Filmske hitove poput "Teneta", novog nastavka iz Bond franšize ili igrane verzije "Mulan" publika čeka mesecima jer je pandemija pokvarila planove i producentima, i ekipama, i distributerima. Možda stoga nije zgoreg podsetiti se filmova na koje je publika, od trenutka kada se pročulo da će biti snimljeni do momenta kada ih je videla u bioskopima, čekala godinama, pa i decenijama.
Priredio: Matija Jovandić
Kanadsko-britanski animator Ričard Vilijams započeo je fantaziju „Lopov i obućar“ još 1964. godine. Završen je, na neki način, tek 1993. godine i to toliko izmenjen da mu je promenjen i naslov u „Princeza i obućar“. Dve godine kasnije dohvatila ga se i Diznijeva imperija i od njega napravila svoju verziju, takođe pod drugim naslovom. I fanovi su pokušali da naprave svoje verzije, ne bi li ga približili originalu. I to je, verovatno, rekorder u dužini produkcije. Novinari britanskog „Gardijana“ su napravili izbor u kom su, pored ovog ostvarenja, uvrstili još devet respektabilnih filmova na koje se čekalo od pet pa do 20 godina. Neki od njih danas su klasici.
„Poslednje Hristovo iskušenje“ (The Last Temptation of Christ, 1988)
Martin Skorseze pročitao je roman Nikosa Kazancakisa još 1972. godine, kada mu ga je preporučila Barbara Herši na snimanju „Furgona Berta“, njegovog drugog filma. Režije „Poslednjeg Hristovog iskušenja“ poduhvatio se tek 1983. godine, sa Ajdanom Kvinom u glavnoj ulozi, ali ni to nije išlo glatko, jer se suočio i sa kampanjom različitih grupa hrišćanskih fundamentalista, pa i pretnjama smrću.
Kada je film konačno snimljen, sa Vilijemom Defoom kao Hristom i Barbarom Herši kao Marijom Magdalenom, oponenti su na njega sasuli drvlje i kamenje. I više od toga. U bioskopu u Parizu u kom je film bio prikazan grupa ekstremnih katolika je podmetnula požar.
A kada je prikazan na Mostri, reditelj Franko Zafireli, koji je deceniju ranije režirao i mini seriju „Isus iz Nazareta“, povukao je svog „Mladog Toskaninija“ ocenjujući Skorsezeovo delo „istinski užasnim i skroz suludim“, a da ga čak nije ni pogledao.
„Glava za brisanje“ (Eraserhead, 1977)
Dejvidu Linču bilo je, nakon više kratkih i zapaženih filmova, potrebno pet godina da završi svoj prvi dugometražni film, uvrnuti i morbidno zabavni horor. Nije u pitanju bila njegova neodlučnost, nego je snimanje prekidano svaki put kada bi ostao bez novca.
Da bi završio film, novac su mu pozajmljivali i familija, i prijatelji i saradnici, a „učipila“ se i glumica Sisi Spejsik. Linč je tada, piše „Gardijan“, zarađivao raznoseći novine, a tokom snimanja živeo je i razdvojeno od svoje žene i spavao je i u napuštenim štalama, gde su nastali i pojedini delovi filma.
„Dogodilo se to ovde“ (It Happened Here, 1964)
Kevin Braunlou i Endrju Molo bili su još tinejdžeri kada su počeli da rade svoj pseudodokumentarni film, uzbudljivu distopiju u kojoj je Velika Britanija zamišljena kao poražena u Drugom svetskom ratu.
Tokom sedam godina počinjanja i prekidanja, pa ponovnog počinjanja, stizala im je moralna i finansijska podrška reditelja Tonija Ričardsona, a čuveni Stenli Kjubrik bio je toliko fasciniran zagriženošću da ga isteraju do kraja da im je poklonio delove trake preostale od njegovog „Dr Strejndžlova“ da ih iskoriste.
„Širom zatvorenih očiju“ (Eyes Wide Shut, 1999)
I Kjubrik je na ovoj listi. Slavni reditelj razmišljao je o tome da ekranizuje „Novelu o snu“ Artura Šniclera još od kraja sedamdesetih, kada je imao na umu da glavnu ulogu poveri komičaru Stivu Martinu. Tu u ulogu na kraju je odigrao Tom Kruz. Tokom snimanja „Širom zatvorenih očiju“, koji se pojavio u bioskopima 12 godina nakon Kjubrikovog prethodnog filma („Full Metal Jacket“, kod nas preveden kao „Bojevi metak“), izmenjalo se nekoliko postava.
