Đurđa može sve, prvakinja je SAD i najbolji student univerziteta: Za Nova.rs otkrila kako je biti šampion u Americi

Od prvih koraka u beogradskom klubu "As", preko sjajnih partija u dresu TENT-a, sa kojim je iskusila čari Lige šampiona, pa sve do odlaska na prestižni Texas A&M univerzitet 2025. godine.

Đurđa u Americi nije samo nastavila karijeru, već je postala deo istorije kao članica ekipe koja je osvojila NCAA šampionat.

Pored titule, Đurđa briljira i na polju obrazovanja kao studentkinja psihologije, što joj je donelo prestižnu nagradu „Center for Student-Athlete Services Award“ za najbolju sportistkinju univerziteta.

Kruna dosadašnjeg uspeha bio je svečani prijem u Beloj kući, gde je sa svojim timom proslavila nacionalnu titulu.

U razgovoru za Nova.rs, Đurđa otkriva kako izgleda život u Americi, kakav je osećaj biti gost u rezidenciji američkog predsednika i kako psihologija pomaže na odbojkaškom terenu.

Đurđa, kada se vratite na početke u klubu "As", da li ste mogli da zamislite da ćete stajati u Beloj kući kao šampionka Amerike?

"Iskreno, nisam mogla ni da zamislim tako nešto. Sve je to delovalo jako daleko i nerealno u tom trenutku. Put je bio dug, ali svaki korak me je vodio ka nečemu što je u početku bio samo san", počela je Đurđa za Nova.rs.

Igrali ste Ligu šampiona sa TENT-om pre odlaska u SAD. Koliko vam je to iskustvo igranja na najvišem evropskom nivou pomoglo da se fizički i mentalno nametnete u Teksasu?

"Mislim da je to imalo jednu od presudnih uloga u mojoj adaptaciji. Igranje protiv starijih i iskusnijih igračica, koje su dugo u vrhunskoj odbojci, pomoglo mi je da se brže prilagodim i, što je najvažnije, steknem sigurnost koja je neophodna za američki sistem."

Kako biste opisali taj trenutak osvajanja NCAA šampionata? Da li je to možda kruna vaše karijere za sada?

"Taj trenutak je bio neopisiv. Ceo put do titule, sav zajednički rad i sve ono što kao tim prolazite tokom sezone – to je nešto posebno. Definitivno jedan od najvažnijih i najemotivnijih momenata u mojoj dosadašnjoj karijeri."

Prijem u Beloj kući je čast koju retko koji sportista sa naših prostora doživi. Možete li nam otkriti neki zanimljiv detalj sa tog događaja?

"Kao jedinoj internacionalnoj igračici u timu, moj doživljaj Bele kuće je bio možda malo drugačiji od ostalih devojaka kojima je to domaći teren. Za mene je to čast koja se verovatno doživi jednom u životu i zaista sam zahvalna što sam imala priliku da budem deo te ceremonije."

Dobitnica ste prestižne nagrade za najbolju sportistkinju-studenta. Koliko je teško zadržati fokus na akademskom radu dok se od vas očekuju vrhunske partije na terenu?

"Njihov sistem je stvarno napravljen tako da možete da izvučete maksimum i na terenu i na fakultetu. Potrebno je vreme da se navikneš, pogotovo kada dolaziš iz drugačijeg obrazovnog sistema, ali kada jednom uđeš u ritam i dobro se organizuješ, sve postane mnogo lakše. Ključ je u disciplini."

Zašto ste odabrali baš psihologiju i koliko to znanje pomaže u igri?

"Psihologija me je interesovala i pre nego što sam odlučila da nastavim karijeru u Americi. To je nešto što me zanima i van sporta, ali verujem da mi kao sportistkinji pomaže da bolje razumem i sebe i druge, posebno u specifičnim timskim situacijama i pod pritiskom."

Kako izgleda vaš tipičan dan na Texas A&M univerzitetu?

"Godina je podeljena na jesenji i prolećni semestar. Tokom jeseni, kada je sezona u jeku, imam časove ujutru, zatim trening, a posle toga vreme koristim za obaveze na fakultetu. Na proleće su treninzi ranije, nakon čega idu predavanja. Sistem je surovo organizovan – jedno bez drugog ne ide. Ako akademski deo nije dobar, jednostavno ne možeš da igraš."

Prošla si kroz sve mlađe selekcije Srbije. Šta za vas danas predstavlja dres reprezentacije?

"Igranje za reprezentaciju mi znači mnogo. To je najveća čast koju jedan sportista može da doživi. Svaki izlazak na teren u tom dresu je prilika da pokažem za šta zapravo treniram i koga predstavljam, gde god da se nalazim u svetu."

Šta vam iz Beograda najviše nedostaje u Teksasu, a na šta ste se u Americi najbrže navikli?

"Stil života u Beogradu je dosta drugačiji i to je ono što mi najviše nedostaje – ljudi, ta specifična energija i spontanost. Sa druge strane, na njihovu besprekornu organizaciju i način života u Americi sam se navikla iznenađujuće brzo."

Koja je glavna poruka za mlade odbojkašice?

"Poručila bih im da se ne plaše da izađu iz svoje zone komfora, jer se upravo tu najviše napreduje. Radite na sebi non-stop, verujte u svoj put i trudite se da budete najbolja verzija sebe. Kada ste takvi, uspeh i prepoznavanje okoline će doći sami po sebi", završila je Đurđa razgovor za Nova.rs.