0
Anketa ispred pijace o uvođenju fiskalnih računa ljudima za tezgama: svi anketirani, sem jednog koji ’’nije odavde’’ odgovaraju skrivajući lice: ’’Nemam komentara’’, ’’Ne želim da govorim’’ ! Dijagnoza je da vlada toliki strah da se niko ne usuđuje da progovori ni o tome kako ćemo plaćati na pijaci.
Kao većina mojih prjatelja, osećam rastuću strepnju. Dve godine pandemije, rat u Ukrajini, izbori za deset dana! Previše pretnji i za horor film. Proteklih tridest godina obeležiše nam ratovi, krize, izbeglice, inflacija, nestašice, odricanja, odlasci prijatelja i dece…Trebalo bi da smo postali rezistetntni. Pa ako smo se smatrali izgubljenom generacijom, kako je Gertruda Stajn nazvala umetnike koji su preživeli Prvi a spremali su se za Drugi svetski rat, sada nam više odgovara termin – žrtvovana generacija. Pomogla bi nam masovna terapija jalomovskog ’’Lečenja Šopenhauerom’’.
Kako preboleti svu ovu anksioznost, plod apokaliptične stvarnosti? Raste broj pacijenata koji od psihologa i psihijatara traže pomoć ali je daleko više onih koji ne stižu do stručnjaka i ne znaju kako da se leče. U francuskom časopisu ’’Psihologija’’ nailazim na intervju sa Antoanom Pelisolom, profesorom psihijatrije na pariskom univerziteu Est Cretej Val de Marn koji konstatuje da je opšti stepen anksioznosti danas izuzetno visok i da će se povećavati dok ovo stanje bude trajalo. Simptomi: strah, nesanica, umor, apatija.
Jedna od pet osoba oboleva od deperesije. Oni od 15 – 30 godina posebno su podložni pritisku, osetljiviji su i lomniji, ne žive kako su navikli. Zatvoreni fakulteti, ograničavanje kretanja, zabrane okupljanja. Tek su počeli da grade budući život, pa za njih ove dve godine nemaju isto značenje kao za roditelje, dede i babe. Osećanju beznadežnost i otupelost. Psihološki efekti rata u Ukrajini još nisu izmerljivi ali će on dramatično povečati broj osoba pogođenih strepnjom za budućnost sveta, stanje panete, profesionalnu onemogućenost i besciljnost.
Stručni savet je da se klonimo prevelike izloženosti izvorima straha, da što manje provodimo na mrežama i uz medije a što više u prirodi, da čuvamo snagu za veće izazove, da se relaksiramo, da praktikujemo vežbe disanja, sport, jogu, hodanje, meditaciju, umetničke aktivnosti. Da se družimo i razgovaramo o onome što nas plaši. Da pauziramo i da se zabavljamo, da pomažemo ljudima. ’’Ako se budemo osećali bolje, bićemo otvoreniji i korisniji drugima’’.
Gledajući slike rata na ekranu postala sam svesna da smo srećni dok ovde ne zapuca, dok smo u svojim kućama, dok imamo vode, struje i hrane, dok nam rade telefoni, dok su nam deca tu, oko nas…
Daj šta daš… Uostalom, sutra je novi dan, što bi rekla Skarlet O Hara.
Bonus video: Mihajlo Pantić Ljude ne učim kako se piše, već kako se ne piše