Efektivno snimanje trajalo je ukupno 15 meseci (kada su Dženifer Džejson Li i Harvi Kajtel, koji nisu mogli ponovo da snimaju svoje scene, zamenjeni sa Meri Ričardson i Sidnijem Polakom). Film je završen, ali Kjubrik nije dočekao premijeru u bioskopima.
„Dečaštvo“ (Boyhood, 2014)
Za to što je od početka snimanja pa do završetka proteklo 12 godina režiser Ričard Linklater imao je opravdanje: bio je to njegov koncept. Hteo je da mu Elar Koltrejn, dečak koji je kao šestogodišnjak počeo da igra u filmu, praktično odrasta pred kamerama, a da se vreme odražava i na Patrišu Arket i Itana Hoka kako bi ostvario zamišljene efekte.
Nije da je snimanje teklo sve vreme, Linklater je u međuvremenu producirao druge filmove, a trenutno radi, kako piše novinar Rajan Gilbi, još ambiciozniji projekat: adaptaciju mjuzikla Stivena Sondhajma „Srećno se vrtimo u krug“ (Merrily We Roll Along) u kom igraju Bini Feldstejn, Ben Plat i Blejk Džener, a predviđeno je da se u bioskopima nađe oko 2039. godine. Ako bioskopa još bude bilo.
„Veliki Mugal“ (Mughal-e-Azam, 1960)
Od kada je započet rad na scenariju za ovaj bolivudski istorijski ep o Akbaru Velikom, indijskom caru sa prelaza iz 16. u 17. vek, pa dok ga publika konačno nije videla prošlo je 16 godina.
Samo snimanje, sa prekidima, trajalo je 12 godina. Kada je snimanje konačno privedeno kraju, režiser K Asif rešio je da baci rolne sa crno-belim filmom i da sve počne ispočetka, jer mu je tada već bio dostupan tehnikolor. Producenti, razume se, nisu delili njegovo mišljenje. Dodate su samo neke scene u koloru.
„Čista“ (Pakiza, 1972)
Pesnik i reditelj Kamal Amrohi je 1955. smislio i napisao bolivudski mjuzikl u kojem je njegova supruga, glumica Mina Kumari, trebalo da igra dve uloge: prostitutku koja umire na porođaju i njenu ćerku koja se, poput svoje pokojne majke, bori da pobegne iz svog miljea.
Snimanje je počelo 1958. godine u crno-beloj tehnici, da bi potom ponovo bilo započeto, ovaj put u koloru, ali je sa tim ubrzanjem naletelo na rupu: razvod 1964. godine, piše novinar „Gardijana“. Pet godina kasnije, reditelj je ubedio bivšu suprugu, koja je tada bolovala od ciroze jetre, da završi film a da on njoj potpiše razvod. Mina Kumari bila je na premijeri u februaru 1972. godine. U martu je preminula.
„Čovek koji je ubio Don Kihota“ (The Man Who Killer Don Quixote, 2018)
Teri Gilijam počeo je svoju uvrnutu verziju Servantesovog romana 2000. godine, ali se susreo sa beskrajnom listom problema, među kojima su glavni bolest glumca Žana Rošfora i razoren set u oluji.
Ni kada je završen, nevolje sa tim filmom nisu prestale. Pojavile su se zakonske prepreke da bi bio prikazan u Kanu, a Gilijam je, dok je promovisao svoj film, postao i tema pokreta #metoo.
„Tanka crvena linija“ (Thin Red Line, 1998)
Reditelj Terens Malik poslednjih godina ubrzao je snimanje filmova, ali je bilo i perioda kada je publika njegovo novo ostvarenje čekala i cele dve decenije, kao između njegovih „Dana raja“ (1978) i „Tanke crvene linije“. Ali se bar pojavio sa remek-delom, piše novinar „Gardijana“.
Uloge filmskih zvezda poput Džona Travolte i Džordža Klunija sveo je na minutažu statista sa zadatkom, Miki Rurk i Bil Pulman nestali su u akciji u sobi za montažu, a uloga Ejdrijen Brodija svedena je sa vodeće na nivo skoro nemog posmatrača, duhovito primećuje on i dodaje: „Sve ima svoje: ishod je bio toliko promišljen da je vredelo čekati 20 godina“.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar