada mu je rečeno da ima rak pankreasa nije bio ni šokiran, niti zatečen. Nije, ističe, bilo vremena:
– Tadašnjoj supruzi rekao sam da se pobrine da deca budu dobro. I nije prošlo deset dana, a već sam bio u bolnici. I posle petosatne operacije tumor je uklonjen – seća se.
A ćutao je tri godine o svom zdravstvenom stanju. Niko nije znao, osim najbližih i doktora. Svakih šest meseci išao bi na detaljan pregled, sa zebnjom iščekujući sud doktora:
– Svaki put pred odlazak u bolnicu sam razmišljao koliko mi je ostalo. I kada sam nedavno ponovo otišao kod svog doktora da mi kaže „kako stojim“ i „koliko mi je još ostalo“ baš sam se šokirao. Rekao je – 10 godina. Poručio mi je i da sam samo došao kod njega prvi put dve nedelje kasnije od operacije ne bi bilo ništa, i odmah bi me poslao na hemo terapiju, koja em nosi puno nus posledica, em od nje u tom stadijumu nema mnogo koristi.
Sve vreme je bio svestan pogubne statistike – da, primera radi, u Velikoj Britaniji samo sedam odsto ljudi, koji obole od raka pankreasa, žive duže od pet godina. Ali, nije se plašio. Stalno je mislio na svog pokojnog druga, nekadašnjeg člana Bitlsa Džordža Harisona:
– Uvek mi je govorio: „Možeš imati novca koliko god, i biti najpoznatija osoba na svetu, ali moraš da umreš“. To je uvek bila njegova glavna „tema“. I mislim da se za smrt pripremao čitavog života. Bio sam kraj njega dok je umirao. Kad god pomislim na Džordža, krenu mi suze. Bio je takva sila dobrote, tako mi je pomogao u životu kad sam bio zbunjen i tužan. Nikada ni sa kim nisam bio tako blizak kao s njim. Mislim da je Džordž najuticajnija osoba u mome životu!
Ironično je, ponavlja, i to što sav novac, koji je zaradio tokom karijere, a bogatstvo mu se procenjuje na oko 70 miliona dolara, ništa ne vredi kad stigne bolest. A ne pomažu ni poznati prijatelji koje, kako kaže, „skuplja kao markice“:
– Ljudi me stalno pitaju: „Kako znaš sve te ljude?“ A moj odgovor je da ako si u cirkusu, onda neminovno upoznaješ druge klovnove.
Ironično u čitavoj priči jeste i to što je Ajdl i danas najviše znan kao autor pesme „Uvek gledaj na vedriju stranu života“ (Always Look on the Bright Side of Life), koju u „Žitju Brajanovom“, sam i peva, razapet na krstu.
Uvek je, kako opisuje sebe, bio autsajder. I dok su ostali montipajtonovci završili Oksford ili Kembridž, jedini je on morao da se izbori da dođe do formalnog obrazovanja. Otac Ernest umro je kada je Ajdl imao samo dve godine, a Erikova majka je zbog toga ceo život patila. Ali, izborio se.
Kada govori o ekipi koja je tvorila Monti Pajton najradije se seća njihovog anarhističkog ponašanja. Navodi i jedan od silnih primera:
– Bili smo u njujorškom taksiju u kojem je trebalo da nas slika slavni fotograf Ričard Avedon. Upitali smo: „Šta treba da radimo?“ A onda je jedan od nas rekao: „Pa, sigurno ne da se skinemo goli!“ Naravno, baš to smo uradili!
Ostalo je samo još njih četvoro montipajtonovaca. Grejem Čepmen je umro kada mu je bilo 48 godina od raka, a Teri Džouns od demencije sa 77.
Iako s nekadašnjim saborcima, koji su ostali u životu, više nije tako blizak, naziva ih „starim prdežima“:
– Pustite nas da odemo u tišini u krevet i gledamo televiziju (smeh).
Tokom čitave karijere više se družio s muzičarima, nego komičarima. S ponosom ističe kako je uvek voleo da svira gitaru.
– Volim gitariste. I volim da sedim s njima i sviram. Pa, svirao sam s polovinom članova Stonsa. Jedne noći u Rimu do rana jutra svirao sam s Kitom Ričardsom.
Iako se nije toliko družio s komičarima, jedan čovek je bio izuzetak – Robin Vilijams, kome je „priroda podarila takvu duhovitost“:
– Obožavao sam ga. Išli bismo na odmore zajedno. Nikada nisam očekivao da će otići s ovog sveta pre mene. Kada je umro, nisam mogao da poverujem. Kada smo se mi montipajtonovci ponovo okupili 2014. godine molio sam ga da nam se pridruži na sceni. Samo mi je rekao da ne želi. Trebalo je da mi to bude znak da nešto nije u redu . Ali, maltene niko nije znao za njegovu groznu bolest, demenciju. Bio je potpuno paranoičan. Supruga bi samo izašla iz sobe, a on bi pomislio: “Ona me vara s nekim”… Strašno – konstatuje Ajdl.
Priseća se kako ga je Vilijamsova porodica zamolila da govori na sahrani glumca. Nije smogao snage, već je umesto toga napisao pesmu: „Laku noć, Robine, hvala za svaki smeh, hvala za svaki trenutak zabave i sve one ludačke fotografije…“
Kad već pominje prijatelje, nije više, kako je objasnio, drug s kraljem Čarlsom kao nekada. Nije ga video godinama. A na pitanje da li je tačno kako ga je novopečeni britanski kralj svojevremeno upitao da bude dvorska budala, kroz smeh potvrđuje te glasine, otkrivajući pride i ovo:
– Mislim da mi nikada nije oprostio što sam mu tada rekao: „Zašto bih se prihvatio tako jebeno odvratnog posla?“ Ali, nije mu lako sada. Kraljica Elizabeta je bila jedinstvena jer se činilo da sve radi bez imalo napora. A zamislite pod kakvim je stresom sada Čarls. Samo što ti je majka umrla, postao si kralj, za ime Boga…
A na kraju Erik Ajdl vraća se svemu što je preživeo tokom prethodne tri godine i konstatuje kako je „srećne ruke“:
– Preživeo sam. Možete i vi. I te moje reči, koje sada izgovaram, znam da znače svim obolelima od kancera. I to me tera da zaplačem. Ako postoji pogodnija pesma o meni samom od „Always Look on the Bright Side of Life“ voleo bih da znam za nju…
Bonus video: Glas, dirka, bas
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar